U objedinjenom intervjuu za nemački dnevni list Der Tagesspiegel i ThePressProject Inernational, Sirizin poslanik i ekonomista Kostas Lapavicas kaže da je došlo vreme da Grčka i njeni partneri prihvate da mamuzaju mrtvog konja. Umesto toga, trebalo bi zajedno da rade na „ispregovaranom i sporazumnom izlazu“. Prvi korak? „Nakon pet godina širenja panike i dezinformacija, trebalo bi bar započeti iskrenu javnu raspravu“. Prevela, Neda Đorđević.
To da se Kostas Lapavicas, profesor na londonskom SOAS-u (Škola za orijentalne i afričke studije), aktivno zalaže za Gregzit (izlazak Grčke iz evrozone) nije ništa novo – iako je ovo prvi put da to radi od kada je u januaru izabran u parlament. Ne samo politički protivnici, već i ministri njegove partije ponovo izbegavaju da se pozabave njegovim gledištem.
Pa ipak, čak iako se neko ne slaže sa Lapavicasovim idejama po pitanju valute, teško je odbaciti njegovu procenu – potvrđenu dešavanjima iz proteklih par nedelja – da evrozona kao da ne dozvoljava neki srednji put između štednje i Gregzita: „Vođstvo partije zna da je pred njim veoma težak izbor: ostati pri programu koji smo izneli pred narod Grčke, ili se potčiniti željama institucija, Briselske grupe, Trojke, kako god ih zvali? Ove dve stvari su nekompatibilne.“
Dva intervjua koja je nedavno dao za nemački list Bild i američki magazin Jacobin izazvala su žestoke reakcije u Grčkoj: „Suludi plan za drahmu i racionalizaciju gasa!“ (link na grčkom) glasio je naslov u „umerenom“ listu TOC, praćen sličnim naslovima u većini grčkih medija.
Koliko je mudro da rasprava koja već neko vreme bukti po kolumnama svetskih novina i sednicama parlamenata širom kontinenta ostane tabu u zemlji koje se najviše tiče? Bez obzira na to da li će se Gregzit na kraju ispostaviti kao katastrofalna strategija ili „jedino logično rešenje“, poenta koju ovaj zajednički intervju za berlinski Der Tagesspiegel i The PressProject International prenosi je ta da bi „trebalo bar započeti iskrenu javnu raspravu“.
Koje je vaše mišljenje o dosadašnjim pregovorima? Kako se drži vlada?
–Strategija Sirize je bila – i ostaje – ta da će promene u odnosu političkih snaga u Grčkoj, Evropi, i uopšteno, biti katalizator promena u evrozoni. Ovoj strategiji je sada došao kraj. Pravo pitanje je to koliko dugo će ljudima biti potrebno da to shvate.
Oduvek sam bio izrazito skeptičan prema toj strategiji. Oduvek sam tvrdio da stvar nije samo u političkoj strukturi, već da su na delu i institucionalni mehanizmi i logika monetarne unije. Oni koji veruju u to da je puka promena političkog kursa dovoljna da ovo stanje transformiše, su u zabludi i mislim da se to sada i potvrdilo.
Pokazalo se da institucionalni okvir evrozone i sa njom povezana ideološka mašinerija nisu prijemčivi za argumente koji proističu iz izbornih prestrojavanja. To odražava i sporazum postignut 20. februara sa Evrogrupom.
Da li članice i članovi vaše partije primećuju da je toj strategiji sada došao kraj?
–Siriza je velika organizacija koja veoma brzo raste. Ona odražava društvo. U pitanju nije neka vrsta tradicionalne leve partije, pa ona samim tim podrazumeva šarenilo mišljenja i političke svesti.
Mislim da vođstvo partije zna da je pred njim veoma težak izbor: ostati pri programu koji smo izneli pred narod Grčke, ili se potčiniti željama institucija, Briselske grupe, Trojke, kako god ih zvali? Ove dve stvari su nekompatibilne.
Dakle, nema srednjeg rešenja?
–Nema srednjeg rešenja. Evrozona ga neće dozvoliti. Da li mislim da to iznenadilo naše vođstvo? Da, pretpostavljam da u određenoj meri jeste. Jer, čini mi se da je vođstvo zaista verovalo da je moguće promeniti politički poredak, da je moguće promeniti izbornu računicu i na toj osnovi promeniti Evropu, promeniti evropsku politiku.
Šta bi onda, prema vašem mišljenju, grčka vlada trebalo da uradi?
–Grčka mora da razmotri stvarni alternativni put, što znači napuštanje ove propale monetarne unije. Jasno je da je to jedini način koji je tu od samog početka – a to je, u suštini, izlazak. Ako planirate primenu jednog takvog programa poput Sirizinog, koji nije radikalan – a Sirizin program je samo umereni kenzijanizam – morate ozbiljno da razmislite o tome kako ćete prevazići ograničenja evrozone.
Mislite li da Siriza ima mandat za to?
–Iskren odgovor je ne. Siriza ima mandat da ispuni svoj program. Indirektno, ne direktno, ona ima mandat da zadrži zemlju u evrozoni. Ali ovo pitanje nikada nije otvoreno postavljeno grčkom narodu.
Da li je referendum rešenje?
–Prva stvar koju treba uraditi nije raspravljanje o ideji referenduma, već raspravljanje alternativne strategije. Trebalo bi bar započeti iskrenu javnu raspravu. To nije lako, jer je unazad pet godina ova zemlja bila podvrgnuta najneverovatnijim dezinformacijama i kampanjama širenja panike. Tako da je atmosfera gadno zatrovana. Sada nije nemoguće održati ovu raspravu, ali je mnogo teže nego pre par godina.
Cenim da je u ovom trenutku najbolja strategija ono što nazivam sporazumnim i mirnim izlaskom. Nikako izlaskom koji bi podigao tenzije.
Možete li to malo detaljnije da izložite?
–Mislim da Grčka treba sebi da postavi cilj da ispregovara u suštini izlazak bez raskida, bez svađe, bez borbe, bez unilateralnih poteza. To bi značilo: dolazi do izlaska Grčke i ona traži dubinsko restrukturiranje duga.
Zašto bi to njeni EU partneri prihvatili? Ovaj izlaz ima dve komponente koje evrozona ne želi: sam izlazak i restruktuiranje duga.
–Nisam sasvim uveren da evrozona ne želi izlazak. Slutim zapravo da želi. Prema mojoj proceni, ako bi neka zemlja zatražila da ispregovara svoj izlazak, to bi moglo da bude dobro prihvaćeno. Nemačka i Šojble su još 2011. godine bili za sporazumni izlazak.
Cena koju bi evrozona platila bilo bi restrukturiranje duga. Ali tu imamo još dva veoma važna elementa: zaštitu deviznog kursa i zaštitu banaka.Tu za ECB praktično nema nikakvog troška, jer je Grčka mala zemlja.
Šta bi Evropa time dobila?
–Mir i tišinu. (pauza…) Na neko vreme.
Zašto samo za neko vreme?
–Jer je ova monetarna unija, po mom mišljenju, veliki istorijski neuspeh. To je najveći evropski neuspeh decenijama unazad. I neće potrajati. Ali očigledno može potrajati dovoljno dugo da Grčka propadne. Naravno, zagovornici evrozone veruju u to da će trajati večno. To je istorijska zabluda. Monetarne unije ne traju toliko dugo. Pustimo ih da veruju u to. U redu.
Da li će EU kao politička struktura preživeti ukoliko zemlje napuštaju monetarnu uniju?
–Monetarna unija je u 15 godina uništila svu dobru volju koju je EU u Evropi generisala. Stanje odnosa među evropskim zemljama danas je verovatno gore nego što je bilo decenijama. Stanje stvari između Nemačke i Grčke je užasno, potpuno grozno. I to je posledica evra.
Ovo je dokaz da ovaj novac ne stvara solidarnost, ovaj novac stvara podele. I ovo je ponovo najveći dokaz njegovog neuspeha. Sada tvrdoglavost, nevoljnost da se njegov neuspeh prepozna u poslednjih pet godina dodatno pogoršavaju situaciju. EU je u poslednjih pet godina još više sebe vezala oko zajedničke valute, umesto da je dubinski restrukturira. Zapravo je samo otežala stvari. Tako da da, ako sada zajednička valuta propadne, a mislim da hoće, onda će i EU biti dovedena u pitanje, a to je cena za istorijsku grešku zajedničke valute.
Prema tome, da li napuštanje evrozone za Grčku znači i napuštanje EU?
–Ovde je najvažnije znati razliku između EU i evrozone. U ovoj zemlji, a i u većini Evrope, godinama se širi neprestana konfuzija – da je članstvo u jednoj jednako članstvu u drugoj. To je, naravno, apsurdno, budući da ima članica EU koje nisu članice Evropske monetarne unije. Ukoliko Grčka napusti evro, ona ne mora da u isto vreme napusti i EU. Ako grčki narod želi da napusti EU, dozvolite im da napusti EU. Ali to je drugo pitanje. Ovo stapanje je ubojito i koristi se u ideološke svrhe…
NEMAČKA JE NAJDELINKVENTNIJA ZEMLJA
Postojali su vezujući mehanizmi čak i pre monetarne unije…
–Prethodni režimi nisu bili uspešni ali, u poređenju sa katastrofom zajedničke valute, prethodni režimi su bili svetionici uspeha. Suština je u sledećem: Evropi je potreban monetarni sistem koji će dopuštati monetarnu fleksibilnost. Potpuna je besmislica nametnuti sistem monetarne nefleksibilnosti i u isto vreme stvarati fleksibilnost kroz tržišta rada i privatni sektor. Ali najosnovniji razlog neuspeha evra je, naravno, politika Nemačke.
Zašto baš to?
–Nemačka je najdelinkventnija zemlja u Evropi. Ne Grčka, ne Španija, ne Italija. I svakako ne Francuska. Francuska mnogo više igra po pravilima od Nemačke. Nemačka se ne drži pravila i mogu to da vam veoma jednostavno predstavim: Nemačka često optužuje Grčku – Šojble na primer to radi – da Grčka živi preko svojih mogućnosti. To je tačno. Ali i Nemačka sistematski živi ispod svojih mogućnosti i na taj način generiše izvoz, ne zbog tehnologije, produktivnosti i tih nekih stvari. To je raylog njenog uspeha.
Ali kada si u monetarnoj uniji, ne može da bude loše živeti iznad svojih mogućnosti, a dobro živeti ispod njih. Pravilo mora biti da živiš u skladu sa svojim mogućnostima. Tako se Nemačka ne pridržava pravila i cenu plaća nemački narod. Jako dobro znam kako nemački narod živi. Znam jako dobro da plate godinama nisu porasle, da trećina radne snage živi u prekarnim uslovima. Prekarno zapošljavanje, plate ispod nivoa produktivnosti…
Ono što kažete je, dakle, da evro nije dobar ni za nemački narod…
–To objašnjava i zašto je nemački narod tako iznerviran i ljut kada se postavi pitanje slanja novca u inostranstvo, plaćanja za druge. Naravno, i ja bih u takvoj poziciji bio ljut: živite veoma oskudno, prebrojavate svaki cent i onda neko dođe i kaže vam, morate da platite.
S druge strane, nemački izvoznici, nemačke banke, to je druga priča. Oni prolaze dosta dobro. Ali to je na nemačkom narodu da sredi.
Da li mislite da se Nemci s razlogom drže u strahu? Ako si Nemac stalno slušaš da će „stvari biti još gore“. Nemačka – kako nam govore – ne ostvaruje koliko bi mogla, Evropa ne ostvaruje koliko bi mogla, tu je Kina, tu je Indija, globalizacija…
–Globalizacija je jedna od onih reči koje znače sve i ne znače ništa. Nema sumnje da je na delu dosledni pristup nemačkog establišmenta da se nemačka javnost i nemačko radništvo zastrašuju, da se drže u strahu od toga šta donosi sutra, a posebno od nezaposlenosti. Originalna ideja još iz 1998-9, kada je nezaposlenost bila visoka, bila je da prihvatimo niske plate kako bismo unutar granica monetarne unije povratili zaposlenost. Sada se čini kao da argument glasi ovako: „prihvatamo niske plate da bi se takmičili sa Kinezima“. Tome nema kraja. Istina je ta da niske plate nisu dobre za Nemačku. Nemačkoj je potrebna politika podsticanja domaće potražnje. Ovo je neo-merkantilizam, verovanje u to da rast dolazi samo od spolja, da je jedino bogatstvo u izvozu.
PLAN U TRI FAZE ZA GRČKU
Da li je ista poenta i za Grčku? Da li je domaća potražnja ključ za ponovno uspostavljanje rasta? Kako Grčka može da se vrati na noge?
–Postoje tri faze. Prva, kao što sam rekao, je ospregovaran, sporazumni, miran izlaz.
Druga faza je oporavak i ona će u velikoj meri zavisiti od oporavka domaće potražnje koja je u ovoj zemlji teško potisnuta. Imamo ogromne resurse koji leže neiskorišćeni. Mala i srednja preduzeća bi se reaktivirala i to bi zaista pokrenulo grčku ekonomiju. Ne izvoz – ovo klanjanje izvozu je besmislica.
Ali očigledno je da ovo nije zaista put održivog rasta. Ono što bi Grčkoj nakon toga bilo potrebno je industrijska politika usmerena na restrukturiranje njenih proizvodnih osnova, njeno integrisanje u svetsku ekonomiju na drugačijim osnovama. Za ovo bi bilo potrebno par godina.
Ali Grčka bi ostala deo zajedničkog tržišta, kao članica EU. Tako da nije lako vratiti se domaćoj potražnji i malim i srednjim preduzećima, jer bi bilo potrebno izbaciti velike kompanije koje bi i dalje mogle da prodaju po nižim cenama.
Verujem da bi Grčka mogla veoma lako da nadmaši uvozne proizvode. Nažalost, plate su u prethodnih pet godina devastirane, zahvaljujući politici spasavanja [banaka]. Devalvacija od 15-20% (ali ne više od toga, jer će kao što sam rekao ECB braniti devizni kurs) pružila bi Grčkoj ogromnu kompetitivnu prednost. Plate bi zatim ponovo postepeno porasle.
Kakve su šanse da se to desi? Da Grčka izabere taj put?
–2010. godine sam rekao da postoje tri moguća rešenja. „Štednja“, „dobar evro“ i izlaz. Rekao sam da nam najverovatnije sleduje „štednja“ i da će to biti katastrofa. Što se tiče strategije dobrog evra (tj. uspostavljanja kenzijanske politike unutar granica evra – što je strategija Sirize), rekao sam da su šanse da se ovo dogodi gotovo nikakve. Strategija izlaska je jedina koja je logična. Pravo pitanje je da li će izlazak biti osporavan ili miran? Ne znam. Ali do izlaska će u nekom trenutku doći.
OTROVNA IDEOLOGIJA „EVROPEJSTVA“
Kako izlazak može biti miran sada kad čak i nagoveštaj toga da pregovori ne idu dobro dovodi do panike i straha od bankarskog bega?
–Prva stvar koja treba da se desi je da EU i Grčka shvate da mamuzaju mrtvog konja. Nakon pet godina torture, vreme je da se ovo okonča. Ovoj strategiji je sada došao kraj. Molimo za malo razuma. Tako da kada kažem strateški cilj, ovo je ono na šta mislim. Ljudi moraju da se pomire s tim. A oni koji odbijaju to da vide, to je iz ideoloških razloga, jer ova ideologija truje raspravu.
Šta je ta ideologija?
–To nije neoliberalizam, to je evropejstvo. Ideja Evrope kao nekakvog transcedentalnog entiteta koji je dobar za sve nas i kome svi mi pripadamo. Ta veličanstvena fikcija koja se pojavila u dominantnim zemljama i potom prodrla u slabije zemlje.
Ja sam socijalista starog kova, sa starim značenjem te reči. Ideja Ujedinjenih Država Evrope i evropske solidarnosti je socijalistička ideja i ja je delim. Ali očigledno je da je to bila i nacistička ideja, koju je koristio Hitler. Niko nema monopol nad idejom ujedinjene Evrope.
Ja ne verujem u jedinstveni evropski narod, ne postoji evropski demos i ne bi ni trebalo da postoji. Evropa je u raznovrsnosti, u mnoštvu različitih jezika, kultura. Otkad je to postalo poželjno da svi mi budemo samo Evropljani, da budemo jedna stvar?
Postoje iluzije i ideologije. Ne vidim nigde političko spajanje, vidim porast fašizma, rast ekstremne desnice, vidim ekstremne tenzije. Nacionalni front u Francuskoj ima 30% podrške, a kako se stvari odvijaju ne bi me iznenadilo ako bi sledeći predsednik Francuske bio fašista.
Ako je evro bio toliko loša ideja, zašto je na snazi ta „tvrdoglavost“ – kako vi kažete – širom Evrope koja je podržava? Koji interesi stoje iza te ideje?
–Novac je oličenje i neekonomskih odnosa. On otelovljuje društvene odnose i ima identitet koji za sebe vezuje. To često znači nacionalni identitet. Amerikanci su dolar, Britanci su funta, Nemci su bili nemačka marka. Evro je, posebno u zemljama periferije, počeo da znači biti Evropljanin. To se vidi i u Baltičkim zemljama. Tako da tu postoji i element identiteta, kao i element međunarodne politike.
Ali zašto su zemlje centra EU toliko vezane za ideju zajedničke valute?
–Mislim da centar ne zna kako da se izvuče. Pre 15 godina napravljena je velika greška i procenjuje se da su rizici napuštanja dosta visoki. U isto vreme, neki partikularni interesi, izvozni sektor, bankarski sektor, snažno je brane jer sve vreme služi njihovoj strategiji.