Studentski oktobar počeo je pobunama na nekolicini fakulteta. Jedna od uspešnijih trajala je nekoliko nedelja i kulminirala petodnevnom blokadom nastave na Pravnom fakultetu u Beogradu. U podrobnoj analizi koja je pred vama, naš član i aktivni učesnik protesta, Miloš Stefanović, prenosi važna iskustva ove borbe.
Ove jeseni, sada već rutinska, oktobarska serija studentskih protesta na Beogradskom univerzitetu radi boljih uslova studiranja manifestovala se na način koji se nikako ne može nazvati rutinskim i uobičajenim. Umesto na društvenim fakultetima u krugu oko Studentskog trga (Filozofskom i Filološkom), prva iskra studentske pobune desila se na Šumarskom fakultetu, gde su samoorganizovani studenti i studentkinje blickrig-blokadom nastave, organizovanom potpuno samostalno, uspeli da se brzo i efikasno izbore za svoje zahteve.
Dosta veći odjek među studentima i studentkinjama, kao i širom javnosti, imala je nedavno okončana petodnevna blokada Pravnog fakulteta. Ovo je fakultet za koji su cinični jezici dugo govorili da je neizlečivo leglo konformizma i desne ideologije, na kom se nikada ne može desiti studentska pobuna poput onih na Filozofskom ili Filološkom prethodnih godina. Trenutno se stvari komešaju i na prirodnim i tehničkim fakultetima: Visokoj školi elektrotehnike i računarstva (VIŠER), Elektrotehničkom fakultetu (ETF) i Geografskom fakultetu.
Zašto su radikalne metode borbe prestale da budu monopol studenata i studentkinja fakulteta koji navodno važe za „leve“ i „progresivne“? Odgovor je vrlo jasan i jednostavan – konstantno i postepeno povećanje cene studija i sve rigidniji kriterijumi studiranja, kao deo neoliberalnih reformi visokog obrazovanja u sklopu paketa „mera štednje“, a u kombinaciji sa sve čemernijom ekonomskom situacijom u zemlji, doveli su do stvaranja spontanog studentskog bunta izvan zvaničnih predstavničkih kanala, za koje su studenti i studentkinje iz iskustva utvrdili da su kompromitovani.
Političke ideje, leve ili desne, nisu nepromenljivi, transcendentalni entiteti koji nastaju u glavama velikih mislilaca i samo čekaju da budu preslikani na realan svet, već dinamične kategorije koje nastaju i razvijaju se prvenstveno kroz konkretnu političku praksu. Ovo je činjenica koju zanemaruju svi oni profesori i intelektualci, istovremeno teški cinici i moralisti, koji lamentuju nad profanom studentskom ruljom koja se bori za efemerne stvari poput novca i bodova, umesto za nekakve „velike ideje“, poput njihovih prethodnika u nekom romantizovanom prikazu studentskih borbi iz 1968. godine.
Kao da konačno formiranje „velikih ideja“ šezdesetosmaša nije proizišlo iz najjednostavnije i najprizemnije motivacije koja se može zamisliti – želje za boljim životom. Da ironija bude veća, isti ljudi se bilo kakvih radikalno levih uticaja u studentskom pokretu plaše više nego ičega drugog. Njihov fantazam studentskih protesta iz 1968. operisan je od politike, operisan od istorije i operisan od činjenica, pa postoji isključivo kao vazdušast ideal bez imalo veze sa realnošću. Kao takav, taj konstrukt pomenutim intelektualcima služi jedino radi afirmisanja sopstvenog elitizma i privilegovanog položaja i arogantnog spuštanja svakog realno postojećeg studentskog pokreta koji se ne uklapa u taj isfantazirani koncept. A ovih dana smo na Pravnom mogli svedočiti stvaranju jednog pravog, autentičnog studentskog protesta koji, i pored svojih dečijih bolesti, predstavlja ogroman korak napred za progresivnu studentsku politiku, kako na Pravnom fakultetu tako i šire.
Početak protesta i prvo kompromitovanje desnice
Sve je počelo još sredinom septembra, kada je grupa od desetak studenata i studentkinja, uz snažnu pasivnu podršku ostatka studentskog tela, odlučila da pokuša da izdejstvuje ispunjenje zahteva za olakšanje uslova studiranja. Ovo su učinili potpuno nezavisno od studentskog parlamenta, u čije namere i sposobnost odbrane studentskih interesa je većina studenata i studentkinja potpuno izgubila poverenje.
Naime, Studentski parlament Pravnog fakulteta (SPPF), čega je gotovo svako na fakultetu svestan, funkcioniše kao potpuno netransparentna institucija s ciljem uhlebljivanja perspektivnih partijskih omladinaca i poslušnika fakultetske uprave. Izbori se svake godine održavaju tajno i na njima kandidati sa unapred utvrđene liste glasaju sami za sebe. I pored odlične reference za buduću karijeru režimskih političara, koju pruža ovo profesionalno zamazivanje očiju ljudi čije bi interese trebalo da brane, mesto u SPPF i samo po sebi predstavlja vrlo sočnu nagradu. Svaki parlamentarac prima mesečnu platu od 60,000 dinara, sasvim dovoljnu za obezbeđivanje vrlo lagodnog života bez potrebe za bilo kakvim primanjima sa strane. Za prosečnog studenta ili studentkinju prava reči „studentski parlament“ su, sa vrlo dobrim razlogom, postale sinonim za prevaru, manipulaciju i lopovluk, a svaki pokušaj saradnje sa istim već unapred je viđen kao propao. Otuda i potreba za nezavisnim organizovanjem.
Ovaj vanparlamentarni pristup pokazao se kao vrlo učinkovit, uspevši da mobiliše ljude za seriju protesta koji su već od samog starta od uprave uspeli da iscede određene ustupke. Nismo, međutim, hteli da se zadovoljimo mrvama sa stola. Usledila su dva studentska zbora, po uzoru na ranije zborove na drugim fakultetima, na kojima su se utvrdili zahtevi i dalji metodi borbe.
Već na prvom zboru, besni studenti i studentkinje su iz amfiteatra isterali parlamentarce, koji su bezuspešno pokušali da preuzmu vođstvo pokreta. Taj vakuum u vođstvu iskoristila je desničarska studentska organizacija Sistem vrednosti, povezana sa Dverima, do sada najpoznatija po uličnom performansu usmerenom protiv navodne degradacije javnog morala putem rijaliti emisija. Organizovanim nastupom na zboru uspeli su da se postave na čelo pokreta i ubace u pregovarački tim.
Ipak, već na samom početku uspeli su da na videlo iznesu i sopstveni oportunizam, insistiranjem na implementaciji zahteva za vanrednim izborima za SPPF. Potom su na samim pregovorima forsirali taj zahtev iznad svih ostalih. Studentima i studentkinjama Pravnog fakulteta, koji imaju vrlo bogato iskustvo sa raznim desničarskim oportunistima koji su mahom putem SPPF kontrolisali studentsku politiku i radi sopstvenih ciljeva gušili nastanak studentskog pokreta, odmah je bilo jasno da su „sistemci“ tu samo radi parlamentarnih fotelja. Od samog trenutka kada se aktivno uključio u pokret, Sistem vrednosti je naišao na ogromnu skepsu ostatka koleginica i kolega.
Ovi zborovi su se ipak teško mogli nazvati najblistavijim primerom studentske demokratije. Pokretala ih je mala grupa ljudi, koja bi već unapred isplanirala celu koncepciju zbora i moderirala ga u tom pravcu, bez demokratskog mandata ostatka prisutnih. Bez obzira, na tim zborovima konačno je uspela da se iskristališe volja studenata i studentkinja Pravnog fakulteta i stepen borbe do kog su spremni da idu.
Nekoliko stvari je postalo više nego jasno: studenti i studentkinje ne žele politikante i oportuniste u sopstvenim redovima, nisu spremni da se odreknu nijednog zahteva i za njih će se boriti i najradikalnijim metodama, ako treba i blokadom fakulteta (predlog na koji se odgovorilo aplauzom i ovacijama). Zlim jezicima koji su tvrdili da se na Pravnom nikada neće desiti radikalan studentski protest poput onog na Filozofskom konačno su zapušena usta.
Dešavalo se nešto potpuno novo, što Pravni fakultet nije video decenijama. Došlo je do preokreta u načinu borbe za studentske zahteve na fakultetu. I studentima i parlamentu i upravi postalo je jasno da posle ovoga mnogo toga neće biti isto. Studenti i studentkinje prava počeli su da se samoorganizuju.
Neslaganja u samom pokretu: koja je uloga zbora?
Budući da su, čim su zauzeli poziciju koja im je odgovarala, pripadnici Sistema vrednosti dali sve od sebe da sabotiraju dalje funkcionisanje zborova i radnih grupa koje su u okviru njih formirane, deo neformalnog „vođstva“ pokreta koje je delovalo nezavisno od Sistema vrednosti se, uz koordinaciju sa pojedinim učesnicima prošlogodišnje blokade Filozofskog fakulteta, delimično izdvojio u pokušaju da oslobodi pokret saboterskog uticaja „sistemaca“.
U internim diskusijama javile su se dve koncepcije dalje organizacije pokreta: ostajanje pri direktno-demokratskoj formi zbora, ili formiranje „štrajkačkog komiteta“ koji bi, bez mandata dobijenog na zboru, rukovodio protestom.
Iako bi formiranje štrajkačkog komiteta sastavljenog od progresivnijeg dela vođstva i podređivanje pokreta njegovoj volji na prvi pogled delovalo kao potez koji bi marginalizovao desničarske elemente u pokretu i rešio problem neorganizovanosti i nedostatka discipline, njime bi se otvorio daleko veći skup problema. Masovni karakter radikalne studentske borbe, posebno u sredinama gde je ona u svojoj embrionskoj formi (kao što je Pravni fakultet), zahteva formu organizovanja koja će obezbediti maksimalnu participaciju svih koji u njoj učestvuju. Na taj način, kroz konkretnu praksu donošenja odluka i učešća u borbi, svi koji smo u nju uključeni podižemo nivo sopstvene političke svesti i stičemo iskustva koja potom možemo dalje da prenosimo, reprodukujemo i na osnovu njih stičemo nova iskustva.
Strogo hijerarhijska, „odozgo na dole“ organizacija protesta, sa nametnutim vođstvom bez demokratskog mandata, dovela bi do stagnacije u razvoju borbene svesti. Aktivan, borbeni deo studenata i studentkinja, kome bi ostalo jedino da slepo prati odluke dogovorene unutar malobrojnog štrajkačkog komiteta, ne bi dobio priliku da uči na sopstvenim greškama i ispravnim potezima, dok bi u neki sledeći protest ušao bez ikakvog praktičnog znanja i s malo korisnih iskustava. Čak i kada bi, hipotetički, preko štrajkačkog komiteta uspelo da se izbori za veće zahteve nego kroz zbor, prava dugoročna poenta protesta bi bila izgubljena – ne bi se formiralo svesno i borbeno jezgro jakog studentskog pokreta na Pravnom.
Uprkos tome što je predlog za štrajkačkim komitetom dolazio i od ljudi koji su nominalno na marksističkim pozicijama, njime se zanemaruje dijalektička priroda razvoja borbenosti kroz kolektivnu akciju i odnosa između organizovane avangarde i pokreta, gde je kvalitativni skok u razvoju svesti velikog broja ljudi veća nagrada od pukog matematičkog obračuna ispunjenih reformskih zahteva. Drugi i važniji problem je čisto pragmatične prirode – teško je poverovati da bi oni koji su jasno pokazali volju za samoorganizovanom borbom tako lako dozvolili da se povinuju volji ljudi koji još uvek nisu dobili priliku da se dokažu kroz praksu. Pokret bi se znatno osuo, izgubivši pre svega najborbenije ljude, a suočena sa malobrojnim štrajkačkim komitetom koji uživa čisto pasivnu podršku, uprava fakulteta ne bi osetila isti stepen pritiska kao pred masovnim studentskim zborom.
Međutim, ukoliko zanemarimo način na koji je u ovom konkretnom slučaju pokušana da se implementira, teško se može reći da je ideja štrajkačkog komiteta sama po sebi u suprotnosti sa demokratskim principima i načinom organizovanja studentske borbe kroz direktno-demokratski zbor. Pored demokratskog načina odlučivanja i mogućnosti aktivne participacije svih uključenih, za efikasno delovanje svakog pokreta neophodno je obezbeđivanje jedinstva akcije u bilo kom trenutku, što se može izvršiti jedino kroz centralni organ zadužen za sprovođenje strateškog plana pokreta, koji samim tim dobija svojevrsnu komandnu funkciju. Demokratski mandat i odgovornost tog tela zboru se podrazumeva. Da li će ono biti nazvano štrajkačkim komitetom, radnom grupom za strategiju ili nečim trećim je čisto formalno, semantičko pitanje koje skreće pažnju sa pravih problema. U svakom slučaju, postojanje demokratski odgovornog tela s tom funkcijom je jedino što može sprečiti divljanje neformalnih vođa, haos i neorganizovanost u pokretu. Ovo je, uostalom, jedan od nedostataka koji je u znatnoj meri otežavao napredak svih dosadašnjih samoorganizovanih studentskih protesta.
Srećom, odlučeno je da se borba nastavi kroz formu studentskog zbora.
I pored inicijalnog pesimizma, delovalo je da za blokadu fakulteta postoje i kapaciteti i raspoloženje, a dogovoreno je i devet finalnih zahteva koji će biti dostavljeni upravi. Neki bi rekli da su zahtevi bili malodušni, ali neću trošiti previše reči na apsurdnost forsiranja korenitih zahteva poput u celini javno finansiranog („besplatnog“) obrazovanja ili ukidanja bolonjskog sistema na fakultetu na kom postoji poprilično izolovana borba studenata i studentkinja s minimalnim borbenim iskustvom, za većinu kojih takvi zahtevi predstavljaju nešto neopipljivo ili nerealno. Iako javno finansirano obrazovanje svakako predstavlja krajnji domet studentske politike kome bi u svakom trenutku trebalo težiti, za plasiranje takvog zahteva moraju se uzeti u obzir konkretan odnos snaga i mere sa kojima se studenti i studentkinje suočavaju u datoj fazi protesta – protiv same strukture neoliberalnog obrazovnog sistema ne može se poći bez mobilizacije progresivnih snaga na velikom broju obrazovnih institucija u državi, pa i izvan samog obrazovnog sektora.
Konačan spisak zahteva koji su dostavljeni upravi je izgledao ovako:
1) Održavanje vanrednog oktobarskog roka (Oktobar 2) tekuće univerzitetske godine;
2) Otključavanje ispita sa smera i izbornih predmeta za apsolvente od novembra;
3) Otključavanje nepovezanih opšteobaveznih, izbornih i ispita sa smera za ostale studente od januara;
4) Cena ESPB bodova u iznosu od 500 dinara za već odslušane ispite;
5) Garantovan budžet sa 48 ESPB bodova za sve studente, uključujući i apsolvente;
6) Održavanje svih trenutno postojećih apsolventskih rokova i u sledećoj univerzitetskoj godini;
7) Garancija šest redovnih ispitnih rokova u sledećoj univerzitetskoj godini;
8) Tri besplatne prijave ispita za studente prve i druge godine;
9) Prva besplatna prijava ispita za samofinansirajuće apsolvente.
Ka blokadi fakulteta
Protest zakazan za osmi oktobar u holu fakulteta bio je ključna prekretnica. Pred okupljenom masom od nekoliko stotina studenata i studentkinja sa razvijenim transparentima, predloženi su blokada glavnog ulaza, okupacija amfiteatra „Radomir Lukić“ (čuvena „Petica“) i održavanje zbora u njemu, gde će se dogovoriti oko daljih detalja i iz koga će se blokada eventualno proširiti na ostatak fakulteta. Okupljeni studenti su ovaj predlog podržali aplauzom i ovacijama.
Glavni ulaz je blokiran, Petica zauzeta, a ubrzo su okupirani i Amfiteatar 1 i kompjuterska laboratorija. Prvi dan blokade prošao je vrlo haotično, a nedostatak iskustva kod učesnika bio je više nego očigledan. Grupa učesnika prošlogodišnjeg protesta na Filozofskom fakultetu prenela je neka korisna iskustva za organizovanje blokade – između ostalog, određene su smene sa dežurstvima za predstojeću noć. To se ipak nije pokazalo kao dovoljno. Kompjuterska laboratorija i Amfiteatar 1 izgubljeni su iste večeri i do samog kraja blokade nisu vraćeni pod kontrolu studenata – laboratorija zbog nepažnje dežurnih studenata koji su je u jednom trenutku ostavili praznom, a amfiteatar zbog pritiska članova uprave, parlamentaraca i naposletku trojice batinaša dovedenih da bi zaplašili studente, protiv kojih premali broj studenata postavljen u amfiteatar nije bio u stanju da se izbori. Time su pod studentskom kontrolom ostali isključivo Petica i glavni ulaz, što je stanje stvari koje je, sa prekidima, opstalo do samog kraja blokade.
Raspored smena nije se pokazao dovoljnim ni za održavanje Petice. Veliki deo ljudi koji je trebalo da odu ranije da bi se rano ujutru vratili i čuvali amfiteatar ostao je do kasno u noć, zadržan harmonikom koja je do ujutru neprekidno svirala. Oni koji su uspeli da ostanu ili se pojave na vreme, pokazali su se kao previše malobrojni i slabo organizovani da bi zaustavili predavanje zakazano za petak prepodne i bili su izbačeni iz Petice, tako da je jedino glavni ulaz ostao blokiran.
Opšte rasulo koje je usledilo uprava je iskoristila da bi zaključala sve ulaze, u potpunosti onemogućivši studentima da uđu u zgradu ili izađu iz nje. Čovek od pedesetak godina (očigledan policijski provokator), ubačen u masu studenata koja je pokušala da uđe na fakultet kroz sporedni ulaz iz Beogradske ulice, razbio je staklo na vratima, što je iskorišćeno kao povod za zvanje nekoliko policijskih automobila i jedne marice na fakultet. Ulazi su ipak uskoro otključani, a amfiteatar je ponovo preuzet posle završetka predavanja, i tako je i ostalo sve do ponedeljka ujutru. Popodne su u amfiteatru održani javni pregovori između celog zbora i dekana fakulteta, koji nisu bili nimalo plodotvorni.
Dalji tok blokade, iako relativno miran, nije bio ništa manje haotičan. Relativno nedemokratski način vođenja zborova se održao – moderatori nisu birani već su se sami nametali, tačke dnevnog reda su određivali uglavnom proizvoljno, zapisnici su u najboljem slučaju bili polufunkcionalni, a diskusija prilično stihijska i nekvalitetna.
Iako su studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta mnogo pomogli oko organizacije, logistike i upoznavanja studenata Pravnog sa pravilima vođenja zbora i blokadnim taktikama, jedan mali deo njih pokazao se kao donekle destruktivan faktor u organizacionom smislu. Gurali su spontanističku liniju „organizovanja“, koja je u suštini samo utvrdila status kvo i postojeće neformalno vođstvo, sprečivši sistematsku reorganizaciju zbora po efikasnijim i demokratskijim linijama.
Funkcionalne radne grupe uopšte nisu formirane, što je do samog kraja blokade predstavljalo ogromnu prepreku efikasnom delovanju pokreta. Nije usvojen čak ni „plenumski govor“ (tiha gestikulacija rukama koja označava slaganje, neslaganje itd), pod izgovorom da je „degradirajući“. To je predstavljalo ogroman tehnički problem – konstantno aplaudiranje ometalo je gladak tok zbora, što se naročito videlo na zboru sa dekanom, gde je aplaudiranje brucoša na svaku drugu dekanovu reč oduzimalo skoro isto toliko vremena kao i sami dekanovi govori (namerno oduženi što je više moguće da bi se broj studenata i studentkinja na zboru osuo, što se pokazalo kao vrlo uspešna taktika).
Bez obzira na sve tehničke i organizacione mane, bitno je napomenuti da uspeh studentskog protesta ne zavisi isključivo od formalno-tehničkih ili organizacionih aspekata, već prvenstveno od ispravnosti politike i strateškog pristupa kojima se pokret vodi. U nedostatku tih faktora, ni najperfektnije organizovana blokada fakulteta ne može ispuniti svoje ciljeve. Dobar primer je prošlogodišnja blokada Filozofskog fakulteta, gde su i pored tehnički odlično odrađene blokade i dobro moderiranih zborova posle 55 dana mrcvarenja studenti i studentkinje morali da prihvate dosta mizerne ustupke uprave.
Studentima i studentkinjama prava je u toku blokade nedostajala čak i kratkoročna strategija, što se na kraju pokazalo kao faktor koji je doveo do njenog urušavanja. Iako su zborovi privlačili stotine studenata koji su pokazali veliku zainteresovanost za borbu, pokret nije bio u stanju da im podeli zaduženja, organizuje alternativni program na fakultetu, ili na bilo koji drugi način obezbedi da ostanu na blokiranom fakultetu u trenucima kada je to neophodno, a da se ne osećaju bespomoćno ili beskorisno.
Zbog toga je na blokadi većinu vremena dežurala tek negde desetina od ukupnog broja ljudi koji su bili redovni na zborovima, što je upravi dalo podlogu da tvrdi da pokret čini samo „šačica studenata”, a samu blokadu stavilo na staklene noge usled nedostatka aktivnog ljudstva. Na ovaj problem se nikako ne sme odgovarati praznim moralizmom i kritikovanjem ljudi koji iz ovih ili onih razloga nisu dežurali na blokadi, pozivajući se na njihovu navodnu sebičnost i nedostatak solidarnosti i osećaja dužnosti, već naprotiv, formiranjem dugoročnog strateškog plana preko koga bi se za konkretna zaduženja moglo mobilisati celokupno dostupno ljudstvo i organizovanjem alternativnih predavanja koja bi bila praktične, političke, akademske ili čak zabavne prirode. Ova prilika je nažalost propuštena, što se, bez obzira na konačan uspeh protesta, pokazalo kao kobno za opstanak blokade.
Pokušaj represije od strane uprave: opšte mesto svakog studentskog protesta
Studenti i studentkinje su se konstantno suočavali sa brojnim preprekama, od lažne slatkorečivosti profesora, preko članova parlamenta koji su, pod maskom druženja i podrške u borbi, širili defetizam i pokušavali da okrenu studente Pravnog protiv studenata Filozofskog, do špijuna koji su vrlo pomno pratili sve što se dešava i nestajali isto tako tiho kao što su se i pojavljivali.
Sama blokada nije uspela da napravi preveliki fizički pritisak na upravu – uspešno su prekinuta samo dva predavanja , i to prvog dana, a blokirana Petica i glavni ulaz imali su više simboličku nego realnu težinu. I pored svih tih mana samog pokreta i uprkos preprekama sa kojima se suočio, iz panične reakcije uprave i kršenja propisa i zakona kojima su pribegli bilo je jasno da su u samoorganizovanim studentima i studentkinjama videli opasnost koja se mora neutralisati.
U ponedeljak ujutru, u pokušaju sprečavanja ponovnog gubljenja Petice, studenti i studentkinje su zaključali amfiteatar i odblokirali glavni ulaz da bi kolegama i koleginicama obezbedili slobodan prolaz. Tog jutra se i onima koji su se kolebali konačno pokazalo pravo lice uprave. Dekan Sima Avramović i profesori Žika Bujuklić i Saša Bovan (koji se prethodnih dana pretvarao da podržava studentske zahteve) nisu dozvolili da im na put stanu ni studenti ni reza na bravi i nasilno su upali u amfiteatar, razvalivši vrata i fizički napavši studente koji su ih čuvali, pregazivši nekoliko onih koji su završili oboreni na pod.
Ovom događaju prethodio je jedan taktički fijasko – jedan od studenata Filozofskog fakulteta, koji je bio uključen u rad na informativnom biltenu koji je tog jutra trebalo da bude podeljen brucošima, samoinicijativno je izmenio sadržaj biltena tako da se gro teksta odnosilo na raskrinkavanje Sistema vrednosti (čiji su članovi sve vreme učestvovali u blokadi, ali su se držali po strani) i njihovih ciljeva. Čim su „sistemci“ videli bilten, vrlo rado su napustili ostale studente i pomogli upravi i parlamentarcima u razbijanju blokade, tvrdeći da tako agresivne reakcije uprave ne bi ni bilo da na blokadi nema studenata Filozofskog, što je priča koju je uprava vrlo rado preuzela i kao svoju.
Upad Srbske akcije i otkrivanje pravog lica „studentske desnice“
Iako je blokada razbijena, po završetku predavanja u Petici svejedno je dozvoljeno da studenti održe zbor. Ono što je na njemu usledilo je dokaz da su „sistemci“ videli studentski protest kao poprište borbe između levice i desnice, i da su osetili da je učešćem levo orijentisanih studenata i studentkinja ugrožen monopol organizovane desne ideologije na Pravnom fakultetu.
Na njihov poziv, na Pravnom se pojavilo dvadesetak ekstremnih desničara sa Fakulteta političkih nauka, od kojih su neki pripadnici fašističke Srbske akcije. Deo njih je ostao da patrolira hodnicima, dok su ostali ušli na zbor. U toku zbora jedan od fašista sa FPN-a je ustao i izjavio da „filozofi tu nemaju šta da rade“, nakon čega su desničari pokušali fizički da napadnu studente Filozofskog, u čemu su ih sprečili studenti Pravnog koji su ustali da ih odbrane. Studenti Filozofskog su se nakon toga povukli sa zbora, a prilikom izlaska iz zgrade su ponovo napadnuti.
Studenti Pravnog nisu prepoznali FPN-ovce kao studente sa svog fakulteta i većini im je postalo jasno da je Sistem vrednosti doveo vrlo problematične ljude sa strane samo da bi isterali „filozofe“, koje su videli kao konkurenciju, kao i da uopšte nisu benigni desničari ili apolitični branitelji „pravih vrednosti“ i studentskih interesa kakvima se predstavljaju. Time, i kasnijim onlajn napadima uperenim protiv celokupnog pokreta, Sistem vrednosti je izgubio i poslednju trunku poverenja koju je imao među studentima i studentkinjama.
U vezi sa ovim valjalo bi se ponovo osvrnuti na pitanje učešća desnih organizacija u prošlogodišnjoj blokadi Filozofskog i uporediti je sa ovogodišnjim pristupom istom pitanju na Pravnom. U slučaju Pravnog fakulteta, kada govorimo o desničarskim organizacijama, reč je o Sistemu vrednosti i Srbskoj akciji, odnosno njihovoj paravan-grupi pod nazivom Srpski identitet (koja se povukla iz protesta još pre početka blokade). Gotovo od samog starta najveći deo pokreta je Sistem vrednosti video kao oportunistički element koji valja skrajnuti, ali s kojim se nije pametno otvoreno konfrontirati sve dok ne dođe do konsolidacije pokreta. U tom smislu otvoreni napad na njih u biltenu za brucoše nije sam po sebi bio loš potez, samo lansiran svojeglavo i bez mandata, u pogrešnom trenutku i na pogrešnom mestu. Bez obzira, svi negativni efekti tog poteza uopšte ne bi ni bili prisutni da su od samog početka blokade postojali čvrsta i efikasna organizacija i strateški plan koji bi, i u tom ključnom trenutku, obezbedili masovnost i delotvornost pokreta, pomoću kojih bi petica bila odbranjena.
Može se reći da su studenti i studentkinje Pravnog učešće Sistema vrednosti samo privremeno taktički tolerisali, dok su prošle godine razni „levičari“ na Filozofskom učešće Srbske akcije aktivno branili „širom strateškom vizijom“ i raznim kvazipolitičkim apologijama – prvobitno linijom apolitičnosti i ideološke neutralnosti, a zatim nekakvom „autentičnom studentskom politikom“. Dosta je ironično videti da su pripadnici radikalno desnih organizacija naišli na veće neprijateljstvo među običnim studentima i studentkinjama na jednom fakultetu koji važi za desničarski, nego među ljudima koji sebe smatraju levičarima na fakultetu koji se navodno ističe svojom levičarskom, pobunjeničkom tradicijom.
Iako je neprijateljstvo studenata i studentkinja prava prema desničarima bilo motivisano više njihovim politikanstvom i oportunizmom nego strogo političkim i ideološkim razlozima, ograđivanje od Sistema vrednosti predstavlja popriličan skok unapred u odnosu na inicijalno prigrljivanje Srbske akcije na prošlogodišnjoj blokadi Filozofskog. Iako su pojedini studenti Filozofskog prošle godine do samog kraja branili prisustvo fašista zarad navodnog očuvanja jedinstva i sveobuhvatnosti pokreta, od drveta nisu uspeli da vide šumu. Time što su uspeli da zadrže šačicu ekstremnih desničara (koji su se kasnije pokazali kao saboterski element), od sebe su odbili neuporedivo veći broj studenata i studentkinja koji nije želeo da se bori u pokretu u kom su sasvim dobrodošli ljudi koji su, pored toga što su fašisti, i neko ko je od samog početka sasvim očigledno koristio ceo pokret isključivo radi ispunjenja sopstvenih sitnopolitičkih ciljeva.
U ovom kontekstu još bitnije je pitanje daljeg širenja borbe i eventualne radikalizacije zahteva. Iako studentska desnica u nekim slučajevima može podržati borbu za lokalizovane zahteve koji ih direktno tangiraju, poput smanjenja cene boda, radikalniji zahtevi poput javno finansiranog obrazovanja su u potpunoj suprotnosti sa njihovom ideologijom, koja brani kapitalističke odnose eksploatacije, i ne može se očekivati da bi ih ikada podržali. Samim tim, organizovana desnica predstavlja konstantnu prepreku razvoju studentskog pokreta koja se radi interesa samog pokreta mora skrajnuti.
Bitka je dobijena: uprava pravi ustupke
Na samom zboru je naposletku zvanično izglasan prekid blokade, uz nezanemarljive ustupke uprave. Izborni predmeti i predmeti sa smera su otključani, budžet je garantovan za sve studente sa ispunjenih 48 bodova u godini, postojeći redovni i apsolventski ispitni rokovi zagarantovani su i za sledeću godinu, prolaz na pismenom delu ispita oslobađa studenta polaganja pismenog dela istog ispita u naredna dva roka, junski rok će biti produžen, svaki profesor se obavezuje da će raspoređivati termine ispita preko celog ispitnog roka i svi učesnici protesta su oslobođeni krivičnog, prekršajnog i disciplinskog gonjenja.
Dekan se pismeno obavezao da će se zalagati za otključavanje svih predmeta, održavanje Oktobra 2 i obavezne olakšice na ispitima za ocene sa vežbi veće od 2. Najzanimljivije, zbor je delimično priznat kao legitimna institucija studentskog predstavništva, koja će se sastajati svakih mesec dana i, umesto SPPF, moći da bira delegate za dve radne grupe koje bi trebalo da rade na implementaciji nekih od studentskih zahteva: Radnu grupu za prekomponovanje ispitnih rokova i Radnu grupu za otključavanje opšteobaveznih predmeta.
Naivno je verovati da će zbor kao formalna institucija uspeti da nadživi ove radne grupe i uspostavi se kao trajna direktno-demokratska institucija za odbranu studentskih interesa. Samim stavljanjem u formalne, sistemske okvire, zbor gubi svoju suštinu – organizovanje radikalne anti-sistemske pobune – i ostaje samo prazna forma, koja će se spontano ugasiti čim izgubi svoju privremenu svrhu.
Ipak, dok se to ne dogodi zbor se, pored obezbeđivanja da izabrani delegati u radnim grupama rade svoj posao, da same radne grupe vrše svoju funkciju i da rad uprave fakulteta prođe bez malverzacija i kršenja propisa i sklopljenog dogovora sa studentima, može iskoristiti i kao instrument za zadavanje smrtnog udarca desničarskim organizacijama na fakultetu, čiji je legitimitet već sada potpuno poljuljan. Radi tog cilja, potrebno je da svi progresivno orijentisani studenti i studentkinje Pravnog fakulteta stvore studentsku organizaciju koja će se aktivno boriti protiv desničarskog uticaja na fakultetu i čuvati najbolje tekovine samoorganizovane studentske borbe. Došao je krajnji čas da Pravni fakultet prestane da bude igralište ekstremno desnih organizacija koje, uz svesrdnu pomoć dela fakultetske i državne uprave, traže sebi sveže meso među studentskom populacijom.
Rat i dalje traje: borba između studenata i interesa kapitala se nastavlja
Iako će veliki deo dobijenih ustupaka verovatno biti derogiran novim Zakonom o visokom obrazovanju koji se najavljuje za početak sledeće univerzitetske godine (i koji bi, između ostalog, trebalo da ukine kategoriju budžetski finansiranih studenata, sem kao redak izuzetak od pravila), s obzirom na trajanje blokade od samo pet dana i neiskustvo učesnika i učesnica, dobijeni ustupci mogu se smatrati velikom pobedom. Ipak, ono što je daleko bitnije je sama činjenica da je nezanemarljiv broj samoorganizovanih studenata i studentkinja uspešno blokirao fakultet za koji se dugo, ne skroz neosnovano, mislilo da je bilo kakva radikalna forma protesta na njemu u domenu fantazije.
Blokadom Pravnog fakulteta probijen je led i stvoren bitan presedan, što za same studente i studentkinje prava, što za studente i studentkinje drugih fakulteta. Postalo je jasno da samoorganizovanje nije neki neobičan, izolovan fenomen vezan za Filozofski fakultet, već legitiman i efikasan način borbe za studentske interese na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Dalji uticaj blokade Pravnog vrlo brzo će se videti na VIŠER-u, ETF-u i Geografskom fakultetu, gde se solidan broj studenata i studentkinja prava već uključio u pokret, kao sada već dovoljno iskusan faktor koji je u stanju da prenese svoje iskustvo samoorganizovanja na druge fakultete.
Ipak, sve gore rečeno predstavlja samo pripremu poligona za mnogo krupniju borbu koja nas čeka iduće jeseni – a to je borba protiv već pomenutog predloga novog Zakona o visokom obrazovanju, skrojenog tako da studiranje učini još većom privilegijom imućnih nego što je ono sad. Sa novostečenim iskustvom, uz kritički osvrt na dosadašnje prakse, treba se pripremiti za daleko masovniju i sveobuhvatniju socijalnu borbu, koja bi pod zastavom zahteva za javno finansiranim obrazovanjem na svim nivoima zadala koban udarac eksploatatorskom sistemu koji štiti kapital i dužničku ekonomiju, a ne bavi se potrebama društva.
U idućih godinu dana čeka nas veoma turbulentan period na planu studentske politike i treba se pripremiti za sve moguće scenarije. Nakon mnogo godina bavljenja bodovima i lokalnim problemima ovog ili onog fakulteta, smera ili godine, pred nama će se naći jedinstven problem koji preti da sve studente i studentkinje u zemlji okupi u jedinstvenu borbu. Studenti i studentkinje Pravnog imaće šta da joj ponude.