Novi rat u Jemenu, koji predvodi najreakcionarnija država Bliskog istoka i bliska saveznica aktuelne Vlade Srbije, Saudijska Arabija, može da se završi jedino katastrofom. Preveo, Marko Jovanović.
„Operacija podrške legitimitetu“, kako apsolutistička monarhija Saudijska Arabija naziva svoj napad na Jemen, dovešće još jednu bliskoistočnu državu do tačke uništenja.
Da bismo razumeli zašto se to dešava moramo se osvrnuti na korene trenutnog sukoba, posebno dramatične varijante krize koja je već dovela do implozije Iraka, Sirije i Libije.
Haos na Bliskom istoku izbija na tački preseka dva vektora. U pitanju su posledice neuspešnog rata protiv terorizma i neuspelih arapskih revolucija.
Neuspeh rata protiv terorizma proizveo je neke nenameravane posledice koje sada pogađaju Jemen. One su:
1. nemogućnost velikih imperijalnih sila da sprovedu intervenciju punim vojnim kapacitetima na Bliskom istoku. Budući da su im ruke vezane kako totalnim haosom do kog su dovele u regionu, tako i još uvek snažnim antiratnim raspoloženjem kod kuće, velike sile, makar za sada, ne mogu da skupe političku volju neophodnu za potpunu intervenciju nalik na Zalivski rat iz 1991. godine ili invaziju Iraka iz 2003.
2. to je regionalnim silama, bilo da su saveznice SAD ili ne, omogućilo daleko aktivniju ulogu. Ovo važi za Saudijsku Arabiju i Iran, ali isto tako i za Tursku, Egipat i Izrael.
3. uz to, politički vakuum delimično ispunjuju nedržavni akteri poput Al Kaida, ISIS-a, Hezbolaha, Kurda i sada u Jemenu, Hutija (šiitski pobunjenici, prim.prev).
Kriza imperijalnog poretka na Bliskom istoku razrešila bi se na progresivan način da su arapske revolucije iz 2011. godine bile uspešne. Međutim, potencijal ovih revolucija delimično je realizovan samo u Tunisu, u okvirima demokratske kapitalističke republike.
U olujnom jezgru arapskih revolucija, Egiptu, vojska se pomoću puča vratila na vlast pa je ova država postala saveznica Saudijske Arabije. U Siriji i Libiji pažnja imperijalističkih sila i njihovih regionalnih pomagača uništila je još u ranoj fazi progresivni potencijal revolucija, time stvorivši vakuum iz kog su najviše profitirale Islamska država i druge reakcionarne terorističke formacije.
Način na koji se ovaj proces odvijao u Jemenu naročito je ilustrativan. Masovni revolucionarni pokret u Jemenu, u kom su i Huti sudelovali, prinudio je diktatora, predsednika Salaha, da 2011. godine siđe sa vlasti. Iz zemlje ga je izvukla Saudijska Arabija. Međutim, revolucija je u tom trenutku i zaustavljena intervencijom Saudijske Arabije i njenih saveznica, zalivskih monarhija, kroz Zalivski savet za saradnju (ZSS).
ZSS se upravo u to vreme pojavio kao ključni organizacioni centar za kontrarevoluciju u regionu, intervenišući u Libiji, pružajući podršku Slobodnoj sirijskoj armiji, a zatim i Islamskoj državi u Siriji, slamajući revoluciju u Bahreinu vojnom invazijom.
Zadatak ZSS-a u Jemenu bilo je organizovanje „izbora“ na kojima je Salahova desna ruka i njegov potpredsednik, Mansur Hadi, bio jedini kandidat. Ovi namešteni izbori su glavni razlog zašto Hadiju fali upravo ono zbog čega Saudijska Arabija navodno vodi rat protiv Jemena kako bi ga vratila na vlast: legitimitet.
Nametanje Hadija uskomešalo je opozicione snage u inače siromašnom i slabom društvu. Al Kaida je nastavila svoje operacije u delovima Jemena, kao što je to godinama unazad radila, čime je privlačila američke napade dronovima. To je, tipično, otuđilo mnoge Jemence.
Hutiji su postali Salahovi saveznici u njegovom pokušaju da se vrati u politički život Jemena. Iran, čiji je regionalni uticaj značajno porastao na bazi profitiranja na neuspehu regionalnih projekata koje su predvodile SAD i njeni saveznici, pružio je nešto ograničene podrške Hutijima.
Sve to je prilično zabrinulo susede iz Saudijske Arabije. Saudijci su već ratovali sa Hutijima u njihovom severnom uporištu. Sada se plaše jačanja šiitskih snaga u Iraku i Jemenu, pijateljski nastrojenih prema Iranu.
Rezultat je ogromna promena u spoljnoj politici saudijskog kraljevstva. Danas su uključeni u više vojnih intervencija nego ikada pre, a iza sebe povlače široku koaliciju država u čijem su jezgru reakcionarne monarhije ZSS-a.
Najmanje što iz ove intervencije može da proistekne je krvavi građanski rat, sličan onome u Siriji. Međutim, može biti i gore od toga. Ukoliko dođe do kopnene invazije, sukob na nivou regiona postaje realna opcija. Al Kaida i Islamska država takođe se bore protiv Hutija i ukoliko operacija Saudijaca bude uspešna oni će ojačati. To, međutim, nije nužno ishod koji bi trebalo da očekujemo.
Tačno je da Saudijci imaju ogromnu armiju koja broji 150,000 ljudi opremljenih naoružanjem UK, SAD i drugih zapadnih proizvođača oružja. Tačno je i da uživaju neograničenu podršku Zapada. Ipak, i narod u Jemenu je itekako naoružan, u proseku 54.8 odsto ljudi poseduje lako naoružanje – tj. dva komada oružja na jednog Jemenca/ku. Ulazak u borbu s njima neizbežno će ličiti na otpor sa kojim se susrela američka invazija Iraka, što ju je na kraju i izmorilo.
Ukratko, iz oružanog napada koji predvodi najreakcionarnija država Bliskog istoka ne može da dođe ništa dobro. Naša vlada, kao i do sada, bezuslovno podržava Saudijce.
Zadatak antiratnog pokreta je da se usprotivi ovoj politici. Moramo da pomognemo narodu u Jemenu da se otarasi kako zapadnih sila, tako i njihovih regionalnih saveznika, i omogućimo da sami odlučuju o svojoj budućnosti.
Izvor: Stop the War Coalition