U susret nedelji, naša Anja Ilić razmatra izbornu ponudu u ključnom pogledu klasnih interesa koje kandidati predstavljaju i zastupaju, i objašnjava zašto se ove godine zalažemo za bojkot izbora.
Ostalo je svega nekoliko dana do parlamentarnih, predsedničkih i lokalnih izbora, zakazanih za treći april. Dok su predsednički i beogradski izbori redovni, niz lokalnih izbora, kao i parlamentarni, održavaju se vanredno. Od uvođenja višestranačkog sistema 1990. godine, ovo su čak deveti vanredni izbori (od ukupno 13 izbora za narodne poslanike).
Kontekst u kome se Vučićev režim našao nakon izlaska na birališta 2020. godine podrazumevao je najnižu izlaznost od početka višestranačja u Srbiji, kampanju bojkota koju je sproveo niz opozicionih stranaka, kao i de facto jednopartijski parlament pod kontrolom SNS-a. To zasigurno nije izgledalo dobro pred evropskim „partnerima“. Štaviše, Vučić je neposredno nakon te pobede najavio mogućnost održavanja prevremenih izbora. Veliki faktor neizvesnosti bila je i pandemija kovida-19, zbog koje je Vučić gotovo sigurno hteo da ima kontrolu nad trenutkom raspisivanja vanrednih izbora.
U tu svrhu, on je odlučio da iskoristi termin redovnih predsedničkih i beogradskih izbora, a kao posebnu poslasticu za EU posmatrače, režim je priredio proces dogovora o izbornim uslovima sa partijama opozicije. No, opozicija je u pregovorima učestvovala u dve kolone: jednu su činili oni koji pod državnim suverenitetom Srbije podrazumevaju priklanjanje Rusiji, te su odbili tutorstvo EU u pregovorima; drugu su činili oni koji sanjaju o evroatlantskim integracijama čak i više nego aktuelna vlast, pa bez pokroviteljstva EU nisu ni želeli da pregovaraju.
Sa izbijanjem rata u Ukrajini, ova podela među opozicionim partijama – delimično prikrivena tokom kampanje bojkota 2020. godine – vratila se svom silinom. Tako je predvodnik Srpske desnice, Miša Vacić, predao svoju kandidaturu za predsedničke izbore uz turiranje kolone vozila koju su fašističke Narodne patrole organizovale u svojevrsni karavan podrške ruskoj invaziji na Ukrajinu. S druge strane, kandidat tzv. zeleno-leve koalicije „Moramo“ za gradonačelnika Beograda, Dobrica Veselinović, založio se za usklađivanje spoljne politike Srbije sa politikom EU – uključujući tu i aktuelni stav EU prema Rusiji (odnosno sankcije), te selektivnu varijantu energetske nezavisnosti Srbije (isključivo od ruskih energenata).
Rat se tako (ponovo) pokazao kao vrhunski politički lakmus, čak i u slučaju onih partija koje su se o njemu izjašnjavale mlako i neodređeno, ne želeći da jasnim stavom odbiju potencijalne birače. Kao i pred svake izbore, češće se pominju i radnička prava, i to iz više izvora. Međutim, ako se vizija društvenog razvoja nužno vezuje za jedan ili drugi imperijalistički blok (zapadni koji predvode SAD, s jedne strane, odnosno istočni koji predstavljaju Kina i Rusija, s druge), ili se zasniva na sedenju na dve stolice, što radi SNS, ko od učesnika na predstojećim izborima može da garantuje politiku u interesu radničke klase?
Nažalost, niko. Mimo konteksta predizborne propagande, nijedna od većinskih izbornih lista ne zastupa interese radničke klase. Ovako upadljiv nedostatak levičarskih političkih opcija dodatno je naglašen jakim prisustvom, ali i karakterom, desnice koja je u ponudi.
Iako sve insistiraju na „benignoj“ patriotskoj etiketi, čak pet izbornih lista pripada tvrdoj desnici: radikali, Zavetnici, te koalicije NADA (Nacionalno demokratska alternativa), Suverenisti i Patriotski blok. One su bez izuzetka proruski orijentisane, a dve se eksplicitno zalažu za obnovu monarhijskog uređenja: NADA i Patriotski blok, koje su „udomile“ dva krila sveže pocepanog POKS-a (Pokreta obnove Kraljevine Srbije). Nimalo slučajno, ove dve koalicije su i otvoreno četničke: NADA je za gradonačelnika Beograda kandidovala unuka saradnika okupatora Draže Mihailovića, Vojislava, dok je Patriotski blok udružio snage s Ravnogorskim pokretom ne bi li „na idejama ravnogorstva, monarhizma [i] porodičnih vrednosti“ poveo borbu protiv navodno još vladajućeg „komunizma“ u Srbiji.
Premda svaka od ovih „patriotskih“ opcija za sebe tvrdi da je najjača, ni rezultati na pređašnjim izborima, niti dostupne predizborne ankete ne govore u prilog zaključku da će se tvrda desnica proslaviti trećeg aprila. Uprkos snižavanju cenzusa na 3%, jedina opoziciona snaga koja je 2020. godine prešla cenzus zapravo se nije pronašla ni u jednoj izbornoj listi; bili su to tzv. beli listići. S obzirom na tadašnju kandidaturu otvoreno fašističke organizacije Levijatan, koja je na izbore izašla u koaliciji sa pokretom Živim za Srbiju (sada u koaliciji Suverenisti), te na činjenicu da ni tada na izbore nije izlazila bilo kakva proradnička partija ili lista, mi smo pre dve godine bili među snagama koje su pozvale na poništavanje listića, kao taktiku da se fašisti zadrže izvan parlamenta.
Ove godine ne suočavamo se sa sličnom opasnošću. Doduše, bivši predsednik Levijatana Pavle Bihali u međuvremenu je iskoristio rupe u zakonu i uspešno se kandidovao kroz lažnu (rusku!) manjinsku listu, u patetičnom pokušaju da oslanjanjem na prirodni prag izlaznosti nadomesti potpuni izostanak popularnosti, harizme, pa i političkog programa. Svejedno, osetno prisustvo drugih reakcionarnih političkih opcija govori o želji tvrde desnice da se nametne kao tobožnji nosilac istinske promene u vremenu višestruke kapitalističke krize – ekonomske, zdravstvene, ekološke, a sada i vojno-političke. Ko joj se suprotstavlja?
Prema dosadašnjim anketama, samo dve opozicione političke opcije imaju sigurne izglede na izborni uspeh. Jednu čini niz stranaka koje su nastajale nakon višestrukih cepanja Demokratske stranke – to je, dakle, suštinski koalicija bivše vlasti. Uprkos pompeznom rebrendiranju vlastitog političkog nasleđa, koje uključuje i najave da će se ljudi poput Dragana Đilasa i Borka Stefanovića trajno povući iz politike ako u roku od pola godine na vlasti ne sprovedu hitne mere za „dan posle“ (poput usvajanja zakona o poreklu imovine i o lustraciji, čija bi legitimna meta pak morali da budu i sami DS-ovski zakonodavci), svako ko se seća godina pod demokratama zna i da oni nisu snaga promene. Naprotiv, njihova vladavina udarila je temelje vlasti i politici SNS-a.
To ostavlja samo tzv. zeleno-levu koaliciju „Moramo“. Imajući u vidu da su se dve od tri vodeće članice koalicije – pokreti Ne davimo Beograd i Ekološki ustanak – profilisali u borbama odozdo, pre svega ekološkim i urbanističkim, a ne učešćem u prethodnim vladama, nije iznenađujuće da se „Moramo“ doživljava kao snaga istinske promene među jednim delom biračkog tela. Ipak, kao što od prošle godine pokazuje primer srodne hrvatske platforme „Možemo“, na čijem velikom proboju i osvajanju vlasti u Zagrebu „Moramo“ pokušava da profitira, kada se društveni pokreti koriste samo kao odskočna daska za proboj na izborima, a „zelena politika“ ne nudi nikakve ili bar ne dovoljno jasne odgovore na pitanja o klasi u čijem interesu se vodi, predizborni radikalizam brzo izbledi. „Moramo“ je i pre izbora napravio primetan zaokret ka „patriotskijoj“ retorici, u istom dahu se obavezujući da će sve svoje odluke donositi „u velikom dogovoru sa Zapadom“. Ova vrsta političkog obavezivanja mnogo je rečitija kako od floskula o „jedinoj istinskoj opoziciji“, tako i od ranije stečenog političkog kredibiliteta.
Naposletku, šteta je što Partija radikalne levice, kao potencijalno jedina snaga koja bi u izbornu politiku unela pitanja klasne podele, eksploatacije i tlačenja, na kraju nije uspela da se kandiduje za beogradske izbore. Međutim, bilo kakav nastup istinske radničke levice na izborima nužno će doći kao rezultat uspešne, široke i dugoročne intervencije levice u bitne i masovne društvene borbe. Pred svima nama i dalje stoji zadatak izgradnje struktura koje bi takvu intervenciju sprovodile.
Mi u Marks21, kao organizaciji revolucionarnih socijalistkinja i socijalista, ne možemo da pružimo podršku nijednom od pretendenata na vlast, jer niko od njih ne vodi politiku u interesu radne većine stanovništva. Otuda se i rešenja za krizu koja nude nužno zasnivaju bilo na krhkom balansu između velikih sila, ili na otvorenom stavljanju u službu jedne od njih. Zato ove godine pozivamo na bojkot izbora – a u nastojanju da na njima ubuduće bude prisutna i borbena, radnička, leva partija, svim saborkinjama i saborcima poručujemo: vidimo se na ulicama, u štrajkovima, u zajedničkim frontovima borbi!