Dok čekaju formiranje Sirizine vlade, njeni protivnici diskutuju o tome šta im je činiti. Ovo je tema desetog izveštaja Kevina Ovendena.
Maštovitom demonstracijom solidarnosti u praksi, Fudbal filozofija je odlučila da sponzoriše poznatog progresivnog novinara Kevina Ovendena kako bi otišao u Grčku i za Counterfire ekskluzivno izveštavao o Sirizinoj kampanji pored drugih radikalnih medija iz SAD i Australije. Marks21 redovno će objavljivati prevode ove jedinstvene serije članaka.
Šta je Siriza?
Za zagovornike slobodnotržišnog privrednog liberalizma iz redakcije Economist-a, odgovor je lak.
Siriza je jedna od ludačkih, zlih i opasno „ekstremističkih“ snaga koje ne uspevaju da sebi utuve u glavu sveopšte dobrobiti kapitalističke „globalizacije“. Siriza je „neracionalna“.
Ovaj britanski časopis, posvećen međunarodnom biznisu, dan danas koristi tu prilično zastarelu „reč na slovo G“, popularizovanu krajem prošlog veka kako bi se opisao tada naizgled neumitan trend međunarodne razmene, finansijskih tokova i prekograničnih integracija koji je ubrzao rast svetske ekonomije u zlatnim godinama, pre 2008. Sećate se toga?
Oživljavanje globalne kritike slobodnotržišnog kapitalizma desilo se, zapravo, pre dugotrajne depresije u čijim je čeljustima Grčka, iznad svih drugih, i dalje zarobljena.
Velike i borbene protestne mobilizacije protiv globalizovanog kapitala i njegovih institucija održavane su u Pragu, Đenovi, Firenci itd. Atina je 2006. godine bila domaćin Evropskog socijalnog foruma.
ESF je bio tačka okupljanja čitave lepeze starih i novih snaga, suprotstavljenih globalizovanom kapitalizmu, ili makar njegovim štetnim posledicama, mesto gde su se međusobno upoznavale i izdavale neke važne akcione pozive. (Predviđam da ćemo uskoro imati i atinski ESF #2.)
Pre gotovo deceniju i po, u istom tom periodu, imali smo i oživljavanje nacional-šovinističkih, ili radikalno desnih, snaga u nekim delovima Evrope. One su artikulisale sopstvenu, posve drugačiju opoziciju institucijama Evropske unije. Glavni među njima je tada kao i danas bio francuski Nacionalni front.
Za još uvek uticajnu struju misli kojoj je Economist glavni list, Nacionalni front i grčka levica i društveni pokreti koji su se sa svojim evropskim drugaricama i drugovima sastali u Atini pred ekonomski krah 2008, jednostavno su jedna te ista stvar.
Debela linija podele stoji, zapravo, između slobodnotržišnog liberalizma i old school državnih intervencionista i protekcionista. Ne možete ni da zamislite koliki je samo izazov prevazići mamurluk koji traje još od onog vremena kada smo navodno „prevazišli podele na levicu i desnicu“ i otpisati ga kao suludi anahronizam – na isti način kako smo tokom 1990-tih i početkom veka bili otpisivani i mi sa levice.
Takav stav ipak odoleva zubu vremena (a ponekad, čak, tamo gde ga ne biste ni očekivali). Njegovu netaknutost ne možemo pripisati nostalgiji, već tome da se svrha i namera (ogromne većine) ljudi koji rukovode evropskim institucijama – i mejnstrim partijama – u suštini svodi na povratak u to neko navodno zlatno doba. Upravo to je linija vodilja mera koje su naknadno nazvane neoliberalnom štednjom.
Zato kada evropska levica insistira na tome da štednja „ne radi“, pomalo mašimo poentu. Istinu govoreći, spram proklamovanih parametara – koji za svaku vladu moraju da se tiču interesa celokupnog društva – štednja nije urodila plodom.
Ako pričamo o grčkim dugovima, memorandumi Trojke su ih podigli sa 113 na 175 odsto BDP-a, mahom smanjujući privredu za jednu četvrtinu. Isticanje tog podatka svakako nosi neku propagandnu vrednost, jer ogoljuje suvu nelegitimnost starih vladajućih partija.
Međutim, proklamovani cilj nikada nije bio i stvarni cilj. Jedan od osnivača američkog komunizma, Džejms Kenon, koji se kasnije svrstao uz Trockog tokom velike šizme u komunističkom pokretu 1920-tih, jednom prilikom se našalio da za sve postoje dva razloga: dobar razlog i pravi razlog.
Stvarni cilj grčkog i evropskog kapitala nije imao puno dodira sa navodnom svetošću makroekonomskih odnosa. Cilj je bilo ponovno uspostavljanje, održavanje i proširivanje celokupnog aparatusa koji služi za pretakanje bogatstva u ruke one skupine, koju još od pokreta okupacija koji je arapsku taktiku sa kairskog Trga Tahrir preneo u Atinu, Madrid i Severnu Ameriku, znamo kao „1 posto“.
Ulazak u Drugi svetski rat omogućio je američkom kapitalu da se nosi sa teretom ogromnog nacionalnog duga što mu je osiguralo globalnu poziciju. Iz istog razloga dug Zapadne Nemačke mogao je da se otpiše na Londonskoj konferenciji 1953. godine, tokom Hladnog rata.
Na ovu donekle filozofsku digresiju navela me je nekolicina među sve većim brojem ozbiljnih članaka i komentara povodom Sirizine dolazeće pobede. Nadam se da ovo može da posluži kao filter kada je reč o razmatranju velike količine savremenog i istorijskog materijala vezanog za Sirizu, levicu i narodne pokrete u Grčkoj, o kojima ću nešto više pisati sutra.
Toni Barber iz Financial Times-a danas je signalizirao promenu fokusa, koju su drugi mejnstrim komentatori primorani da isprate, sa rasprave o tome ko će u nedelju izbiti na prvo mesto (što je već poznato), na interne političke diferencijacije unutar Sirize (što je poznata nepoznanica).
Pišući direktno za potrebe evropskih elita, ogorčenih grčkom desnicom, on je sasvim mudro ponudio iznijansiranije viđenje pobednika kog u nedelju moraju prihvatiti. I zaista to mislim kada kažem „moraju“. Nismo više na terenu vojnih udara i atentata poput onih nad Mosadekom, Arbenzom, Lumumbom, Aljendeom, Buto…
Ne mislim to zato što smatram da su oni koji su napravili Gvatanamo ili monstruoznog egipatskog generala Sisija moralno iznad tako nečeg. Nisu. Međutim, u i oko Grčke za tako nešto im (za sada) nedostaje političkog legitimiteta. Uz to, na raspolaganju im je još čitav niz drugih, „prihvatljivijih“ sredstava.
Pozivajući se na Platona, Barber je napisao da se dobar sud donosi onda kada u čoveku racionalna strana nadvlada iracionalni, niski instinkt. (Da li je zaista svaki komentar o Grčkoj osuđen da se prilagođava referencama na antiku, kao da Samarasova Atina ima išta sličnog sa Solonovom?)
Levica unutar Sirize, pa samim tim uz nju i oni koji stoje levo od same partije, predstavnik je iracionalnog. Uistinu, njihove političke pozicije i ekonomski argumenti uprošćavaju se na najniže moguće motive: na osvetu za anti-komunistički građanski rat i odnos Vašingtona i Brisela prema Grčkoj.
Cipras je predstavnik racionalne Sirize, one koja zna da mora da se potpiše ispod nastavka memoranduma o štednji (iako, možda, pod nekim drugim nazivom, što je pozicija koja se danas omakla Sirizinoj kandidatkinji Nandiji Valavani – koja dolazi s levog krila partije).
Ne bi li osigurali trijumf racionalnosti, evro-biznisi moraju da se nadaju da će Sirizi faliti parlamentarna većina, te da će morati da se osloni na kranje racionalne bleriste, partiju centra i medijsku konfekciju, To Potami (Reka).
Tri neskromna zahteva koje je Potami postavio kao uslov ulaska u takvu koaliciju su: 1) da im se da puna kontrola nad nekim ministarstvima (odnosno da se ne svedu na status mlađeg partnera), 2) da niko s levog krila Sirize ne dobije nijednu ministarsku poziciju i 3) da buduća vlada objavi da nikada neće napustiti evro.
Pet dana pred zatvaranje birališta svi su u pregovorima. Sirizini suparnici otvoreno pregovaraju, i to s velikim poteškoćama.
Sasvim prirodno, i vođstvo Sirize skenira sopstvene mogućnosti. Tokom vikenda, Cipras je dao intervju za New York Times.
Tu je, odgovarajući na pitanje šta će uraditi ukoliko Trojka odbije da pregovara o uslovima memoranduma (ili kojim god imenom program obnavljanja neoliberalnog kapitalizma u Grčkoj bude nazvan), povukao savršeno racionalnu „domaćinsku“ analogiju
„Pretpostavimo da vam dugujem milion dolara,“ rekao je. „Znate da su pred vama dve mogućnosti: a) da mi pružite šansu da nešto zaradim tako da mogu da vam vratim dug, ili makar polovinu, ili, b) da me pustite da izgubim sve, da bankrotiram, a vi da ne dobijete ništa zauzvrat. Šta biste vi odabrali?“
Sasvim ubedljivo. To je upravo ono što kreditori iz privatnog sektora regularno rade kada njihovi dužnici iz privatnog sektora zapadnu u nevolju. U Britaniji je to jedan od osnovnih uzroka relativno malog broja bankrota u industriji, budući da većina bira da pristane na put „neizvršenja novčanih obaveza“ poznat i kao Dobrovoljni sporazum o insolventnosti, prema kom kreditori dobiju deo novca natrag ali im je zabranjeno da zahtevaju celinu duga.
To je upravo ono što Trojka odbija da pruži Grčkoj. Krajnje „racionalan“ argument Ciprasa i njegove partije susreće se sa raciom, sa rezonovanjem Evropske centralne banke, Evropske komisije i (uz blage ograde) Međunarodnim monetarnim fondom.
Za Sirizu se tvrdi da u svojim redovima ima najveću proporciju doktora nauka (nesvršenih i svršenih), u odnosu na sve druge partije. To možda i nije tačno. Jedno je, međutim, sigurno – njen ekonomski tim je sve samo ne nepismen.
Bilo da govorimo o renomiranom marksističkom ekonomisti Kostasu Lapavicasu (koji je deo manjinskog levog krila partije), ili o teškašima kojima će se upravljanje zapravo i prepustiti, Janisu Varufakisu, Janisu Dragasakisu, ili Euklidu Cakalotosu, svi oni ukazuju na to na koji način su ECB i EU komisija bile primorane da sa zakašnjenjem usvoje mere kojih su se nekada odricale.
Poslednja među njima biće objavljena ovog četvrtka: u pitanju je dugo očekivana objava Evropske centralne banke o nekoj formi kvantitativnog popuštanja – štampanja novca (kupovinom dugova), poput onog koje su centralne banke SAD i Britanije iskoristile da 2008. godine odlože kolaps bankarskog sistema.
Na tragu Ciprasove živopisne analogije, „racionalni“ zajmodavci unapred znaju da je grčki dug neisplativ, tako da će biti primorani da prihvate novu rundu pregovora u interesu svih.
Kada je o ovome reč, neki Sirizini ekonomisti ipak ukazuju na malu nesaglasnost u stavu, s jedne strane, onih koji u SAD upravljaju bankarskim sistemom i Ministarstvom finansija (pa time i MMF-om) i, s druge, ECB i Berlina. Nemačka vlada suprotstavila se Obaminom planu spasavanja banaka – ne zaboravimo da je ovo bilo javno finansirano spasavanje banaka, dok je radni narod završio na ulici.
Ipak, Vašington je Vašington. Atina nije u istoj poziciji, a Sirizin Aleksis Cipras nije isto što i predsednik iz redova demokrata koji je neraskidivo uvezan u samu srž američkog establišmenta, i to na takav način da u to mogu da sumnjaju samo dementni birteri iz redova republikanske desnice.
Varufakis je školovan u SAD i održava onu vrstu ličnih odnosa sa kreatorima politike Demokratske stranke, kakvom su se saradnici Gordona Brauna i Tonija Blera hvalisali letujući na Martas Vinjard. Kako stvari stoje, blizak je i sa Kristin Lagard iz MMF-a. Lagard je povremeno bila spremna da opali koji metak u pravcu grčkih oligarha, poznatih po izbegavanju plaćanja poreza (usred neprekidne kampanje bombardovanja grčkih penzionera i sindikalaca).
Međutim, u naletu reafirmacije kolektivnog ludila – poznatog pod šifrom racionalne ekonomske politike – Lagard nam je u jučerašnjem Irish Times-u priredila jednu intervenciju u odgovor na Sirizin poziv na konferenciju o preraspodeli duga po modelu 1953: „Kolektivni napori su dobrodošli, ali isto tako, dug ostaje dug. To je ugovor“. Ekonomisti MMF-a možda se samo u nekim detaljima ne slažu sa kolegama iz ECB. Globalne kapitalističke institucije zbijaju redove protiv levice.
Korejski rat (koji je usledio nakon pobedonosne Kineske revolucije iz 1949. godine), Berlinski ustanak na istoku grada, vrhunac Hladnog rata i radikalizacija pokreta za oslobođenje zemalja Trećeg sveta, od Indonezije do Egipta, čine pozadinu specijalne odredbe iz 1953. godine kako bi se pomogli saveznici SAD u Bonu.
Danas ništa od tih uslova nije opstalo. S tim u vidu globalne kapitalističke institucije i prave svoje „racionalne“ izbore.
Promena tih uslova značila bi uvođenje nečeg novog u računicu. Naravno, nije loše tu i tamo uvaliti dobar levi direkt isticanjem kontradikcija u onome što druga strana govori – makar u odnosu na „dobre razloge“ na koje se poziva, na dobrobit naroda i ekonomije.
Ali levici to može da služi samo kao retorički aparat u svrhu izlaganja našeg stvarnog rezonovanja. U tom paketu moraju da se naniže i kroše-kontra-aperkat kombinacija od koje protivnik neće moći tako lako da se oporavi.
Janis Kafasis, dvadesettrogodišnji aktivista Sirize, koji je u partiju ušao u periodu između majskih i junskih izbora 2012. godine, danas mi je na partijskom štandu na trgu sv. Andreja u Galaciju rekao:
„U nedelju želimo veliku pobedu. Od toga će se svi oni koji pate širom Evrope osećati bolje. Ali osećanja nisu dovoljna. Mi hoćemo promene. Bilo kakva promena je dobra. Ali da li je levica generacijama samo čekala i da li smo mi prošli kroz sva ova sranja samo da stvari ne bi bile tek toliko loše? Promena tek počinje.“
Zato ćemo se sada okrenuti levim partijama, njihovim aktivistima/kinjama i pokretu koji se bori za promene.
Molimo vas da podržite ovaj poduhvat. Kevinove reportaže se finansiraju od prodaje „Siriza – nada na grčkom“ majica, kupite vaš primerak na portalu Fudbal filozofije.
Ostale izveštaje pročitajte ovde