Andreja Živković analizira ulogu koju internet socijalne mreže igraju u pokretanju i širenju revolucija koje su do sada na Bliskom Istoku oborile nekoliko diktatora i izvlači pouke za našu borbu. Egipat: Fejsbuk revolucija?
Vael Gonim, jedan od heroja egipatske revolucije, koji je bio uhapšen zbog onlajn protestnih aktivnosti i koji je tokom revolucije 12 dana držan vezanih očiju, izjavio je CNN-u 11. februara: „Ova revolucija je počela preko interneta, počela je na Fejsbuku… Uvek sam govorio da ako želite da oslobodite društvo, samo mu dajte internet”.
Fajnenšal tajms se ne slaže (14. februar): „Komentari u vezi sa ulogom društvenih mreža u Egiptu su postali toliko bezdušni da se lako zaboravlja da su Francuzi uspeli da osvoje Bastilju bez pomoći Tvitera, a boljševici su zauzeli Zimski dvorac bez da su se zaustavljali kako bi kačili slike jedni drugih na Fejsbuk.”
Nijedan ni drugi argument nisu tačni, pošto svaki gleda na samo jednu stranu odnosa.
Gledište „Fejsbuk revolucije” sugeriše da je internet sve što nam treba da bismo proširili informacije tamo gde su one pod kontrolom represivnih režima, i to će dovesti do političkih promena. U pitanju je jedna verzija popularnog argumenta „promenimo svet bez preuzimanja vlasti”. Ovaj argument ignoriše problem kontra-revolucionarnog nasilja kapitalističke države.
Zbog toga argument da revolucija podrazumeva uništavanje državne vlasti i stvaranje novog društvenog i političkog poretka i dalje stoji. Ipak, Fajnenšal tajms zaboravlja na Lenjinov argument da su revolucionarne novine kostur oko kog se „partija revolucije” organizuje, tj. u kom se pobunjeni narodni organi ujedinjuju oko programa revolucionarnih promena. U našem slučaju, on nam ne govori ništa o odnosu interneta i kapitalističke države.
Šta je internet?
Nijedno od ova dva stanovišta ne uviđa implikacije decentralizovanih informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT) za revolucionarni preobražaj društva. Kako bismo ovo razumeli, moramo prvo da shvatimo da je najvažnija karakteristika ICT to da se one baziraju na decentralizovanim i međusobno povezanim informacionim i komunikacionim mrežama.
Budući da su veb i internet distribuirane mreže, koje obuhvataju veliki broj međusobno povezanih mreža na dobrovoljnoj bazi, izuzetno ih je teško kontrolisati. Tu leži i njihova velika razlika u odnosu na državne ili kapitalističke organizacije – veb i internet se ne kontrolišu iz jednog centra, niti su hijerarhijski organizovani, a pritom funkcionišu van teritorijanih prostora takvih organizacija. Centralno telo (poput države), ili čak nekolicina konkurentskih organizacija (kao u slučaju mas medija) ne „posreduju” pri komunikaciji koja se unutar njih odvija, niti je kontrolišu; štaviše, informacije ne moraju ni da prolaze kroz takva tela.
Upravo iz tog razloga, kao što ćemo videti, ICT mreže imaju potencijal da se suprotstave organizacionoj snazi kapitalizma u njenim klasičnim oblicima.
Suprotstavljanje državnoj kontroli medija putem interneta: Vikiliks i Tunis
Nema veće obmane od tvrdnje Hilari Klinton da je Vikiliks „ukrao” državne tajne SAD. To niko nije ni morao da uradi. Informacije su procurele iz informacione mreže koju kontrolišu organi SAD, a koja je uspostavljena zarad prikupljanja podataka nakon 11. septembra! Pa ipak, povećanje broja pristupnih mesta mreži dovelo je do toga da informacija pre dalje distribucije više ne mora da prođe kroz sistem strogo čuvanih kapija, čineći je težom za kontrolu.
U arapskom svetu, države ne kontrolišu i ne cenzurišu samo državne i komercijalne mas medije, već i intenet i nove društvene medije. Društvene mreže poput Fejsbuka već se rutinski blokiraju pomoću filtera, kako bi se sprečilo onlajn političko organizovanje. Elektronski nadzor revnosne internet policije doveo je do hapšenja, mučenja i zatvaranja stotina blogera širom Bliskog Istoka. Policija je egipatskog blogera Halida Saida čak izvukla iz internet kafea i isprebijala ga na smrt, nakon što je na internet postavio video koji prikazuje policiju kako među sobom deli zaplenjenu ukradenu robu.
Tviter, Fejsbuk i sajtovi za šerovanje video klipova, poput Jutuba, su pre revolucije već bili blokirani u Tunisu. To nije bilo važno. Internet je mreža svih mreža. On je kao Hidra iz grčkog mita: odseci joj jednu glavu i izrašće joj druga. Aktivisti su jednostavno koristili proksije kako bi zaobišli filtere. Sedmog decembra Vikiliks je zapalio fitilj koji će pokrenuti revoluciju. Raula Halaf 15. januara piše u Fajnenšl tajmsu:
„Ništa se u toj meri ne prosleđuje i niočemu se toliko ne priča na internetu kao o korupciji na visokom nivou… Sočni detalji o „kvazi-mafiji” i bogatstvu „porodice” [predsednika Ben Alija] nalaze se svuda po američkim diplomatskim depešama koje je Vikiliks objavio krajem prošle godine, potvrđujući dugotrajne sumnje Tunižana. Te sumnje su sada postale poklič koji okuplja demonstrante.”
Tvitovanje Tuniske revolucije svetu
Internacionalni mediji su u početku ignorisali proteste, ali zato što su aktivisti sa lica mesta širili vesti putem Tvitera, Fejsbuka i blogova, posmatrači iz svih delova sveta koji oko sebe imaju veliku publiku retvitovali su ove poruke, demonstrirajući viralni potencijal digitalnih mreža. Aktivisti su oblikovali narativ revolucije prikupljajući različit sadržaj, uključujući i snimke i fotografije sa Fejsbuk stranica, i prevodili ih na mnoge jezike kako bi mogli da ih postave i na druge platforme. Tako su građani, koristeći društvene medije i mobilne telefone, u stvari došli ne samo do toga da oblikuju programe mejnstrim medija, već i da svojim sadržajem snabdevaju mreže poput Aldžazire i Frans24.
Izmičući fizičkoj kontroli države nad informacijama unutar određene teritorije, informacione mreže ne samo da su omogućile dešavanjima u Tunisu da istog trenutka potresu ceo arapski svet, već su obezbedile i model organizovanja za promene kroz mreže društvenih medija, tamo gde su oči i uši države i/ili slabosti i kooptiranost opozicionih partija i sindikata sprečavali ili kočili tradicionalne metode organizovanja protesta.
Lekcije iz Egipta za onlajn aktivizam
Vođeni ispravnim osećajem da je zid straha koji je Mubarakova diktatura decenijama gradila na ivici kraha, mladi pro-demokratski onlajn aktivisti pokušali su da ga poguraju. Koristeći prednost delimične anonimnosti Fejsbuka, grupe poput „Svi smo mi Halid Said”, koja je nazvana po ubijenom blogeru, i „Omladinski pokret 6. april”, nazvan po danu ustanka tekstilnih radnika u Mahali 2008, poslale su onlajn poziv za „Dan besa”, zakazan za 25. januar. Preko noći odazvalo se 90,000 ljudi. Ipak, i pored toga, aktivisti su bili šokirani kada se na demonstracijama u Kairu pojavilo 100,000 ljudi. Revolucija je počela.
Lekcija koju iz ovoga moramo izvući je da čak i marginalne grupe mogu da, pod određenim vrlo specifičnim objektivnim uslovima, pokrenu značajne protestne pokrete. Onlajn komunikacija donekle prevazilazi potrebu za fizičkim prisustvom, tj. za neposrednim vršenjem uticaja na veći broj ljudi. Na taj način možemo da komuniciramo sa mnogo više grupa ljudi, rasutih u vremenu i prostoru, nego što je moguće kada nam je fizički kontakt ograničen, ili čak kada su nam ograničeni svi drugi oblici komunikacije zajedno. Informacije se društvenim mrežama šire brzo kao virus. Pod određenim objektivnim uslovima prag uticaja koji je potreban za stupanje u komunikaciju sa velikim brojem ljudi izuzetno je nizak, kao što se može videti na primeru hrvatskih Fejsbuk protesta koji su, čini se, pokrenuti van postojećih studentskih protestnih mreža.
Druga lekcija je ta da onlajn organizovanje ima potencijal da povede otpor u uslovima državne represije, dokle god aktivisti razumeju da (delimična) anonimnost ima ikakvu vrednost samo ukoliko je u stanju da dovede do stvaranja uslova za vidljive i uspešne proteste; i da takva anonimnost nije ništa više do trka sa vremenom u borbi za solidarnost protiv represije.
Važna stvar za primetiti u vezi sa egipatskim iskustvom je ta da slamanje jedne karike u Fejsbuk mreži ne sprečava funkcionisanje grupe, sve dok se vodi računa o osnovnim predostrožnostima. Administrator je anoniman i nalog zato mora da se hakuje. Ipak, sat otkucava. Vremenom je moguće da će država otkriti identitet vodećih aktivista, budući da društvene mreže zavise od poverenja i, samim tim, vidljivosti. Ali, gde ih pronaći? Tik, tak. Jednom kada ljudi izađu na ulice i masovni pokret počne da zauzima javni prostor, aktivisti su u prilici da se bore za solidarnost i da državi nametnu priznavanje njihove legalnosti. BUM! Egipat je eksplodirao!
Decentralizovano onlajn organizovanje pružilo je organizatorima protesta prednost brzine, omogućujući im da pozovu veće grupe rasute po širem prostoru, nego što bi bilo moguće koristeći se bilo kojim, ili svim drugim tradicionalnim metodima komunikacije, od kojih je većina ionako bila nelegalna. To im je dalo prednost nad državnom birokratskom mašinerijom koja ume da se kreće samo u skladu sa naređenjima koja prolaze kroz centralizovani komandni lanac. Spora na odgovoru, država se našla licem u lice sa masovnim ustankom. Do trenutka kada je Vael Gonin, administrator Fejsbuk stranice „Svi smo mi Halid Said”, 27. januara uhapšen, već je bilo prekasno. Kako je Makijaveli rekao o jednom drugom princu, „ljudima nikad nije ostavljeno dovoljno vremena da se protiv njega bore u dovoljno posvećeno.”
Može li država da spreči proteste gašenjem interneta?
Dok se revolucija razvijala, onlajn aktivisti su za koordinisanje svakodnevnih masovnih demonsracija koristili Fejsbuk, a poruku su pojačavali Tviterom. Sve to uprkos činjenici da je država odmah prešla na blokiranje i gašenje interneta i mreža mobilne telefonije. Aktivisti su jednostavno koristili proksije da bi dospeli do blokiranog sadržaja i saznali u kojim ulicama su postavljene policijske blokade, kako bi omogućili demonstrantima da se provuku do Trga oslobođenja. Simboli Fejsbuka i Tvitera su od samog početka grafitirani širom Kaira, kako bi se ljudima ukazalo na to da moraju ostati u kontaktu, deliti informacije i koordinisati akcije putem društvenih onlajn mreža.
Naravno, internet mreže nisu bile jedini nosioci komunikacije i organizovanja, posebno ne nakon što je egipatska država 28. januara ugasila internet. Međutim, kako Džilijan Jork iz Bekrman centra za internet i društvo harvardskog Pravnog fakulteta primećuje: „onog trenutka kada je internet ugašen, ljudima više nije bio potreban Fejsbuk da im kaže da izađu na ulice: sa svojih prozora su mogli da vide šta se dešava”. Gašenje interneta i mobilnih mreža bio je takođe i znak da je režim apsolutno preplašen revoltom, što je ljudima dalo samopouzdanje i učinilo ih još odlučnijima da uspeju.
I dok su se mase mobilisale na ulice, država se povlačila, a prostori za slobodnu komunikaciju se umnožavali, tradicionalnija sredstva komunikacije su prevagnula: jutarnje molitve u džamijama kao mesta okupljanja pred proteste; stvaranje lokalnih narodnih komiteta; masovno deljenje letaka i govornici koji su se pomoću pojačala obraćali masama na Trgu oslobođenja; organizaciona infrastruktura Muslimanskog bratstva; i, napokon, masovni štrajkovi koji su srušili Mubaraka.
Ipak, čak ni isključivanje fiber-optičkih kablova i internet portala koji su povezivali zemlju sa informacionom autostradom nije momentalno ubilo ovu mrežu svih mreža. Režim je proveo narednih pet dana primoravajući privatne internet provajdere da pogase svoje servere. Aktivisti su potom prešli na druge mreže. Najbolji dokaz toga je činjenica da kada je 30. januara u Egiptu blokiran televizijski signal Aldžazire, njen Tviter fid iz Egipta nastavio je sa radom, pošto su se aktivisti povezivali na net putem međunarodnih dajl-ap servera, mahom preko mobilnih telefona. Tako čak i granični slučaj gašenja dokazuje da u digitalnom dobu ne postoji ono što bi se moglo nazvati medijskim pomračenjem.
Kakvu su ulogu u ustancima odigrali mediji društvenih mreža?
Flikerovanje revolucije
Kao prvo, slike koje su postavljane na Flikr, Fejsbuk, Jutjub, ili direktno sa mobilnog telefona na Bambuser, svedočile su o sveopštem raspoloženju i mogućnosti otpora. Rečima egipatskog socijalističkog blogera Hosama el Hamalavija, revolucija je „flikerovana” (videti njegov članak na strani 14). Ovo je referenca na pesmu Džila Skot-Herona iz 1971. The Revolution will not be Televised (Revolucija neće biti na televiziji). Ovim je hteo da kaže da se ljudi oslobađaju od ispiranja mozga koje sprovode masovni mediji jedino onda kada se bore. Nasuprot tome, obični ljudi koji su na sve strane fotografisali kako bi pokazali da su zajedno sa ostalima srušili zid straha, dali su vizuelni izraz otporu koristeći se novim medijima.
Ovo je neverovatno važno i to ne samo za zemlje u kojima vladaju diktature. Većinu vremena radništvo u kapitalizmu je prestrašeno od šefova ili je jednostavno sputano borbom za goli opstanak. Samo kroz borbu i samoaktivnost radništvo može da prestane da se oseća malim i beznačajnim i stekne samopouzdanje kao deo rastućeg masovnog pokreta. Masa fotografija „flikerovala” je potvrdu dostojanstva i snage hiljada i hiljada muškaraca i žena.
Kontra-propaganda i kontra-nadzor
Kao drugo, propagandna borba nije prosto prestala zato što su ljudi izašli na ulice. Državni mediji izbacivali su milionima TV gledalaca koji su sedeli u svojim kućama, neodlučni ili između dva protesta, propagandne bljuvotine u kojima su tvrdili da su demonstranti zapravo mali broj stranaca ili islamista. Slike i tvitovi postavljani na internet, posebno putem Aldžazire, ne samo da su izbegli teritorijano zasnovanu državnu cenzuru, već su se suprotstavili državnoj propagandi pokazujući u kojoj meri su demonstracije raširene i mirne. Slike su zabeležile i režimsko nasilje protiv naroda i pokušaj države da stvori haos sklanjanjem policije sa ulica. Na ovaj način novi mediji su postali mreža kontra-nadzora, prateći, oslušujući i suprotstavljajući se manevrima režima. Slogan novih medija mogao bi biti onaj koji je omladina Otpora koristila nakon pada Miloševića: „Samo vas gledamo!”
Virtuelne slike nade i modeli promene
Novi mediji su istovremeno prenosili slike nade i slali informacije spoljnjem svetu. To je arapskim režimima otežalo posao gušenja revolucija u krvi, dok je njihovim zapadnim sponzorima otežavalo skretanje pogleda na drugu stranu.
Na taj način je revolucija u zemlji koja je osovina američkog sistema dominacije nad Bliskim Istokom počela da inspiriše Fejsbuk proteste širom sveta, od subsaharske Afrike do Kine, a sada i Hrvatske, protiv istih problema nezaposlenosti, korupcije i strane dominacije. I zaista, slike sa Trga oslobođenja inspirisale su okupacije prostora i nicanje šator-gradova u Kasbahu (Tunis), kao i u centru Medisona (Viskonsin, SAD) koji su zauzeli štrajkači.
Prevazilaženje daljine
Treća uloga društvenih mreža leži u produženom dometu komunikacije pomoću digitalnih medija (posebno kroz rasutu populaciju). Štrajk rudara u Gafsa basenu u Tunisu 2008. pokrenuo je pobune nezaposlene omladine i apsolvenata u Redejefu. Iako se pokret suočio sa brutalnom represijom, ispostaviće se da je u pitanju bila samo proba za sadašnju revoluciju.
Ipak, zagonetka ostaje: zašto se ovaj pokret nije proširio kao protesti u Sidi Buzidu poslednjih dana 2010? Za komunističkog novinara, Fahima Bukadusa, uhapšenog tokom izveštavanja sa pobune u Redejefu, odgovor leži u novim medijima: „TV Al Hivar (jedina televizija koja je prenosila proteste 2008.) i kućne CD-ove i DVD-ove zamenio je Fejsbuk, tako da je veo cenzure zbačen.”
Novi mediji su duž cele države prenoslili vesti o ustanku u malom gradu koji je ušao u protest nakon samospaljivanja nezaposlenog prodavaca voća, pre nego što je država imala vremena da ih slomi. Na ovaj način su u Tunisu i Egiptu demonstranti, raštrkani na velikom području, mogli da počnu da svoje lokalne proteste posmatraju kao deo opštenarodne revolucije.
Ubrzavanje promene i smanjivanje njenih troškova
U ovakvim uslovima, i uzimajući u obzir rastuće masivne pobune, ICT su dramatično ubrzale vremenski period potreban za postizanje promene i radikalno smanjile njene troškove. Zbog toga je za Egipćane Fejsbuk „Masbuk”, knjiga revolucije, kao što je za Tunižane #SidiBouzid hašteg za revoluciju.
I konačno, upravo zato što internet ne smatramo pukom „alatkom”, već vidimo da decentralizovane informacione mreže koje nas sve povezuju mogu da se koriste kako bismo izbegli i suprotstavili se teritorijalnim i birokratskim strukturama kapitalističkog preduzeća i države, zaključićemo sa problemom političke strategije arapskih sajber-revolucionara.
Politika onlajn aktivizma u Egiptu i Tunisu
Današnje revolucije se odvijaju u novoj istorijskoj konjukturi. Tamo gde su „obojene revolucije”, poput Gruzije 2003. i Ukrajine 2004, bile oblikovane dominacijom neoliberalizma i post-hladnoratovskim statusom SAD kao jedine supersile, arapske revolucije su oblikovane krizom američke imperije na Bliskom Istoku i svetskim ekonomskim krahom iz 2008. Današnje revolucije imaju mnogo dublji društveni sadržaj, mnogo veće učešće radničke klase i direktno anti-imperijalistički karakter.
Istovremeno postoji i jedna značajna razlika između Tuniske i Egipatske revolucije. Sindikati su u Tunisu igrali glavnu ulogu u revoluciji, dok su u Egiptu mladi aktivisti iz srednje klase bili ti koji su vodili revoluciju do ulaska organizovane radničke klase na političku scenu.
Srednjoklasnu omladinu je inspirisao Otpor iz Srbije. Usvojili su i Otporov simbol crno-bele stisnute pesnice, dok je najmanje jedan aktivista 2008. otputovao u Beograd na trening o tehnikama „nenasilne revolucije” kod Srđe Popovića, jednog od osnivača Otpora. Popović danas vodi NVO „Centar za primenjene nenasilne akcije”, delimično finansiran preko američkog Stejt dipartmenta, koji je već trenirao i aktiviste pokreta Kmara (Dosta!) koji su predvodili proameričku „Revoluciju ruža” u Gruziji.
Egipatska omladina nije proamerički nastrojena i poziva na ukidanje sporazuma iz Kamp Davida, odnosno de facto saveza između Egipta i Izraela, koji je centralni dokument imperijalističkog poretka na Bliskom Istoku. Ipak, njihova politička strategija je ujedno bila i ograničavanje na to da cilj revolucije bude transformacija političkog režima. Tako nije ni pokušano uništavanje represivnog državnog aparata, pozivanjem vojnika i mlađih oficira da osnuju sopstvene revolucionarne komitete i pređu na stranu naroda. Ovo je do sada značilo da, dok je u Tunisu država gurnuta u klinč i dok joj vlast zavisi od dozvole sindikata, a pobunjeno radništvo i omladina su već ispratili vladu Muhameda Ganučija, u Egiptu vojni režim ostaje tamo gde je i bio i sada izgleda kao da pokreće kotra-revoluciju protiv radnika i aktivista.
Fejsbuk protesti: Nova faza u globalnoj krizi
Sada se nalazimo u novoj fazi globalne krize – bankarska i dužnička kriza naprednih kapitalističkih zemalja intenziviraju se revolucionarnim izazovima neoliberalizmu i imperijalizmu na globalnoj kapitalističkoj periferiji. Egipat je direktna inspiracija za milione radnika i seljaka na periferiji, čiji uslovi života postaju sve nepodnošljiviji. U takvoj konjukturi, Fejsbuk kampanje protiv nezaposlenosti, korupcije i MMF-NATO ropstva mogu dovesti do eksplozija u narodu – kao u Hrvatskoj, koja je sada u trećoj nedelji Fejsbuk protesta, kojim se nezaposleni, seljaci i radnici priključuju u sve većem broju. Ne iznenađuje onda to što Srđa Popović savetuje hrvatske demonstrante da izbegavaju „nasilje”, drugim rečima, da ograniče svoje zahteve na smenu vlade.
To pokazuje, za slučaj da nam treba podsećanje, da protesti neće neizbežno, sami od sebe, otići u antikapitalističkom pravcu. Ako revolucionarni socijalisti ne preuzmu inicijativu da se umešaju i pruže vođstvo pokretu, protesti mogu lako ići u korist ultra desnice, kao što vidimo u Srbiji u proteklih godinu dana sa nemirima i demonstracijama protiv LGBT prava. Ili, kao za vreme Miloševića, sindikalna birokratija u savezu sa „pristojnim” partijama može organizovati ograničene protestne akcije kako bi se bes kanalisao u bezopasnom smeru. Tako da bi odbacivanjem pretenzija na vođstvo, socijalisti završili vukljajući se za protestima i boreći se da se njihov glas uopšte i čuje.
Naravno, ostaje to da bauk revolucije ponovo maršira. Ništa nije unapred odlučeno. Ipak, vreme ističe. Kako nas Makijaveli podseća: „Vreme ne može da čeka, dobrota nije dovoljna, sreća se menja, a zlonamernost ne pronalazi sebi poklone koji je zadovoljavaju.” Zato revolucionarni socijalisti, naoružani novim medijima, moraju da rade na usmeravanju rastućeg besa, povezujući stvarne ekonomske i političke promene sa produbljivanjem klasnih formi organizacije pokreta, kroz masovne štrajkove, okupacije fabrika i formiranje narodnih plenuma.
Naš slogan mora da bude: „Pokrenimo jedan, dva, tri Fejsbuk protesta!”