Crna Gora je na prekretnici. Vladimir Unkovski-Korica i Miljan Jelić komentarišu situaciju i podvlače da je velika odgovornost na opoziciji da sazove masovne proteste protiv režima. Stvar je od ključnog značaja za ceo region.
Izbori u Crnoj Gori: da li je Milo gotov zavisi od ulice
Velika bitka se odvija u Crnoj Gori. Nakon 27 godina na vlasti, Milo Đukanović je suočen sa mogućnošću kraja njegove političke karijere.
Na parlamentarnim izborima u nedelju, prema još uvek nezvaničnim rezultatima, njegova partija, vladajuća Demokratska partija socijalista (DPS), dobila je 35 ili 36 mandata, nedovoljno da održi vlast sama. Za to je potreban 41 mandat.
Partije opozicije su podeljenije, ali su pre izbora izjavile da neće praviti koalicije sa DPS. Takođe, sinoć su javile da ne priznaju rezultate izbora. One su zajedno imale više mandata, ukupno 39, ali takođe nedovoljno da naprave vladu. Dakle, Demokratski front (DF) ima 18, koalicija Ključ 9, Demokrate Crne Gore 8 i SDP (bivši partneri Đukanovića) 4.
Bilans između ove dve strane drže partije manjina. Bošnjačka stranka (BS) i Socijaldemokrate Crne Gore imaju po dva mandata, a po jedan Hrvatska gradjanska inicijativa (HGI) i koalicija Demokratske unije Albanaca i Albanske alternative. One bi mogle da presude, iako je to uvek rizično za manjinske partije. Ukoliko dođe do percepcije da su se svrstale protiv jedne od dve veće nacionalne ili političke grupe, one dolaze u rizik odmazde kada se ova vrati na vlast.
NATO ili ne u NATO?
Zašto je rezultat toliko podeljen? Donekle se radi o nacionalnom pitanju na Balkanu. U Crnoj Gori se skoro tradicionalno vodi politička bitka između tvrđih crnogorskih nacionalista i struja koje su bliže Srbiji. Ova prva strana se proteklih godina više svrstava za okretanje prema NATO, a ova druga se tome protivi.
Svakako i na ovim izborima je jasno da je Đukanović donekle uspešno išao na polarizaciju u tom smislu. Kako je preneo Nedeljnik, Đukanović je to jasno i artikulisao odmah posle izbora: „Odbranili smo Crnu Goru, idemo u NATO.“ Mnogi zapadni mediji su predstavili stvar kao prosto suprotstavljanje simpatizera NATO sa jedne i simpatizera Rusije sa druge strane.
Svakako je jasno da je ovo donekle bio referendum o Crnoj Gori u NATO. Ako se tako shvati, referendum nije uspeo. Đukanović je ostao u manjini. To je prva dobra vest za region, jer je NATO uzrok mnogih podela na Balkanu. Njegova imperijalistička ekspanzija od kraja Hladnog rata je dovela do mnogih sukoba pogotovo sa Rusijom, a to se prelomilo preko leđa tadanšnje Savezne republike Jugoslavije.
Ipak, odbijanje NATO nije nešto što nužno ujedinjuje opoziciju. Neki gledaju prema Srbiji ili Rusiji, ali izgleda da većina želi samo dobre odnose sa susedima i ulazak u Evropsku uniju. Pogrešno smatraju da je EU izvor blagostanja i demokratije. To je mit koji je nažalost još uvek rasprostranjen širom regiona i nakon gušenja Grčke. No, većina je na određen način bila protiv Đukanovića zbog posledica ekonomske krize koja drma kapitalizam već godinama.
Međutim, pitanje je šire nego NATO
Čak 67% Crnogoraca i Crnogorki smatra da je nezaposlenost najveći problem u zemlji. Takođe se često postavljaju pitanja autoritarnosti i korupcije režima.
Bilo je naravno brojnih nepravilnosti na izborima, a priča na dan izbora o državljanima Srbije koji su uhapšeni zbog navodnih planova da destabilizuju Crnu Goru je možda vrhunac te prljave kampanje. Slučaj hapšenja “terorista” bez lisica pokazuje da se radi o pokušaju da se stvori neslobodna atmosfera straha oko izbora i da se unapred bilo kakav izazov DPS-u na ulicama predstavi kao destabilizacija iz Srbije ili Rusije.
Znak da je Đukanović očekivao nezadovoljstvo je takođe da je zatvorio mnoge servise za komunikaciju, poput Vajbera, na dan izbora.
Đukanovićev režim je tipična forma vlasti na periferiji kapitalizma. Radi se mahom o polu-zavisnim ekonomijama koje se trkaju za stranim investicijama, ali mahom žive od prejakih valuta, kedita, uvoza i potrošnje dobara koje dobijaju od razvijenih država sveta ili njihovih satelita. Usput, država postaje veliki nesporedan ili posredan zapošljavač, koji putem raznih koruptnivnih i klijentelističkih veza putem javnog sektora ili privatizacija kontroliše mnoge ekonomske, socijalne i kulturne resurse.
To smo videli u Srbiji, Albaniji, Hrvatskoj…svuda se vlasti postavljaju sve autoritarnije protiv opozicije, jer je kriza svetskog kapitalizma srozala njihovu mogučnost da delkaju usluge. Stoga, moraju sve više da se oslanjaju na golu represiju. To se vidi još više tamo gde Zapad mora da uvede i kolonijalno stanje. To je radio u toku raspadanja Jugoslavija pod dužničkom krizom, pogotovo u BiH i na Kosovu, ali kasnije u Makedoniji, a sada i u Grčkoj.
Ovo je borba za demokratiju
U ovom kontekstu bi ustanak protiv i poraz Đukanovića bili koraci napred za čitav region, jer bi pokazali još jednom iznova da mobilizacija odozdo može da presudi uprkos svim lažima i represiji režima. Štaviše, to bi bio pad zapadne marionete, što bi razbilo mit da moćnici padaju samo kada to dozvole velike sile ili CIA.
Zato je jako bitno da opozicija u Crnoj Gori shvati da nosi na svojim plećima demokratsku budućnost regiona i da se ponaša sa prikladnim osećanjem odgovornosti. Ukoliko ona može da obeća uskoro nove i fer izbore, poštovanje prava svih nacija u Crnoj Gori i međunarodnu neutralnost Crne Gore, to bi bio veliki korak za sve građane u regionu.
Levica u Crnoj Gori je mala, ali ona može da ističe socijalno pitanje na prvo mesto i da se na taj način probije u prve redove u borbi za demokratiju. Program koji bi bio okrenut odbijanju zavnisnog razvojnoj puta, nacionalizaciji krupnog kapitala pod radničkom kontrolom, te i punoj zaposlenosti, bi bio istinska alternativa neoliberalnom kapitalizmu. Uz to treba pozivati na generalni štrajk.
Dalje, levica bi pozivom na regionalnu saradnju kao alternativi ne samo NATO i Rusiji, već Evropskoj uniji, otvorila mogućnost za kvalitetno nove odnose u regionu. Ojačala bi sve jače mreže onih koji žele da zbace kolonijalnu zaostalost i dignu privredu na istinski demokratskoj osnovi. Takav program bio još uvek privukao samo svesnu manjinu, ali bi otvorio put za osvajanje većine u narednim godinama. Ne treba se plašiti istine: alternativa postoji, zove se revolucionarni socijalizam.