Prenosimo tekst britanskog aktiviste i novinara Kevina Ovendena o jučerašnjim parlamentarnim izborima održanim u Grčkoj.
Konzervativna desnica je, nakon izbora održanih u nedelju, ponovo na vlasti u Grčkoj.
No, sjajna vest za ceo antifašistički pokret je da su neonacisti iz Zlatne zore ostali van parlamenta, izgubivši sve mandate koje su osvojili pre sedam godina.
Nova demokratija, stranka desnog centra, uzela je nešto manje od 40 odsto glasova, naspram blizu 32 odsto koliko je uzela Siriza, nekadašnja partija radikalne levice.
Ovim je vođa Nove demokratije, Kirjakos Micotakis, dobio 158 od ukupno 300 poslaničkih mesta u grčkom parlamentu. Za ovo je zaslužan nedemokratski segment izbornog zakona, prema kome se mandati srazmerno dodeljuju svim partijama koje pređu cenzus od 3 odsto, ali partija koja osvoji najviše glasova dobija i dodatnih 50 mandata.
Siriza, koja je na vlast došla u jeku velikih nadanja međunarodne levice u januaru 2015. godine, tada je imala priliku da promeni ovaj zakon. Ali kao i na toliko drugih polja – ne samo po najvažnijem pitanju ukidanja mera „štednje“ – Siriza je podbacila i na ovom.
Upravo su ovi nagomilani neuspesi razlog povratka desnice, koja će, po prvi put nakon 2009. godine, vladati sa sopstvenom većinom – premda ne onolikom kolikoj se nadala.
Liberalno-kapitalistički komentatori pozdravili su izborne rezultate kao odbacivanje „populizma“ u njegovoj levičarskoj varijanti, oličenog u Sirizi. Očiglednije objašnjenje je da je odlazeća vlada išla istim putem kojim su išle i sve njene prethodnice u poslednjoj deceniji krize, koja nalikuje onoj iz 1930-ih godina.
Svaka vlada i svaka partija koje su usvojile memorandume o merama „štednje“ (tj. uslove bejlauta, iliti spasavanja banaka, koje su nametnule Evropska unija, Međunarodni monetarni fond i Evropska centralna banka – jednom rečju, Trojka) bile su kažnjene na izborima. Tako su i nacional-šovinistički, ali antimemorandumski nastrojeni Nezavisni Grci, koji su u poslednje četiri i po godine bili deo vladajuće koalicije sa Sirizom, nestali s političke scene.
Kao što je opštepoznato, prelomnu tačku predstavljao je zaokret koji se odigrao pre ravno četiri godine. Grčki premijer Aleksis Cipras organizovao je referendum o memorandumima Trojke, na kom je dobio neverovatnih 61 odsto odlučnog NE daljim merama „štednje“; onda je za svega šest dana to pretvorio u vladino DA kapitulaciji EU i drugim institucijama Trojke, samo pod još lošijim uslovima.
Ovo je bio razoran udarac. Time se pobija lažna ideja da je u nedelju radikalni „levi populizam“ bio taj koji je pretrpeo poraz. Naime, Sirizino vođstvo je u leto 2015. godine razvejalo svaku iluziju da predvodi radikalno levu pobunu. Ono je napravilo odlučan zaokret ka vladanju u maniru uobičajene partije levog centra, koja operiše u teškim stegama mera „štednje“.
Tadašnji ministar finansija, Janis Varufakis, koji se taktički zalagao za nastavak sukoba sa EU, izbačen je iz partije, zajedno sa čitavim levim krilom. Varufakisova start-ap partija, MeRA25, juče je prešla cenzus od 3 odsto.
Ovo je rezultat Varufakisove reputacije od pre četiri godine, iako, u programskom smislu, njegova partija ne nudi mnogo više od poziva da se demokratizuje EU i uvede „Zeleni Nju dil“. Kako se to može postići sa desnicom na vlasti u Grčkoj i u okvirima EU, i šta je to zakazalo u Sirizinoj strategiji (za koju Varufakis preuzima zasluge), nije predmet ozbiljnog preispitivanja. Ostaje nam da vidimo kako će se devetoro poslanika MeRA25 odnositi prema društvenim pokretima i borbama.
Ipak, ohrabrujuće je da je Varufakisova partija, koja se povezuje sa odbijanjem kapitulacije, ušla u parlament. Takođe treba pozdraviti i uspeh Komunističke partije (KKE), koja je uspela da sačuva svoje glasače i broj mandata na izborima gde je krajnja levica bila potisnuta u svetlu promene vlade.
Uprkos kapitulaciji, Siriza je uspela da se održi na vlasti nakon vanrednih izbora u septembru 2015. godine – premda sa mnogo manjom izlaznošću.
Dva su glavna razloga zbog kojih je Siriza izabrana u suštinski nepromenjen parlament 2015. godine.
Prvo, većina radničke klase bila je gorko razočarana nakon kapitulacije, ali i spremna da prihvati Ciprasov argument – makar na neko vreme. Argument je bio da se on snažno borio, ali da nije bilo alternative časnom porazu. Obećao je da će njegova vlada, ispunjavajući zahtev da Grčka do u nedogled proizvodi 3,5 odsto budžetskog suficita kako bi mogla da isplaćuje bankare, istovremeno ublažiti posledice po radničku klasu i siromašne.
Drugo, sećanje na vlast desnice još je bilo jako. Ona je ostala u stanju krize i rasparčanosti, i mnogi ljudi nisu priželjkivali povratak „vampira“ iz redova desničarske poslovne klase Grčke.
Ovo se snažno osetilo među glasačima levice i u nedelju, u susretu s gadnim prizorom klasne baze Nove demokratije – njenih srednjoklasnih pristalica – kako se okupljaju ispred sedišta partije.
No, olakšavajuće mere koje je uvela druga Ciprasova vlada bile su zanemarljive i nadmašene uvođenjem još težih mera „štednje“. Kada je Grčka povratila svoj skromni ekonomski rast, ministri u vladi hvalili su se time što će moći ranije da plate MMF-u. Nezaposlenost je i dalje na 18 odsto, odnosno 40 odsto među mladima.
Desetkovanje zdravstvenih i socijalnih usluga nije se zaustavilo. Mnogi su prepoznali da zvanični izlazak iz bejlaut programa, koji se odigrao prošle godine, predstavlja dobru vest samo za gazde, a da nema ni naznake da će se veliki budžetski suficiti koristiti da iole nadoknade socijalnu štetu koju su prouzrokovale godine krize.
Šumski požari koji su prošlog jula odneli 103 života u odmaralištu nadomak Atine razotkrili su ubilačke posledice budžetskih rezova u vatrogasnim službama i službi civilne zaštite, kao i nezainteresovanost zvaničnika za živote običnih ljudi.
Drugim rečima, Sirizina vlada bila je uobičajena – „kao i bilo koja druga“. S istim problemom suočiće se i Micotakisova vlada. Ona obećava poreske olakšice, ali one su zavisne od povećanja ekonomskog rasta do nedostižnih nivoa i postizanja budžetskog suficita od 4 odsto.
Siriza, pak, nije demoralisala svoje pristalice i protraćila potencijal klasnog sukoba s torijevskom desnicom samo na ekonomskom polju.
Druga kapitulacija iz 2016. godine označila je njen moralni pad i uništila veru levičara i levičarki. Cipras ne samo da je pristao na zločinački antiizbeglički sporazum između EU i Turske, već ga je i prigrlio. Ponovno otvaranje izbegličkih kampova i deportovanje ljudi u Tursku bilo je, izgleda, „dobro za Grčku“.
To je bio nož u srce antirasistima i progresivcima, i dalo je legitimitet neonacistima iz Zlatne zore i celokupnoj rasističkoj desnici.
Ogromna je zasluga antifašističkog pokreta u Grčkoj što je Zlatna zora sada potisnuta iz parlamenta.
Ono što je izdvajalo Zlatnu zoru u promenjenom pejzažu krajnje desnih partija u Evropi jeste što je to prava nacistička partija – sa paravojnim trupama – koja je uspešno kombinovala ulični teror sa izbornim uspesima. U većini zemalja i dalje postoji podela između nasilne neonacističke scene i „evrofašista“ ili krajnje desnih formacija sa (za sada) pretežno izbornom orijentacijom.
Zlatna zora i dalje predstavlja pretnju, sa svojih 166.000 osvojenih glasova, „bataljonskim odredima“ i fizičkim napadima.
Ali odlučno potiskivanje nacističkog modela krajnje desnice, koji je pre nekoliko godina predstavljao svetionik za „borbenije“ alt-rajt kadrove s obe strane Atlantika, svakako je dobitak za međunarodnu levicu.
Nastavlja se suđenje šezdeset osmorici vođa i aktivista Zlatne zore za razna krivična dela i za vođenje kriminalne organizacije; presude se očekuju na jesen. Nastavljaju se i aktivnosti koalicije KEERFA (Jedinstvenog pokreta protiv rasizma i fašističke pretnje), kao i antifašističkih i antirasističkih inicijativa u celini.
Ovo će biti značajan front borbe pod vladom Nove demokratije. Nasuprot slici o „liberalnom reformističkom lideru“ koja se plasira u laskavim publikacijama međunarodne poslovne štampe, Micotakis se založio za čvrstu kampanju uspostavljanja „reda i mira“ i za dalje antimigrantske i rasističke mere.
Nedavno je napravio ciničan ustupak sentimentima nacionalno-šovinističke desnice, u okviru spora o imenu koje će grčka država „prepustiti“ svom severnom susedu – Makedoniji.
To je bio jedan od faktora koji su Micotakisu omogućili da ponovo sakupi glasove desnice oko Nove demokratije (premda je nova nacionalistička partija, Grčko rešenje, takođe uspela da pređe cenzus).
Dakle, kristalizacija pozicija antirasističke, internacionalističke i antiimperijalističke levice jedna je od lekcija ovog gorkog iskustva u novoj fazi razvoja grčke levice. Siriza je spektakularno podbacila na sva tri polja. Njena bliskost s Trampovom administracijom, Netanjahuom u Izraelu i El Sisijem u Egiptu ističu se kao primeri koji zaslužuju najžešću osudu.
Još jedna lekcija jeste nužnost povratka velikim strateškim pitanjima. Siriza je sledila strategiju leve vlade koja je odbila da nastavi sukob sa grčkim i evropskim kapitalizmom do tačke prekida sa poslovnom i državnom moći u Grčkoj, kao i sa njenim potpornim snagama u EU.
Ovo je bilo nagovešteno dobrano pre 2015. godine. Aktivisti i aktivistkinje Sirize bili su izuzetno uključeni u velike društvene borbe protiv mera „štednje“. Ali od 2012. godine nadalje, sve konvencionalnije vođstvo Sirize počelo je da posmatra ove borbe kao, u najboljem slučaju, sredstvo predizborne propagande, a u najgorem kao iritantnu smetnju „pravoj politici“ – pod kojom se podrazumevao tradicionalni elektoralizam.
Društvene borbe nastavile su se i pod Sirizinom vladom, ali je naduvana tvrdnja o „dvostrukoj strategiji“ leve parlamentarne politike podržane narodnim mobilizacijama pala u vodu.
Do toga je došlo jer su masovne mobilizacije – kakva je bila i kampanja pred referendum pre četiri godine – predstavljale neposredan prekid sa uobičajenim metodima vladanja i jer su zahtevale automatsko kidanje pupčane vrpce između grčkog kapitala s jedne i evrozone i EU s druge strane – ne u nekom neodređenom budućem trenutku o kome će odlučiti partijski stratezi.
Ovi problemi ponovo će isplivati na površinu u borbama koje moramo očekivati pod još jednom Micotakisovom vladom (njegov otac takođe je bio premijer) – vladom koja ne označava povratak na pretkriznu stabilnost grčkog političkog sistema.
U narednim mesecima postoji šansa da se iz političke jednačine, barem u predvidljivoj budućnosti, izbaci izuzetno opasna neonacistička opcija.
Postoji i prostor za aktiviste i aktivistkinje radikalne levice da se uključe u zajedničke borbe sa Sirizinim glasačima i pristalicama, koji su sada u opoziciji, i da dobronamerno ali iskreno raspravljaju o tome šta je pošlo po zlu – i kako da se ovaj put to ne ponovi.