Suočavajući se sa dubokom i višestrukom krizom kapitalizma, suočavamo se sa mnoštvom mogućnosti, ali i opasnosti za radikalnu, radničku politiku, ukoliko se te mogućnosti ne iskoriste. Prenosimo objavu britanskog socijaliste i novinara Kevina Ovendena, autora sjajne knjige „Siriza u lavirintu“, koji razmatra poznati problem omasovljavanja radikalne levice i dva pristupa koji su se tokom protekle decenije krize i borbe pokazali kao stranputice za levicu i za uspehe radničkog pokreta.
Pred radikalnom levicom je veliki izazov, i ne radi se o nečemu novome:
Kako kombinovati sprovođenje angažovane borbe u koju je, pod svim sem najizuzetnijim okolnostima, uključena samo manjina, sa osvajanjem masovne podrške? Pod podrškom mislim na proširivanje aktivnog učešća (različitih vrsta); veću pasivnu podršku; pomeranje ljudi iz protivničkog tabora na pozicije neutralnosti; i izolovanje okorelih neprijatelja.
Ne postoji formula koja vodi uspehu. Međutim, pomenuo bih nešto o dve pogrešne pozicije koje su se istakle tokom protekle decenije.
Jednu je artikulisalo vođstvo Sirize – da je nemoguće gurati radikalne promene čak ni sa 40% podrške. Ovo i sa time povezane teoretizacije (jadan Antonio Gramši!) bili su recept protiv praćenja radikalnog kursa i za pokušaj da se na taj način osvoji „srednja pozicija“, koji se, umesto toga, završio pristupanjem toj poziciji. To nije pobeđivanje. To je prilagođavanje.
Druga upravo postaje aktuelna. Zasniva se na plitkoj teoretizaciji i prema njoj se radikalna promena dešava ako se samo 3,5% ljudi aktivno uključi u direktne akcije. Broj od 3,5% je magični broj. On izostavlja toliko mnogo stvari da nema smisla kroz sve njih sada prolaziti.
Međutim, najveći problem je da ova pozicija postavlja strategiju koja je fokusirana, a potom postaje ograničena, na „osvajanje 3,5%“.
Ovo je samoograničavajuće i samoporažavajuće – govorim o strategiji, ne procenjujem pojedinačne akcije koje su iz nje proistekle.
Moram da kažem da kao lenjinista smatram da ona otkriva, u najmanju ruku, duboko nepoverenje prema masama i odustaje od osvajanja većinske podške u radničkoj klasi i od istraživanja mogućnosti da se u dinamičnoj situaciji primeni širok spektar taktika kojima se gradi pokret.
Ona se takođe redovno zasniva na tome da će oni koji je ne dele morati da se nose sa desničarskom reakcijom na određeni događaj, pre nego da sami zagovornici strategije imaju plan kako to da urade i da tako osvoje liniju kod 20% populacije, a kamoli 40%.
Ovde nije reč o umerenosti, niti o tome da ne treba stati na put reakciji. Takođe, ovo nije usmereno protiv manjinskih, borbenih akcija. Ovo je zahtev za ozbiljnim promatranjem toga kako ćemo dostići nivo izgradnje masovne, radikalne snage i levice.