U nedeljama u kojima svedočimo brutalnom nasilju izraelskih oružanih snaga nad hiljadama Palestinki i Palestinaca koji protestuju protiv izraelske okupacije Palestine, podsećamo na tekst Tonija Klifa objavljen u maju 1998. godine, u kome objašnjava nastanak cionističke ideje i pozadinu izraelsko-palestinskog sukoba.
Rođenje cionizma
Francuska revolucija oslobodila je Jevreje. U periodu između 1789. godine i ujedinjenja Nemačke i Italije gotovo vek kasnije, fizički, ekonomski i intelektualni geto je iščezao. Feliks Mendelson, Hajnrih Hajne i Karl Marks – svi do jednog Jevreji – bili su istaknute ličnosti u nemačkoj kulturi. Postojao je rasprostranjeni antisemitizam, pa čak i pogromi, ali u carskoj Rusiji, čije se stanovništvo još nalazilo pod feudalnim jarmom, a moderni kapitalizam jedva da je postojao. Međutim, kada je kapitalizam postao star i oronuo, posebno nakon Velike depresije tridesetih godina dvadesetog veka, okrenuo je leđa svim demokratskim postignućima svoje mladosti. Jevreji ne samo da su saterivani u geta, već i dalje – u gasne komore.
Između ova dva perioda, užasan slučaj antisemitizma dogodio se u Francuskoj. Jevrejski oficir Alfred Drajfus je 1895. godine optužen da je nemački špijun. Namešteno suđenje podstaklo je masovnu histeriju protiv Jevreja. Ovaj talas antisemitizma bio je nusproizvod sukoba između rastućeg francuskog i nemačkog imperijalizma. U tom trenutku u Parizu je živeo poznati bečki novinar Teodor Hercl. Hercl je u jeku događaja došao do zaključka da je antisemitizam bio prirodan i neizbežan. U junu 1895. godine napisao je:
U Parizu sam, kao što rekoh, razvio slobodniji stav prema antisemitizmu, čiji istorijski karakter sada razumem i opravdavam. Iznad svega, shvatio sam koliko je isprazno i uzaludno ’boriti se’ protiv antisemitizma.
Hercl je kritikovao Emila Zolu i druge francuske ličnosti, uglavnom socijaliste i socijalistkinje, koji su stali u Drajfusovu odbranu. Žalio se da Jevreji „traže zaštitu od socijalista i drugih koji uništavaju savremeni građanski poredak […] Oni, uistinu, više nisu Jevreji. Zasigurno nisu ni Francuzi. Verovatno će postati predvodnici evropskog anarhizma“.
Hercl je tvrdio da odgovor na antisemitizam leži u tome da Jevreji napuste one zemlje u kojima nisu poželjni i osnuju novu državu za sebe. U ovom poduhvatu, „antisemiti će nam biti najpouzdaniji prijatelji […] saveznici“, tvrdio je. Stoga se sastao sa ministrom unutrašnjih poslova u carskoj Rusiji, Vjačeslavom fon Pleveom, organizatorom pogroma u Kišinjevu 1903. godine. Pokušao je da ga namami pričom da će proterivanje Jevreja iz Rusije oslabiti revolucionarni pokret protiv kog se Pleve borio.
Ako pretpostavimo da je neprijateljstvo između Jevreja i nejevreja nešto prirodno i neizbežno, onda, naravno, sledi i da je neprijateljstvo između Jevreja i Arapa u Palestini nešto prirodno i neizbežno. Hercl je najpre definisao cionizam kao „davanje ljudima bez zemlje – zemlje bez ljudi“. Kada mu je ukazano na činjenicu da u Palestini žive Arapi, Hercl je jednostavno zaključio da ih se treba otarasiti. Dvanaestog juna 1895. godine napisao je: „Pokušaćemo da podstaknemo siromašno [arapsko] stanovništvo da napusti našu zemlju tako što ćemo im naći poslove u tranzitnim zemljama, a onemogućiti im da se zaposle unutar naših granica“. Kakav izuzetan primer politike etničkog čišćenja!
Zatvorena cionistička ekonomija
Cionisti koji su se od kraja 19. veka doseljavali u Palestinu nisu želeli da uspostave ekonomski sistem nalik onom koji su uspostavili belci u Južnoj Africi – tamo su belci bili kapitalisti, dok su crnci bili radnici. Cionisti su želeli da celokupno stanovništvo bude jevrejsko. Imajući u vidu veoma nizak životni standard Arapa/kinja u poređenju sa Evropljanima/kama, kao i veoma raširenu nezaposlenost (registrovanu i neregistrovanu), jedini način da se ovo postigne bio je da Jevreji zatvore tržište rada za arapsko stanovništvo. U tu svrhu korišćeni su brojni metodi. Tako je Jevrejski nacionalni fond, u čijem vlasništvu se nalazio veliki deo zemlje koju su posedovali Jevreji (uključujući, na primer, veliki deo Tel Aviva), imao statut na osnovu kog je samo Jevrejima bilo dozvoljeno da obrađuju tu zemlju.
Pored toga, cionistička sindikalna unija (Histadrut ili Jevrejski generalni savez rada) uvela je dva vida dažbina za svoje članstvo: jednu za zaštitu jevrejskog rada, a drugu za zaštitu jevrejskih proizvoda. Histadrut je organizovao proteste protiv vlasnika voćnjaka koji su upošljavali arapske radnike i radnice, primoravajući ih da ih otpuste. Na jevrejskim pijacama često su se mogli videti mladići koji bi, ako među prodavačicama spaze neku koja je Arapkinja, sipali parafin po povrću koje je prodavala i razbijali jaja s tezge.
Sećam se da je 1945. godine napadnut i skoro potpuno uništen jedan kafić u Tel Avivu, samo zbog glasina da jedan Arapin radi u kuhinji kao perač. Sećam se i iznova održavanih demonstracija protiv dr Magnusa, prorektora Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu, gde sam studirao između 1936. i 1939. godine. On je bio bogati američki Jevrejin i liberal – njegov zločin bio je taj što je živeo kao podstanar kod arapskog stanodavca.
Zavisnost od imperijalizma
Znajući da će se suočiti sa palestinskim otporom, cionistima je oduvek bilo jasno da će im biti potrebna pomoć imperijalističkih sila koje su u to vreme imale značajan uticaj u Palestini.
Hercl je 19. oktobra 1898. godine otišao u zvaničnu posetu nemačkom caru Vilhelmu u Konstantinopolju. Palestina se tada nalazila u sastavu Otomanskog carstva, koje je bilo saveznik Nemačke. Hercl je rekao kajzeru da će cionističko uporište u Izraelu ojačati uticaj Nemačke, budući da je centar cionizma bila Austrija, koja je takođe podržavala Nemačko carstvo. Bacio je još jedan mamac: „Stavio sam mu do znanja da odvlačimo Jevreje od revolucionarnih partija“.
Kada je, krajem Prvog svetskog rata, postalo jasno da će Britanija preuzeti vlast nad Palestinom, tadašnji vođa cionista Haim Vajcman stupio je u kontakt sa britanskim sekretarom spoljnih poslova Arturom Balfurom, od kog je 2. novembra 1917. godine dobio deklaraciju koja je obećala domovinu za Jevreje u Palestini. Prvi britanski vojni guverner Jerusalima, ser Ronald Stors, objasnio je da je cionistički „poduhvat od koristi i za one koji ga naručuju i za one koji ga ostvaruju, jer stvara ’mali, Britaniji odani jevrejski Alster’ u moru potencijalno neprijateljskog arabizma“. Cionisti će služiti kao svojevrsni oranžisti Palestine.
Nakon Drugog svetskog rata, postalo je jasno da vodeća sila na Bliskom istoku više neće biti Britanija, već SAD. Stoga je tadašnji cionistički vođa, David Ben-Gurion, požurio u Vašington da zacementira dogovore sa SAD. Izrael je sada najpouzdaniji američki satelit. Nije slučajno što baš Izrael, iako je tako mali, dobija veću ekonomsku pomoć od SAD nego ijedna druga zemlja. Isto važi i za vojnu pomoć.
Holokaust
Uviđajući varvarski karakter nacizma, Trocki je predvideo uništenje Jevreja. Dvadeset drugog decembra 1938. godine napisao je:
Nije teško zamisliti šta čeka Jevreje čim rat počne. Ali i bez rata, već na osnovu razvoja reakcionarnih snaga u svetu, sa sigurnošću se može predvideti fizičko istrebljenje Jevreja […] Samo će neustrašiva mobilizacija radnika i radnica protiv reakcije, stvaranje radničkih milicija, pružanje neposrednog fizičkog otpora fašističkim bandama, rast samopouzdanja, aktivna i hrabra borba svih potlačenih moći da dovedu do promene u odnosima snaga, da zaustave svetski talas fašizma i otvore novo poglavlje u istoriji čovečanstva.
Sve do Drugog svetskog rata, ogromna većina Jevreja u svetu, naročito jevrejska radnička klasa, nije davala podršku cionizmu. Tako su u Poljskoj, gde je u to vreme postojala najveća jevrejska zajednica u Evropi, u decembru 1938. i januaru 1939. godine održani lokalni izbori u Varšavi, Lođu, Krakovu, Lavovu, Vilnjusu i drugim gradovima. Generalni savez rada Jevreja u Litvaniji, Poljskoj i Rusiji (Bund) – socijalistička, radnička i anticionistička jevrejska organizacija – osvojio je 70% glasova u jevrejskim okruzima. U Varšavi, Bund je osvojio 17 od 20 mesta, dok su cionisti dobili samo jedno.
Sve se ovo korenito promenilo nakon Holokausta. Malo koji Jevrejin ili Jevrejka u Evropi nisu izgubili članove porodice u Holokaustu. Sećam se da je, nedugo pre početka Holokausta, moja tetka doputovala iz Danciga da poseti nas u Palestini. Nisam upoznao ostatak njene porodice, ali svi oni – uključujući moju tetku – stradali su u Holokaustu. Rođaka s kojom sam bio veoma blizak neposredno pred rat preselila se u Evropu sa svojim mužem i petogodišnjim detetom; ubijeni su u gasnim komorama.
Ogromna većina Jevreja danas su cionisti. Lako je razumeti zašto.
Katastrofa
Ovom rečju Palestinci opisuju uspostavljanje države Izrael 1948. godine. U tri rata vođena između Izraela i Arapa – 1948, 1967. i 1973. godine – došlo je do ogromnog etničkog čišćenja Palestinaca i Palestinki. Danas postoji 3,4 miliona palestinskih izbeglica – mnogo više nego što ih je ostalo u oblastima u kojima su nekada živeli. O razmerama njihovog progona i ubijanja svedoče zemljišne knjige: Jevreji su 1917. godine posedovali 2,5% sve zemlje; taj procenat je 1948. godine porastao na 5,7%, da bi danas Jevreji posedovali blizu 95%, a Arapi svega 5% zemlje (posmatrano prema granici pre 1967. godine).
Ovo je jedan od najtragičnijih primera u istoriji da potlačeni narod – jevrejski, koji je pretrpeo nacističko varvarstvo – počne da tlači drugi narod, palestinski, koji ni na koji način nije učestvovao u sprovođenju Holokausta.
Rešenje
Palestinci nemaju dovoljnu snagu da se izbore za svoje oslobođenje – čak ni za osvajanje nekih ozbiljnijih reformi. To nije bio slučaj sa crncima u Južnoj Africi, koji su uspeli da se izbore za veoma značajne reforme. Ukinuli su aparthejd, osvojili pravo glasa i izabrali crnog predsednika. Istina je da je ekonomski aparthejd još na snazi – bogatstvo je i dalje koncentrisano u rukama uskog sloja belaca, kojima su se nedavno pridružili i malobrojni bogati crnci. Pa ipak, izrazita većina crnaca i crnkinja i dalje živi u dubokom siromaštvu. Crnci i crnkinje u Južnoj Africi neuporedivo su jači od Palestinaca i Palestinki. Pre svega, u Južnoj Africi živi pet-šest puta više crnaca nego belaca, dok je broj Palestinaca i Izraelaca približno jednak (većina Palestinaca su izbeglice). Zatim, crni radnici i radnice su žila kucavica južnoafričke ekonomije, dok je uloga Palestinaca u ekonomiji Izraela marginalna. Kongres južnoafričkih sindikata (COSATU) predstavlja ogromnu sindikalnu organizaciju koja je odigrala ključnu ulogu u rušenju režima aparthejda. Palestinci nemaju ništa nalik tome.
Ako je Trockijeva teorija permanentne revolucije negde savršeno primenljiva, onda je to u slučaju palestinskog naroda. Prema njegovoj teoriji, ni demokratski zahtevi ni nacionalno oslobođenje ne mogu se postići bez proleterske revolucije. Ključ sudbine Palestinaca i svih drugih na Bliskom istoku leži u rukama arapske radničke klase, koja je najjača u Egiptu, a potom u Siriji, Iraku, Libanu i drugim zemljama. Potencijal arapske radničke klase ostao je tragično neostvaren usled štetnog efekta staljinizma, koji je vrlo dugo dominirao bliskoistočnom levicom. Upravo su staljinisti otvorili vrata Baasu i Sadamu Huseinu u Iraku, doveli Baas i Asada na vlast u Siriji i prokrčili put Naseru i njegovim islamističkim naslednicima u Egiptu.
Revolucija arapske radničke klase okončala bi imperijalizam i cionizam na Bliskom istoku. Licemerno je tvrditi da bi to ugrozilo Jevreje u ovoj oblasti. Za vreme aparthejda u Južnoj Africi, pristalice režima tvrdile su da se Afrički nacionalni kongres (ANC) zalaže za pokolj belaca. Do toga, naravno, nije došlo.