Inicijativa Borba za neradnu nedelju aktivna je već više meseci sa osnovnim zahtevom da nedelja bude neradni dan za sve trgovačke objekte, čime bi se osiguralo da radnice i radnici u trgovini imaju barem jedan slobodan dan u nedelji koji mogu da provedu sa svojom porodicom i prijateljima, te da vikend više ne bude klasna privilegija. Inicijativa takođe aktivno prati pregovore o minimalcu za 2021. godinu, pokušavajući da izvrši pritisak na javnost i po ovom pitanju. Fejsbuk grupa ove inicijative danas broji više od 37 hiljada članova, a u administratorskom timu su radnice iz Subotice, Niša, Novog Sada, kao i aktivisti koji pomažu rad grupe. Za našu rubriku Radnički glas govorili su članovi administratorske grupe ove inicijative, radnica u trgovini iz Novog Sada Mirela Jovin i aktivista iz Subotice i član Partije radikalne levice Boris Telečki. S njima je pričao naš član Srđan Atanasovski.
Srđan: Kako je nastala inicijativa Borba za neradnu nedelju?
Mirela i Boris: Nezadovoljstvo zbog obaveze da se radi nedeljom, koja se radnicima/ama nameće u trgovinskim lancima, postoji već dugo. Postojale su određene inicijative u prošlosti koje su pokretale ovo pitanje, poput inicijative sindikata u Kragujevcu i udruženja Solidarnosti u Subotici, koje uglavnom čine bivši radnici privatizovanih fabrika. Osnovni argumenti protiv ovakvih predloga, koje smo slušali od poslodavaca, a pre svega od stranih trgovačkih lanaca, jesu da bi ovo značilo manji promet i profit za trgovine.
Međutim, usled epidemije koronavirusa i vanrednog stanja, ovog proleća došlo je do privremenog skraćivanja radnog vremena prodavnica, kao i do toga da se nije radilo ni subotom ni nedeljom. Tada smo videli da svi možemo da se organizujemo da prodavnice ne rade vikendom – kako trgovci, tako i sami potrošači. Nije došlo ni do smanjenja prometa – naprotiv, uprkos kraćem radnom vremenu, profit pojedinih trgovina se čak učetvorostručio.
Sama inicijativa za organizovanje, za sada u obliku grupe na društvenoj mreži Fejsbuk, potekla je od radnica i radnika u trgovini i članova njihovih porodica, a bazu su činili ljudi iz Subotice. U rad inicijative su se takođe uključivali aktivisti/kinje sa levice, deleći uverenje da samo izgradnjom širokog fronta i društvene podrške inicijativa može uroditi plodom.
Srđan: Zašto je bitna zabrana rada nedeljom, a ne neko drugo zakonsko rešenje, poput obaveznog slobodnog dana i slično?
Mirela: Nedelja je tradicionalno dan kada je porodica na okupu, kada deca ne idu u školu, kada se viđamo sa prijateljima, na kraju krajeva kada neki od nas idu u crkvu. Međutim, u trgovinama uglavnom svi zaposleni rade nedeljom. Ovo se smatra delom regularnog radnog vremena i ne plaća se kao prekovremeni rad. S druge strane, kada dobiješ slobodni dan, to ti uglavnom jave veče pre, tako da ne možeš da stigneš da organizuješ svoje slobodno vreme na iole smislen način.
Inspekcija bi, naravno, trebalo da kontroliše pravo na slobodni dan i naknade za rad nedeljom, ali poslodavci najčešće imaju povlašćene veze sa inspekcijom, ne manjka ni korupcije, a ukoliko se neki radnik ili radnica direktno obrati inspektoru na terenu, odmah dobija otkaz. Kada bi se znalo da je nedelja neradni dan za sve, ne bi mogle da se sprovode ovakve manipulacije radnih prava.
Srđan: Zbog čega rad nedeljom posebno pogađa žene u trgovinama?
Mirela: Žene čine 70% radništva u trgovinama, a pored toga imaju brojne obaveze u porodici i zbog toga su jako pogođene jer nedelja nije neradna. Kada dođe vikend, kada su deca kod kuće, one ne mogu da im pomognu sa domaćim zadacima, ne mogu ni da se poigraju sa njima. A ako nema bake i deke da čuvaju decu, nemaš ni kome da ih ostaviš kad ideš da radiš – za dadilje sigurno nijedna žena koja radi u trgovini nema para.
Moj suprug takođe radi u trgovini, ja radim svaku nedelju, on svaku drugu. Kada smo u različitim smenama, vidimo se samo na pola sata i zamenimo se u čuvanju dece. Kada sam, na primer, druga smena nedeljom, to znači da ustanem u 7 da bih koliko-toliko bila sa decom, sve u trku skuvam ručak i pospremim i idem na posao. Nedeljom se uvek radi preko osam sati, a ponedeljkom se menja smena, što znači da kući dođem tek u 11 uveče, a u ponedeljak ustajem u pola 5 da bih stigla u prvu smenu.
Mnogo više ljudi bi htelo da radi u trgovini kada bi postojali minimalno bolji uslovi, barem po ovom pitanju. Mnoge žene koje poznajem i sa kojima razgovaram mi kažu da im treba posao i da bi radile u trgovini, ali da ne mogu da reše pitanje šta sa decom tokom vikenda.
Srđan: Kako se vaša inicijativa uključuje u aktuelno pitanje određivanja minimalca?
Boris: Na pregovorima oko minimalca koji se vode na liniji država–poslodavci–sindikati, interesi radničke klase nisu zastupljeni na valjan način i ne uzimaju se u obzir – naprotiv, u fokusu su profiti poslodavca. Za radničku klasu trebalo bi da „govori“ takozvana potrošačka korpa, ali jasno je da metodologija kojom se ona računa ne valja, kao ni da trenutni minimalac nije dovoljan da pokrije ni najosnovnije stavke iz potrošačke korpe.
Mizeran minimalac u Srbiji pogađa mnoge radnike u trgovini, ali ne samo njih – on određuje život velikog dela celokupne radničke klase. Zbog toga je važno da se naša inicijativa aktivno uključi u pitanje zagarantovane minimalne zarade, jer tako pokazujemo da smo solidarni i sa drugim radnicima koji su u sličnom problemu. Borba za minimalac prevazilazi zahteve samo radnika i radnica u trgovini i predstavlja sveobuhvatniji način pritiska na poslodavce i državu da obezbede dostojanstvene uslove rada. Ovo sve vidim i kao zametak širokog fronta koji će uključiti i sindikate koji nisu korumpirani, političke partije koje će biti na strani radnika, a koji će voditi zahtevima za demokratizaciju odnosa u radnim kolektivima.
Mirela: Bez obzira na to koja vam je stručna sprema, svako ko radi puno radno vreme zaslužuje više. Ovo je prilika da probudimo svest u javnosti da 350.000 zaposlenih u Srbiji radi za minimalac, a po nekim najavama taj broj na jesen, usled krize, možda bude i za čak 100.000 veći. Najavljena povećanja od 1.500 ili 1.800 dinara mogu se opisati samo kao bedna i ne rešavaju naše probleme. Pored toga, treba istaći i da oni koji imaju dogovor za platu preko minimalca, uvek budu prijavljeni na minimalac, a razlika se prima na ruke. Ovo znači da čak i oni koji navodno imaju veće plate, imaju loše uslove za podizanje kredita kod banke, a o penziji da i ne govorimo. Sada poslodavci traže od države da se podizanje minimalca kompenzuje smanjivanjem poreza. Ovo znači da će osnovice za penzije u perspektivi biti još manje. Poslodavci takođe kažu da bi povećanje minimalca značilo kaskadno prilagođavanje svih plata – ovo je nešto što mi u praksi nikad nismo videli, naprotiv, događalo se da, kako minimalac raste, radnici koji su i imali veću platu na kraju spadnu na njega.
Srđan: Kako vidite odnos vaše inicijative sa sindikatima i sa aktivistima sa levice?
Mirela: Levica i aktivisti nas podržavaju u svemu što radimo, pre svega sa ciljem da se pitanje rada nedeljom što više iznosi u javnost. Međutim, jasno je da je čak i put do podrške javnosti težak i dug. Postoji mnogo toga što od aktivista možemo da naučimo u narednom periodu: potrebne su nam pouke iz organizovanja i kako dalje sa omasovljavanjem inicijative, potrebno nam je znanje kako da finansiramo našu inicijativu, ali i kako da pridobijemo podršku radnika i radnica iz drugih branši.
Trenutno su ljudi revoltirani postojećim sindikatima i niko nema poverenja u njih. Mi smo otvoreni za saradnju, ali svaki sindikat će morati iznova da dokaže da hoće da se bori za radnike u trgovini. Pored toga, treba imati u vidu da, pored majki i porodičnih ljudi, u trgovini mahom radi omladina koja ova radna mesta vidi kao privremena, tek da za neko vreme sastavi kraj s krajem. Oni ni ne znaju šta su sindikati i čemu služe i nemaju interesovanje da se u njih uključuju.
Boris: Činjenica je da sindikati imaju infrastrukturu i oni moraju biti deo šireg fronta za prava radnika i radnica u trgovini. Moramo napraviti razliku između vrha sindikata i sindikalista na lokalu koji su borbeni i koji već postižu neke male pobede za radničku klasu, čak i u postojećim lošim okvirima i sa malim manevarskim prostorom. Takav je recimo sindikat poštanskih radnika u Novom Sadu, takvih sindikata širom Srbije nema malo i sa njima se pre svega treba povezati ako želimo da gradimo društvo gde će ljudski život biti ispred profita.
Srđan: Kako vidite dalje strategije borbe za neradnu nedelju: da li treba apelovati na potrošače ili vršiti pritisak na poslodavce ili državu?