Naši neoliberali verovatno vrište od sreće iščitavajući silne predloge amandmana na Zakon o radu koje je Unija poslodavaca tako brižno pripremila. Kroz medije se već godinama provlači priča o izmeni radnog zakonodavstva. Sada je ta opasnost mnogo izvesnija, jer je postala sastavni deo zvaničnog Vladinog dokumenta o štednji. Kako je nadležno ministarstvo potvrdilo, nacrti četiri sistemska zakona – među kojima je i Zakon o radu – biće završeni tokom oktobra, kako bi se usvojili već sredinom decembra. Dakle, Vladi se poprilično žuri da počne sa stezanjem kaiša.
Hajka na radništvo traje već duže vreme, ali je nakon Petog oktobra 2000. godine pojačana pokušajem uvođenja neoliberalnog tržinog modela. Već 2001. godine doneti su novi Zakon o radu i Zakon o privatizciji, koji su oslobodili furije slobodnog tržišta. Glavna obeležja ove politike bila su masovna privatizacija i eksplozija nezaposlenosti.
Srbija nije izolovan slučaj što se tiče legislativnih promena u sferi radnih odnosa. Danas se paralelan proces odigrava i u Republici Srpskoj i Hrvatskoj. Zašto naša vladajuća klasa sprovodi ove reforme? Čini se da je u igri par faktora.
1) Spoljašnji faktor – strani kreditori. MMF i strani investitori, poput Američke privredne komore, vrše pritisak na Vladu da sprovede mere štednje, dirajući u suverenitet zemlje, mešajući se u njenu fiskalnu, ekonomsku i socijalnu politiku. MMF je još tokom prethodnih godina insistirao na produženju rada na određeno vreme s jedne na tri godine, kao i na uvođenju isplata opremnine samo za period proveden kod poslednjeg poslodavca.
2) Unutrašnji faktor – prebacivanje tereta krize na radništvo, kako bi poslodavci sačuvali svoje profite, a država zaustavila rast javnog duga i rekapitalizovala bankarski sektor.
Ova dva faktora predstavljaju jedinstvenu celinu, jer se Vlada Republike Srbije ponaša kao puki izvršitelj naloga moćnih kreditora. Ona je stečajni upravnik jedne de facto bankrotirane zemlje.
Za sada sve ide ka tome da će nacrt novog Zakona o radu biti jedan u suštini neoliberlani akt. Izmene uvode dalju liberalizaciju tržišta rada, tj. ono što „stručnjaci” nazivaju fleksibilizacijom rada – lakše otpuštanje i lakše zapošljavanje radnika/ca. U zemlji s preko milion nezaposlenih, ovo je ravno ubistvu s predumišljajem. Teza o „podsticanju zapošljavanja” ovde poprima nadrealno značenje. Procene koje stižu iz Saveza samostalnih sindikata su katastrofalne – procenjuje se da će kao direktna posledica ovih izmena biti otpušteno i do 100,000 ljudi.
Poslodavci lamentiraju kako su zaposleni zaštićeni kao „beli medvedi” (ili – rečima američkog ambasadora – „kao Uneskova baština”), a otpuštaju trudnice i ne uplaćuju doprinose, dok ih država zbog toga uopšte ne goni ili ih blago kažnjava. Pravnici „legalisti” kritikuju važeće radno zakonodavstvo kako nije u skladu s evropskim standardima i da je zastarelo, dok sama država krši zakone i bojkotuje Socijalno-ekonomski savet (SES). Umesto da se faktičko stanje uskladi prema pravnom, radi se potpuno suprotna stvar – legalizuje se kriminalna i prekršajna praksa poslodavaca.
Jedan od najbezobraznijih predloženih amandmana na Zakon o radu jeste povećanje rada na određeno vreme s jedne na tri godine. Poslodavci to pravdaju činjenicom da u zemljama u regionu on traje duže nego kod nas (npr. u Makedoniji, Rumuniji i Bugarskoj iznosi tri godine), te da ćemo tim postupkom povećati konkurentnost.
Pod ovakvim ugovornim režimom, poslodavci bi otpuštali radnice/ke šakom i kapom, jer u takvoj situaciji prema njima nemaju gotovo nikakvu odgovornost. Treba podvući da nakon isteka roka od tri godine, zaposleni/e ne bi imali/e pravo na otpremninu, za razliku od radnog odnosa uspostavljenog na neodređeno vreme. Ovaj amandman nam govori da se poslodavcima više jednostavno ne isplati da uzimaju zaposlene na neodređeno vreme i da ih političari, koje je narod izabrao da formiraju vlast, u tome, na štetu tog istog naroda, podržavaju.
S druge strane, uvođenje tzv. fleksibilnih radnih mesta omogućilo bi uspostavljanje radnih odnosa kraćih od punog radnog vremena. Prema rečima Dragoljuba Rajića, direktora Unije poslodavaca Srbije: „Tako bi (zaposleni) imali mogućnosti, kao u Evropi od 2008. godine, da rade dva, tri, pet, sedam sati, zavisno koliko su potrebni poslodavcu, a za svaki taj sat će biti plaćeni porezi i doprinosi”. Ovo bi značilo samo bedniju platu (srazmerno vremenu provedenom na radu) i intenzivniji rad za zaposlene, a za poslodavce povećanje profita, pa možda čak i sticanje subvencija za nove zaposlene.
Mnogi drugi predlozi poput isplate otpremnina samo za rad kod poslednjeg poslodavca, ili vraćanja na rad pre isteka porodiljskog odsustva na zahtev zaposlene (sa svim prećutanim zloupotrebama koje bi to omogućilo) predstavljaju samo neke od preko 80 amandmana Unije poslodavaca koji imaju decidno antiradnički karakter.
Pitanje izmena radnog zakonodavstva nije samo pravno ili ekonomsko pitanje – ono je i političko pitanje. Rat i sankcije, evrointegracije i tržišne reforme tokom 2000-tih uslovili su srozavanje demokratskih mehanizama. „Javne” rasprave su netransparentne, mediji u javnost šalju kontradiktorne informacije, a SES je često pod blokadom. Država mere štednje sprovodi mimo naroda – ključni zakoni ne stavljaju se na referendum, a i tamo gde se stavljaju (kao npr. u Hrvatskoj), odluke se proglašavaju neustavnim.
Zabrana održavanja LGBT Prajda je dobar primer, jer se to već sutra može desiti i bilo kom radničkom protestu. Najavljene izmene Zakona o štrajku treba da nam služe kao opomena – pokušava se guranje štrajka „između četiri zida” radnog mesta, kako bi se radnički bunt sklonio što dalje od „očiju javnosti”. Tačnije, od svih drugih koji bi ustali za svoja prava kada bi ih nečije druge borbe na to ohrabrile.
Šta onda raditi? Moguće je da će kriza izvršiti pregrupisanje na sindikalnoj sceni koje će dovesti do radikalizacije radnica i radnika i vratiti veru u sindikalno organizovanje. No, to se neće dogoditi samo od sebe. Zato se moramo povezivati sa sindikatima, ali i uvući i druge grupe u borbu – nezaposlenu omladinu, feminističke kolektive, zemljoradnike/ce, LGBT aktiviste/tkinje i druge koji se nalaze na udaru mera štednje.
Najavljene izmene Zakona o radu pokazuju da je za Vladu i kapitaliste „stezanje kaiša” samo eufemizam za stezanje omče oko našeg vrata. Skorašnji protesti sindikata „Nezavisnost” protiv loših životnih uslova su, iako sa apstraktnom porukom, ipak pokazatelj da se nešto dešava. Ali, zatišje pred buru nije dovoljno – potreban nam je tornado koji će oduvati ovu Vladu zajedno s njenim međunarodnim kreditorima. To ćemo postići samo povezivanjem i solidarnošću.