Ne postoji način da se u nedelju u bilo kojoj meri suzbije dominacija Aleksandra Vučića. Za taj posao moramo se spremiti za vanparlamentarnu borbu.
U Srbiji se u nedelju održavaju izbori bez izbora. Sasvim je jasno da će Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića odneti ubedljivu pobedu. Takođe je sasvim jasno da ne postoji alternativa Vučiću, ni u smislu partije koja može da odnese pobedu, ni suštinski idejno različite partije. Sve partije nude sličnu verziju kapitalizma. To ipak ne znači da treba da nam bude svejedno.
Srbiji je potrebna alternativa, ali nju nećemo izgraditi pružanjem podrške opoziciji. Osvrnimo se na glavne opozicione partije. Prva partija iza SNS-a je partija Ivice Dačića. Socijalistička partija Srbije ima na rečima najlevlju kampanju, oslanjajući se na stabilno biračko telo iz ranijeg vremena, činovnike sistema koji je prethodio evroatlantskom režimu, a koji su se obnovili njenim učešćem u vlasti posle dvehiljaditih. Ivica Dačić nedavno je dao najbolji mogući opis ove partije: „Svedoci smo da je sve relativno osim SPS-a, koji je tu 26 godina. Iza nas su kontinuitet, sigurnost, stabilnost i trajanje.“ Državnog aparata. Smatrati SPS alternativom SNS-u je pogrešno.
Pored SPS-a, imamo ponovo probuđenu „desnicu“, koja alternativu traži u Rusiji. Rusija, naravno, ne predstavlja pravu alternativu. To je siromašna zemlja, zavisna od izvoza energenata, kojom upravlja autoritarna i neoliberalna vlast. To se sasvim jasno pokazalo kada je na međunarodne sankcije i pad cene upravo energenata reagovala na isti način kao što je EU reagovala na bankarsku krizu: branila je vrednost svoje valute, kako bi mogla da održi spoljni dug, nauštrb standarda običnog naroda. Štaviše, partija poput SRS-a i DSS–Dveri samo će u skupštinski život uneti ideje koje bar neko vreme odatle nismo slušali – šovinističke, tvrdo patrijarhalne i ratnohuškačke.
Pored SNS-a, SPS-a i dve desne koalicije, u skupštinu se nadaju da će ući i razni predstavnici liberalizma, koalicija SDS–LDP–LSV, koalicija oko DS-a, te i Radulovićev „Dosta je bilo!“. Ove liste predstavljaju kontinuitet sa prošlošću. Dobro, nije li to, ako ništa, nekakvo manje zlo, makar i u ulozi opozicije? Nije li bolje glasati za bilo kakvu opoziciju, da Vučić nema baš svu vlast? Problem s ovim argumentom je u tome što ne postoji jasan razlog koji bi ijednu od tih partija omeo pri prelasku u Vučićev tabor. Nije li do sada postalo jasno da tu niko nikome ne veruje, pa na izbore izlaze svako za sebe?
Ruku na srce, da li iko može da tvrdi da Tadić, Čeda ili Čanak ne bi mogli s Vučićem? Oni su mu i pripremili put do vlasti. Oni su ti koji su doveli do ponovnog rasta Vučića i Dačića, slepom odanošću receptima evroatlantskog kapitala, koji sistematski dovodi radne ljude širom sveta u dužničko ropstvo i pljačka ih do prosjačkog štapa. Pritom su i sami prigrabili deo plena. Narod ih je na izborima odbacio. Radulović je već bio s Vučićem u vladi, koju je napustio nakon što ovaj nije bio spreman da donese njegovu verziju novog Zakona o radu – još goru od svejedno najreakcionarnijeg antiradničkog zakona u istoriji Srbije, donesenog nekoliko meseci kasnije. Pajtić predvodi partiju koja je zbog toga kako je vladala do te mere omražena u narodu da se bori za golu parlamentarnu egzistenciju. Njegova partija živi u prošlosti. To možda na najbolji način ilustruje izjava predsednika DS-a da Vučić ne zna da je Berlinski zid pao. Možda Pajtić nije primetio da Vučić često posećuje Angelu Merkel, dok EU gradi nove zidove severno od naših granica. Kako bi iko mogao da glasanjem za njih glasa protiv Vučića?
Pogrešna vizija alternative: Levica Srbije
U takvoj situaciji, ne bi li bilo moguće i važno nešto učiniti po pitanju toga što je polje parlamentarne borbe prepušteno partijama krupnog kapitala? Levica Srbije Borka Stefanovića delom je računala s takvim sentimentom, kao i sa stanjem opšteg beznađa, kako bi se probila u parlamentarni život zemlje. Nažalost, tu organizaciju većinom čine karijeristi i oportunisti, mahom motivisani željom za sticanjem funkcija ili novca.
Kao što smo pisali, Levica Srbije od samog početka ne predstavlja istinsku alternativu, jer se okuplja oko programa koji predstavlja kašu levih i desnih tačaka. Ova formacija ubrzo je pokazala i sposobnost da na lokalu formira zajedničke liste sa desnim i liberalnim partijama.
U stanju beznađa, to što su neki na levici procenili da bi dizanje crvene zastave na izborima makar na simboličnom nivou moglo da pomogne obnovi radničkog pokreta, nije za osudu, ali u tome nisu uspeli. Za razliku od neočekivanog vibrantnog proboja Korbina i Sandersa, domaći levi autsajderi oko sebe nisu stvorili ni naznaku poletne podrške. Od terenskog promovisanja Stefanovićeve neinspirativne i demagoške kampanje, prikupljanja potpisa i uspostavljanja „frontova“ unutar organizacije – a redove Fronta mladih i Fronta žena, čini se, po završetku kampanje i dalje popunjavaju samo oni koji su ih i pokrenuli – ni simboličku crvenu zastavu nije imao ko da drži. Da li su u tome pod nekim drugim uslovima mogli da uspeju veoma je upitno imajući u vidu početni sastav i poteze cele organizacije. Ali ćutnjom pred sramnim lokalnim koalicijama vodeći predstavnici „levice unutar Levice“ diskreditovali su ne samo sebe nego i svoje saradnike i sledbenike.
Potrebno je javno preispitati celo ovo iskustvo. Naša kritika Levice Srbije uvek je polazila od želje za stvaranjem radikalne, leve partije koja radničkoj klasi može da ponudi nadu i pravac. Smatramo da smo postupili ispravno time što joj nismo pristupili i što smo levicu unutar LS-a pozivali da se oglasi o ključnim pitanjima i da oko njih gradimo akciono jedinstvo.
Iako smo procenili da je odnos snaga u ovoj organizaciji uvek vukao udesno, smatrali smo da je u interesu radničke klase da se pokaže da je levica koja je ostala van Levice Srbije zainteresovana za zajedničku borbu čitave klase, nevezano za partijsko članstvo. Takva poruka trebalo je da ojača levo krilo Levice Srbije, da ga ohrabri da se suprotstavi oportunističkom vođstvu organizacije. Nažalost, to se nije dogodilo, ali se nadamo da će barem deo onih koji su u Levicu Srbije ušli iz iskrenih pobuda da se javno udalji od njene politike i pridruži se izgradnji istinske alternative u vanparlamentarnim borbama koje su pred nama.
Bez vanparlamentarnih mobilizacija nema alternative
Levica koja je ostala van glavnih partija, a među glavne ubrajamo i Levicu Srbije, ostala je u najboljoj poziciji da doprinese borbi da se Vučić zaustavi, ako ne na savršeno proračunatim prevremenim izborima, onda na ulicama i na radnim mestima. A to je važno utoliko što vlada ne drži vlast samo na osnovu izborne pobede, već i na osnovu uspešnog sprovođenja svoje politike nakon izbora. Upravljanje državom i skupštinski legitimitet joj u tome, naravno, pomažu. Ipak, ukoliko ispravno shvatimo pravi izvor vladine moći, moći ćemo da dođemo do ispravne strategije za vanparlamentarnu borbu protiv nje.
Ključno je istaći da je Vučić udarna pesnica kapitala u Srbiji. Njegova vlast počiva prvenstveno na tome što vladajuća klasa tajkuna i moćnici Amerike i Evrope u njemu vide najbolju mogućnost za sprovođenje politike kapitala. To dakle znači da on mora da nastavi tamo gde je stao. On je već zaveo antiradničko zakonodavstvo, još veću kontrolu nad medijima nego što je imao Tadić i policijsku pesnicu koja radi više za njega nego što je to radila Dačićeva policija dok je bio premijer.
Vučić će morati da nastavi sa rasprodajom svega što je ostalo od državne svojine, sa Telekomom kao najvećim parčetom kolača, da bi se dužnička ekonomija održala. Vučić će takođe morati da uvede još budžetske „štednje“ nauštrb zaposlenih u javnom sektoru, ali i svih korisnika javnih servisa. Ispaštaće radništvo, a pogotovo žene, omladina i druge potlačene grupe. Dalje, kako bi uz sve to uspeo da ostane na vlasti Vučić će pokušati da ugasi svaki kritični glas u Srbiji. I trudiće se da zemlju sve dublje integriše u evroatlantske strukture, kako bi došao do novih izvora novca i moći za državu kojom želi da vlada.
U tom sklopu nemoguće je da otpora neće biti, ali je već tradicionalan problem to što je ovaj otpor atomiziran i bez ideje o alternativi. No, ako je rast Sirize i Podemosa juče, te Bernija Sandersa i Džeremija Korbina danas, pokazao nešto, to je da do levih predizbornih saveza ili proboja dolazi širom sveta i to na bazi postojećih vanparlamentarnih pokreta. Rastuća svest radničke klase prolazi kroz razne faze, čak i ako su finansijalizacija ekonomije i izmeštanje proizvodnje na Istok doveli do transformacije radničke klase, kako u Evropi i Severnoj Americi, tako i u Aziji. Radnička klasa je u procesu tranzicije, ali ona jača, a jača postepeno i njena svest.
Da bi se tako i nastavilo, revolucionari moraju umeti da intervenišu u radničkom pokretu, pogotovo u kontekstu rasprostranjene reformističke svesti u klasi, kako bi većinu pridobili za revolucionarni pristup. Nakon iskustva Sirize na vlasti postalo je barem očigledno da su protiv vlasti kapitala potrebne velike mobilizacije odozdo, da ne bi došlo do izdaje radničkih interesa od strane njihovih predstavnika. Zato nam je potrebna nezavisna revolucionarna partija, spremna da ide dalje od reformističkih vođa koje se trenutno nalaze na čelu radničkog pokreta.
Revolucionari i vanparlamentarna mobilizacija
Koristilo bi nam da se u ovom kontekstu podsetimo nekih smernica jedine revolucionarne organizacije radničke klase koja je isprva uspela da povede uspešnu revoluciju, Boljševičke partije. Njen vodeći strateg, Lenjin, strategiju je razrađivao u zemlji u kojoj je radnička klasa činila tek malu manjinu stanovništva, ali je predstavljala veliku snagu, zbog središnje uloge koju proizvodnja igra u svakoj privredi. On je u to doba pisao o potrebi da se stvori savez radništva i siromašnog seljaštva, pod „hegemonijom“ odnosno vođstvom radništva. Lenjin je takođe tragao za jednostavnim sloganima koji bi preneli konkretne mere i način na koji se za njih izboriti, koje bi bile razumljive u najširim slojevima naroda. Slogani boljševika bili su „hleb, mir, zemlja“ i „sva vlast sovjetima“ – radničkim, vojničkim i seljačkim institucijama direktne demokratije – a ne „jedino revolucijom“.
Na revolucionarima/kama danas je da se u konkretnim okolnostima Srbije XXI veka posvete izgradnji nove partije koristeći se tim principima. To znači da je potrebno tragati za širokim savezima i zagovarati radikalan pristup i metode borbe da bi se radništvo privuklo i angažovalo. Jasno je da u demokratijama zapadnog tipa ne rade uvek isti metodi kao u zaostaloj Rusiji s početka prošlog veka. Lenjin je, ipak, i zapadne komuniste pozivao na slične metode rada, u vidu jedinstvenog fronta, povremenog parlamentarnog rada i rada čak i u reakcionarnim sindikatima, kako bi socijalistička misao dospela do širih masa. Koristiti svaku situaciju kako bi se pokazalo da su svaka eksploatacija i svako ugnjetavanje povezani sa kapitalističkim sistemom: to je nasleđe ruskih revolucionara.
Na istinskoj, revolucionarnoj i socijalističkoj levici je taj nimalo lak posao da usitnjenoj radničkoj klasi ponudi jedinstvo i perspektivu. U kontekstu dužničke ekonomije, oligarhije, imperijalističkog pritiskanja i autoritarne vlasti, to znači da revolucionari nude nacionalizaciju banaka, odbijanje otplate dugova, zaplenu imovine velikih tajkuna i ulaganje u novu i demokratsku privredu, odbijanje evroatlantskih integracija, te povezivanje sa sličnim pokretima širom regiona i sveta. Nismo sami u tome. U proteklih nekoliko godina širom sveta javile su se leve snage od velikog značaja. Na nama je da iznađemo konkretne načine da približimo ovakav program radnim masama.
Moramo ići na široku propagandu i edukaciju, na političke frontove poput Levog samita Srbije, na solidarnost sa radništvom u štrajku, pobunjenim studentkinjama i studentima i potlačenim grupama koje svoja prava traže na ulicama, na antifašističke i antiimperijalističke mobilizacije – ali sve sa ciljem da se napokon izgradi masovna, revolucionarna, antikapitalistička partija, sposobna da radni narod digne na noge. Ukoliko ste saglasni, pridružite nam se. Što smo veći, to ćemo brže izvršiti ovaj zadatak.