Naš član Nemanja Stanimirović analizira kakve posledice će pad konzervativne vlade Marijana Rahoja u Španiji imati po tu državu i kako se on uklapa u širu krizu legitimiteta Evropske unije i političkog centra širom kontinenta.
Sistem na nestabilnim osnovama, kako vreme odmiče, sve je skloniji krizama. Ogromna nejednakost i neispunjena obećanja, koji danas karakterišu Evropsku uniju, učinili su prethodni period turbulentnim, uzdrmavši sistem do temelja.
Jedan od poslednjih takvih potresa jeste izglasavanje nepoverenja španskoj Vladi i njenom predsedniku Marijanu Rahoju, što je slučaj bez presedana. Naime, Rahojev drugi mandat prekinut je nakon nepune dve godine zbog korupcijskog skandala u koji su bili upleteni mnogi članovi njegove Partije naroda (Partido Popular, PP).
Kapitalističke vlade često preživljavaju krize i skandale, u šta smo se i sami uverili u poslednjih nekoliko godina pod Vučićem. Zašto je onda vlada u Španiji pala nakon korupcijskog skandala?
Zato što je dubina kapitalističke krize u Španiji dovela u pitanje samu njenu državnost.
Konzervativac Marijano Rahoj uspeo je da preuzme vlast 2016. godine samo zato što mu je glavna opoziciona partija levog centra, Socijalistička partija španskih radnika (Partido Socialista Obrero Espanol, PSOE), ukazala poverenje nakon dugog perioda unutrašnjih podela. U tom smislu, jasno je da je „ekstremni centar“ u Španiji u krizi još od 2016. godine. Da li je sada „pukao“?
Podemos ponavlja stare greške?
Po svemu sudeći, „ekstremni centar“ se još uvek drži. Pedro Sančez, novi-stari predsednik ,,opozicione“ PSOE, iskoristio je donošenje presude brojnim bivšim članovima PP-a i zahvaljujući veštom političkom manevru zadobio parlamentarnu podršku za skidanje Rahoja s vlasti, a odmah potom i za sopstveno ustoličenje na njegovo mesto.
Ono što zapanjuje je da PSOE ima prećutnu, posrednu podršku naizgled radikalno leve partije Podemos, kao i manjinskih katalonskih partija. Ove partije mogle su da insistiraju na novim izborima, jer je svakako jasno da nijedna opcija u Španiji nema dovoljnu podršku da čvrsto vlada.
Sada je bio trenutak da se pokaže da se vlast ne osvaja u parlamentu, već kroz klasne borbe izvan njega. Nema sumnje da bi nova izborna kampanja otvorila mnoga osetljiva pitanja za Španiju, od toga kome služe političari, do toga da je državnost Španije upitna nakon gušenja demokratskog prava stanovnika/ca Katalonije da se izjasne o nezavisnosti.
Međutim, ta pitanja sada neće biti postavljena. Kada do toga dođe, radikalna levica i predstavnici/e manjinskih grupa imaće manje mogućnosti da ubede narod da nude alternativu. Očigledno je da se oni plaše otvaranja ovih pitanja – možda zbog istorijskog iskustva represije pod frankističkom diktaturom, ali još više zato što prava alternativa još uvek izostaje.
Kuda ide manjinska vlada?
Sančez će u narednom periodu voditi vladu sa manjinskom podrškom. Iako je unutrašnje izbore za predsednika partije dobio kanališući nezadovoljstvo brojnih simpatizera/ki i aktivista/kinja partije u relativno leve predloge (kritika neoliberalizma i predlaganje kejnzijanskih mera), pitanje je da li će ih se na mestu premijera i pridržavati.
Sumnje su opravdane s obzirom na činjenicu da Sančez nema podršku većine u parlamentu, te bi za njeno dobijanje svakako morao da udovoljava drugim partijama, od kojih su neke više desno na političkom spektru. Uz to, Sančez nema naročit kredibilitet, budući da ovakvi levi stavovi predstavljaju novitet u njegovoj političkoj karijeri.
Ipak, njegov pristup će biti drugačiji od Rahojevog. Za razliku od svog prethodnika, Sančez neće slati policiju da gazi po političkim protivnicima. On Katalonce smatra nacijom različitom od Španaca, te želi da nakon pregovora sa novim katalonskim vlastima Ustavom promeni karakter države Španije u „plurinacionalni“. Ovo kozmetičko rešenje najviše odgovara vladajućim klasama: Katalonija zapravo i dalje ostaje pod kontrolom Madrida, ali se istovremeno katalonski otpor pasivizuje jer im je navodno učinjen ustupak.
Na Kataloniji se sve lomi
Potreba da vlast u Španiji sada stavi tačku na katalonsku krizu proističe iz dva razloga. Pre svega, neophodno je napomenuti da protesti u Barseloni praktično nisu prestajali od oktobra (kada je bio održan referendum, o čemu smo izveštavali), sa brojnim masovnim demonstracijama i štrajkovima. Ti protesti, nastali kao spontana reakcija na strašnu represiju od strane Madrida, predstavljaju prostor gde sada vrlo aktivno katalonsko društvo može da izrazi svoje nezadovoljstvo.
Upravo zato ovaj pokret odozdo, koji je uspešno artikulisao svoje zahteve, predstavlja opasnost po trenutni poredak: on se ne zaustavlja na zahtevu formalnog dobijanja nezavisnosti, već se hvata u koštac i sa društvenim i ekonomskim problemima. Ovde nije pitanje samo to da li će Katalonci i Katalonke na papiru živeti u jednoj ili u drugoj državi – ključno pitanje je to da li će stanovnici/e Katalonije dobiti slobodu da upravljaju svojim životima. Rešavanje tog pitanja zadire u samu srž institucije države, predstavlja pretnju kompletnom poretku, te postaje jasno zašto se takvi zahtevi ne smeju čuti. Glas ljudi, tj. dobro organizovan narodni bunt u Kataloniji koji postavlja prava pitanja, mora se ućutkati.
Poređenje Italije i Španije: uloga masa u politici
Na primere takvih praksi vladajuće klase često smo nailazili u prošlosti, a jedan od skorijih je pokušaj reforme italijanskog Ustava od strane premijera Matea Rencija 2016. godine. Nakon godina primenjivanja neoliberalne politike „štednje“, koja ne samo da nije popravila italijansku ekonomiju, već je strašno pogoršala svakodnevni život Italijana i Italijanki, Renci je bio primoran da spreči bilo kakav vid izražavanja nagomilanog nezadovoljstva naroda. Stoga je reformu Ustava predstavio kao nužan korak ka „normalizaciji“ Italije, koja onda ne bi menjala vladu na svakih godinu dana, već bi funkcionisala. Ipak, narod je prozreo tu nameru za centralizovanjem moći u rukama premijera i na referendumu sprečio da se obistini. Momentum nezadovoljstva i pobune, nažalost, nije bio iskorišćen, te su ga godinu i po dana kasnije pokupile reakcionarne snage, M5S i Lega – jedna odvlačeći ga u ideološki populizam, a druga ekstremno udesno.
Demokratija ili EU?
Preusmeravanje narodnog nezadovoljstva u italijanski parlament i prema migrantima/kinjama imalo je posledice i po tajming krize u Španiji. Naime, pre samo desetak dana, predsednik Italije Serđo Matarela poigrao se demokratijom, odbivši da prihvati da na mestu ministra ekonomije u novoj vladi sedi Paolo Savona, oštri kritičar EU (o italijanskoj krizi smo takođe već izveštavali). Zagovaranje izlaska iz evrozone četvrte najveće ekonomije EU za nju bi predstavljalo veliki udarac, te bi eventualna eskalacija situacije u Kataloniji mogla da dovede EU u nepovratno lošu situaciju.
Kao i tokom katalonskih protesta u oktobru, kada je španska policija terorisala stanovnike/ce Barselone, EU je i u ovoj situaciji zažmurila na suspendovanje demokratije, te pokazala svoje pravo lice – samo zato što se zašlo u ekonomske odnose. Odbrana demokratije i u političkoj i u ekonomskoj sferi mora biti cilj levice. Bez demokratije, čak i ukoliko bi Katalonija dobila nezavisnost na neki drugi način, radni narodi Španije i Katalonije bili bi postavljeni u suprotstavljene i neprijateljske pozicije. Zato se mora zauzeti internacionalistički stav koji bi gradio politiku prijateljstva naroda, gde je demokratija uvek i svuda poželjna, a ne samo onda kada ne zadire u ekonomski poredak.
Dalji put za levicu
Iako je levica u Španiji mnogo vidljivija od one u Italiji, te je i teže zamisliti da će se za godinu dana na vlasti naći ultradesničari, bitka je daleko od dobijene. Razrešenje situacije u korist naroda zavisiće od organizovanosti levice, te njene spremnosti da povede borbu za istinsku emancipaciju stanovnika i stanovnica i Španije i Katalonije. Jedan od nužnih preduslova za tu emancipaciju jeste odbrana prava naroda na samoopredeljenje, a levica u Španiji je još uvek duboko podeljena po ovom pitanju.