Dok sve više država kriminalizuje abortus, tj. legalizuje prisilno rađanje, lobisti reproduktivnih industrija nastoje da prisilno rađanje učine društveno prihvatljivim zalažući se za legalizaciju „surogat“ materinstva. Tako je osvanula i vest da će u Srbiji, zemlji u kojoj je vezivanje nogu žena na porođaju još uvek legitimna i rasprostranjena akušerska praksa, usvajanjem Građanskog zakonika „surogat“ materinstvo postati legalno.
Komisija za izradu Prednacrta Građanskog zakonika ovakav drastičan potez, koji će dugoročno negativno uticati na sve žene, obrazlaže tržišnim „pogodnostima“ – oni koji ne mogu imati biološko potomstvo će, umesto da za „uslugu“ rađanja deteta plaćaju između 30.000 i 40.000 evra u Ukrajini, sada to moći da učine za 8.000 do 15.000 evra i u Srbiji. Istorija kapitalizma, kao svojevrsnog rata protiv žena koji se vodi(o) prisilnim sterilizacijama, uskraćivanjem prava na izbor, populacionim politikama, pokazuje i jasnu „rasnu“ komponentu antiženskih politika – dok se na bele žene vrši(o) pritisak da rađaju, crne žene prisilno su sterilisane i njihova reproduktivnost predstavlja(la) se kao opasnost po civilizacijske tekovine – toliko siromašnih crnih žena, u našem kontekstu Romkinja, koje rađaju decu koju posle ne mogu da izdržavaju.
Medicinska tehnologija u službi kapitalizma očito je napredovala toliko da prevaziđe ovaj polaritet – sada će crne žene moći da rađaju decu belim ženama tako što će „surogat“ materinstvo postati „posao“. To je već realnost u Indiji i zemljama Trećeg sveta, koje u globalnom kapitalističkom sistemu zemljama koje su ekonomske supersile ionako služe kao nepresušni izvor resursa, pa i onih ljudskih. Trendovi koji dolaze u Srbiju ne mogu se izolovati od ovih globalnih tokova i iskustava.
Od posude do inkubatora
Iz liberalnofeminističke perspektive, koja se fokusira isključivo na izbor, a ne i na kontekst i materijalne uslove koji ograničavaju naše izbore, trendovi ukidanja prava na abortus i legalizacije „surogat“ materinstva načelno nemaju veze jedan s drugim. Međutim, svaka ozbiljnija analiza, koja polazi od toga da je eksploatacija – pre svega, ekonomska – politički uokvirena pojava, a ne oblik nemoralnog ponašanja, uviđa vezu između ove dve tendencije. Kao što je Autonomni ženski centar argumentovao u svom saopštenju – „surogat“ materinstvo je eksploatatorska praksa, koja podstiče muško nasilje prema ženama. Upravo zato je važno zadržati se na eksploataciji – jer nečija želja da ima biološko potomstvo ne može diktirati društvene i zakonske okvire kojima se uspostavljanje vlasničkog odnosa prema ženskom telu, budući da je „iznajmljivanje“ tela iznajmljivanje osobe, normalizuje sa ciljem stvaranja i jačanja tržišta „reproduktivnih usluga“. Vlasništvo nad ženskim telom jeste karika koja povezuje i kriminalizaciju abortusa i „surogat“ materinstvo, a obe pojave ostvaruju san kapitalista i „aktivista“ za „muška prava“ da odluka o rađanju bude nimalo ili tek minimalno u rukama žena u čijem telu se trudnoća odvija.
Tu logiku ilustruje i izjava Miodraga Orlića, predsednika Komisije za izradu Prednacrta Građanskog zakonika – „termin surogat majka je grub i netačan, jer to zapravo i nije majka, već neka vrsta inkubatora“. Orlić je, u prvom delu izjave, zaista u pravu: žena koja iznese trudnoću i rodi dete zaista nije nikakav „surogat“. Upravo suprotno, ona jeste majka. Antička mizoginija i hrišćanska ideologija vekovima su propagirale ideju da žena nije aktivna učesnica u rađanju deteta, već samo posuda/utroba kroz koju genetski materijal muškarca mora da prođe. To je ideološka potka pretkapitalističkih oblika patrijarhata, u kojima su žene i deca bili zakonsko vlasništvo muškarca.
Važno je zadržati se na ovoj izjavi, jer nas tera da se zapitamo zbog čega bismo vekovnu mizoginiju iskazanu savremenom medicinskom terminologijom – rečju „inkubator“ – smatrali napretkom, samo zato što zakonodavci, liberalnofeministička akademija, kao i prokapitalistički orijentisani glasnogovornici dela gej i trans pokreta smatraju „surogat“ materinstvo progresom za ženska prava. U realnosti, taj progres zapravo je samo profit za kompanije i medicinske ustanove koje omogućavaju zamrzavanje jajnih ćelija, in vitro fertilizaciju i održavanje visokorizičnih trudnoća, kada žena održava trudnoću nastalu oplođenjem jajne ćelije koja nije njena.
Tržišna logika iza (kvazi)humanih motiva
Radikalnofeminističkoj i materijalističkoj analizi, koja kritikuje legalizovanje „surogat“ materinstva, uvažavajući pretpostavku da je neodvojivost tela i svesti, tj. psihofizički integritet žene, preduslov jednakosti, spočitava se biološki esencijalizam (ali je želja da se ima biološko dete po tržišno jasno definisanoj ceni manje „esencijalistička“?) i konzervativizam. Niko ne osporava značaj razvoja nauke u smeru lečenja steriliteta, ali je važno osporiti tržišnu logiku i ideologiju koja taj razvoj usmerava. Nesporazum proističe iz višedecenijske dominacije konstruktivizma, te prenebregavanja važnih razlika u odnosu na materijalističku poziciju, u progresivnim intelektualnim krugovima.
Jasno je da su naše predstave o majčinstvu uslovljene socijalizacijom u mizoginom i patrijarhalnom društvu. Međutim, osnova na kojoj se gradi ideologija majčinstva i „dobre majke“ jeste uslovljena biološkom realnošću – prostom činjenicom da se začeće i rađanje odvijaju pomoću ženskih reproduktivnih organa. Ako odustanemo od tvrdnje da su žene potlačene zato što mogu da rađaju, kao i da je rađanje kompleksan biološki i psihosocijalni fenomen, to, posebno u slučaju „surogat“ materinstva, otvara prostor za normalizovanje trgovine genetskim materijalom i opasne ideje o tome da žena zaista može biti „samo inkubator“. Biologiju je, bar za sada, nemoguće ukinuti, a otuđivanje tela od žene ne ukida, već pospešuje vlasnički odnos prema ženskom telu.
Ako su žene potlačene na osnovu pola, emancipatorsko rešenje nije u tome da država, muškarci ili tržište razvijaju nove mehanizme i tehnologije za otuđivanje i eksploataciju ženskih reproduktivnih kapaciteta, već upravo u kreiranju socijalnih i klasnih preduslova da žene slobodno odlučuju. Argument u prilog legalizaciji abortusa, a protiv legalizacije „surogat“ materinstva, nije da je rađanje ionako društveni konstrukt. Upravo suprotno, baš zato što je trudnoća tako transformativna za život žene – žena o ishodu trudnoće treba da odlučuje bez ekonomske i socijalne prisile.
Logika na kojoj zagovaranje „surogat“ materinstva kao civilizacijskog progresa počiva jeste libertarijanska, tj. tržišno-„fundamentalistička“. Ako neko ima novac da ostvari svoju želju, treba ukinuti sve socijalne prepreke na tom putu. To ne znači zagovaranje „svetosti“ materinstva kao alternativnog pristupa, ili neuvažavanje bola s kojim se ljudi suočavaju kada ne mogu da imaju biološku decu – to znači suprotstavljanje izjednačavanju sfere želje i sfere ekonomije i zakonodavstva kojim se regulišu građanska, ljudska i radna prava.
U grupu prolibertarijanskih argumenata spada i onaj o tome da je ikakva zakonska regulacija (jer „ljudi će uvek naći način“) bolja ni od kakve. Međutim, u ovom slučaju, to znači da se država jasno odlučila da štiti interese i potrebe viših klasa, a ne psihofizički integritet žena iz nižih klasa. Tom logikom može se legalizovati i dečji rad, ukinuti minimalna zarada i slično, jer dok god postoji klasna nejednakost, uvek će biti ljudi koji „pristaju“ da rade u robovskim uslovima.
Ne manje važno, naročito je problematično plasirati „surogat“ materinstvo kao logično ishodište feminističke teorije. U „Dijalektici pola“, Šulamit Fajerstoun jeste pisala o tome kako će u komunističkom, postrevolucionarnom društvu decu rađati, zahvaljujući razvoju tehnologije, oba pola, ili će razvoj nauke omogućiti bespolnu reprodukciju. Međutim, ova ideja otvoreno računa sa ukidanjem klasnog društva. Štaviše, istorijska ironija jeste u tome da je sama Šulamit Fajerstoun polazila od činjenice da se reproduktivna tehnologija po pravilu razvijala protiv interesa žena. Upravo zahvaljujući takvom, patrijarhatom i kapitalizmom uslovljenom razvoju, pre samo pedeset godina, kada je Fajerstoun napisala „Dijalektiku pola“, rađanje se tretiralo kao fenomen redukovan na matericu. Kompleksan sistem polnih hormona koji ženu pripremaju za rađanje nije bio istražen, pa je i preovlađujuća društvena svest rađanje razumevala kao mehanički fenomen.
Takođe, važno je ukazati na to kako se jedan od ključnih zahteva feminističkog pokreta u proteklih pedeset godina, informisani pristanak, zloupotrebljava u retorici invazivnih reproduktivnih tehnologija. Kao što su žene, do pre samo koju deceniju, pristajale na podvezivanje jajnika, ne znajući da je to intervencija koja trajno sprečava začeće, tako se danas govori o zamrzavanju jajnih ćelija, in vitro fertilizaciji i „surogat“ materinstvu. Informisani pristanak podrazumeva da bi svaka žena trebalo da zna da je nakon 25. godine šansa da zamrzavanje jajnih ćelija uspe manja od 31%, da svaki vid asistirane reprodukcije podrazumeva stimulisanje jajnika estrogenom, što može da izazove trajne posledice po zdravlje, kao i da asistirana oplodnja podrazumeva privremeno odricanje od seksualne i fizičke aktivnosti, i neprekidno medicinsko nadgledanje. Nimalo začuđujuće, kompanije koje u zapadnim društvima svojim zaposlenima nude kreditne aranžmane za zamrzavanje jajnih ćelija, ne plaćaju jednako muškarce i žene za isti rad, a porodiljsko odsustvo je misaona imenica. U takvom kontekstu, „surogat“ materinstvo plasira se kao civilizacijski domet, a oni koji to propituju olako se etiketiraju kao oni koji osuđuju reproduktivne izbore žena, skoro kao potajni simpatizeri „hoda za život“.
Kritika industrije rađanja ne znači da treba da se zalažemo za zabranu svih oblika raspolaganja genetskim materijalom, ili da se protivimo asistiranoj reprodukciji zato što nije „prirodna“, već znači da se borimo protiv komodifikacije ženskog tela i zloupotrebe pristanka, te protiv sticanja profita na podsticanju reakcionarnih uverenja da je samo biološko roditeljstvo „ono pravo“, čiji je „surogat“ materinstvo najekstremniji oblik.
U tom smislu, antikapitalistički i feministički argument idu ruku pod ruku. Nije poenta učiniti da „surogat“ materinstvo bude dostupno svima, a ne samo klasno povlašćenima, jer biološko roditeljstvo nije pravo, već sloboda, koja se ne može ostvarivati nauštrb tuđih prava. Pristati na društvo koje ide ka tome da klasno i socijalno marginalizovane žene pretvori u lako dostupne inkubatore znači nedvosmisleno odustati od ženskog oslobođenja.