Moderna istorija Egipta počinje 1870-tih. Lokalni režim je pokušao da kupi svoj put do prosperiteta, investiranjem u Suecki kanal i mašine za proizvodnju pamuka i šećera. Francuske i Britanske banke sa zadovoljstvom su ponudile kredite sa visokim kamatama. Manje srećne su bile kada je država objavila da nije u mogućnosti da otplati svoje dugove.
Predstavnici evropskih banaka uspostavili su 1879. godine, pod sopstvenim nadzorom, Komisiju za egipatski javni dug. Čak je i dopisnik Tajmsa u Aleksandriji priznao da oseća krivicu, pišući: „kada pomislim na siromašne, iznurene, premalo plaćene felahine [seljake] u njihovim mizernim straćarama, kako rade do kasno i bude se rano da bi napunili džepove poverilaca, dogovorena isplata kupona prestaje da se čini kao čist predmet uživanja.”
Prvi činovi otpora bile su pobune seljaka koji su se odmetnuli u brda. Do 1880. gradski pokret se okupio oko grupe oficira egipatske vojske, koju je predvodio pukovnik Urabi. Počela je da se razvija radikalna štampa, kritična naspram kediva [potkralj, prim. prev.]i evropskih savetnika u njegovom kabinetu. U protestima su učestvovali i sitni trgovci, zanatlije i radikalni intelektualci. Prvi štrajkački pokret u egipatskoj istoriji javio se aprila 1882. među istovarivačima uglja u Port Saidu i Sueckom kanalu. Ubrzo nakon toga, britanske trupe su poslate da reaguju. Egipat nije bio ni britanski protektorat, ni kolonija, niti njihovo gospodarstvo. Ali bio je „pod britanskim uticajem”. Prisustvo imperijalnih trupa vezalo je Egipat za Britaniju i osiguralo da će lokalna ekonomija biti vezana za globalno tržište.
Jedan od značajnih efekata britanske okupacije Egipta bilo je zakržljavanje rasta lokalne arapske buržoazije. Tokom 1920-tih, uzde kolonijalne kontrole su popustile, ali su britanski poslovi zadržali snažan uticaj na ekonomski život Egipta. Rast je, takođe, bio otežan zbog teških dugova prema britanskim bankama. Do izbijanja Drugog svetskog rata, i do 30% godišnjeg prihoda odlazilo je na otplaćivanje dugova. Ekonomist je procenio da je od 200,000,000 funti akcija u Egiptu 1947, samo 10% bilo u vlasništvu domaćih kapitalista.
Drugi svetski rat je bio taj koji je konačno transformisao egipatsku ekonomiju. Potpuno nove grane industrije pokrenute su da bi popunile oskudicu u zalihama. Rasla je proizvodnja tekstila, hrane, hemikalija, stakla, kože, cementa i nafte. Britanski centar za snabdevanje Bliskog istoka (MESC) pomogao je industrijalcima koji su želeli da se prošire. Ipak, suspenzija stranog kapitala nije nastavljena nakon 1945. Poljoprivreda je bila oslabljena i nije mogla da zadovolji potrebe rastućeg stanovništva. Radnici su počeli da artikulišu klasne zahteve protiv domaćeg kapitala i da se protive britanskoj okupaciji. Pod ratnim uslovima, broj industrijskih radnika povećan je na preko 1,500,000 1946.
Tokom 1940-tih, nacionalistički pokret kolebao se između želje za nezavisnošću Egipta od Britanije i straha od domaće radničke klase. U decembru 1945, nakon što su sporovi oko nadnica prerasli u svakodnevno sukobljavanje sa vladom, vojska je okupirala tekstilne radnike iz Šubra al-Kajma u Kairu. Šestog septembra 1947. štrajkovi su izbili u ogromnoj fabrici za obradu pamuka Misrm, u gradu Mahala al-Kubra, samom srcu egipatskog kapitalizma. Iako protesti i dalje nisu pobeđivali, doveli su do daljih borbi tokom zime 1947-8. Masovni štrajkovi izbili su ponovo 1950. i 1952.
Radnici su vođstvo tražili u postojećim partijama, pa su se tako komunisti našli na čelu pokreta. Iako jedinstvena Komunistička partija nije postojala, i Nova zora i Demokratski pokret za nacionalno oslobođenje (DMNL) bili su jako uticajni u sindikatima. Kao i druge staljinističke grupacije širom Trećeg sveta, egipatski komunisti tvrdili su da do oslobođenja dolazi prolaskom kroz razne faze. Prvo bi se egipatska buržoazija emancipovala od britanske vlasti, a tek mnogo kasnije bi na dnevni red došla radnička pitanja. Ova strategija je značila da su komunisti i njihove pristalice odbacili ideju da bi radnici mogli da zahtevaju vlast u svojim rukama. DMNL je, umesto toga, neumorno tražio „progresivnog” saveznika u vladajućoj klasi, koji bi rešio nacionalno pitanje – a tek mnogo kasnije uradio nešto za radnike. Bilo je i disidentskih, ne-staljinističkih marksista na levici, ali su njihove snage bile isuviše skromne da bi uticale na događaje.
Nakon puča „Slobodnih oficira” u julu 1952, DMNL i rukovodstvo sindikata obustavili su planirani štrajk transportnih radnika. Tog avgusta štrajk je izbio u fabričkom gradu Kafr al-Davaru, u blizini Aleksandrije. Uprkos radničkoj podršci puču, „Slobodni oficiri” su obesili dva štrajkača. Na velikim sastancima zahtevala se akcija, ali je vođstvo radnika odbijalo da se usredsredi na pokret. DMNL i sindikati su odbili da izvedu akcije podrške štrajkačima. Protesti su obustavljeni, dok su „Slobodni oficiri” u januaru 1953. zabranili sve suparničke partije. Suočena sa novim režimom, mreža solidarnosti, koja je izgrađena tokom godina borbe, pocepala se. Narednih nekoliko godina „Slobodni oficiri” otplatili su komunistima njihovu podršku tako što su im razbili organizacije, zabranjujući njihovu štampu i mučeći njihove aktiviste.
Režim Gamala Abdel Nasera uspostavljen je u godinama koje su usledile odmah nakon državnog udara. Ekspanzija svetske ekonomije, tokom dugačkog perioda rasta, pomogla je u prikupljanju masovne podršle novom režimu. Naser je stvorio državu blagostanja, obezbeđujući poslove u državnim preduzećima i obećavajući da će vladati u skladu sa pravilima novog „arapskog socijalizma”. Građene su nove fabrike, a visoka brana na Asvanu počela je sa proizvodnjom električne energije i vode za navodnjavanje. Veličina farmi ograničena je na 50 fedana, a deo viška zemlje je raspodeljen. Egipatska levica okarakterisala je Nasera kao autentičnog socijalistu koji predvodi Treći svet u borbi protiv globalnog imperijalizma.
Ipak, od sredine 60-tih Naserov državnokapitalistički projekat počeo je da stagnira. Bilans trgovinskog deficita postao je alarmantan, cene su rasle, a nemaština je postala opšta stvar.
Usporenje ekonomije prešlo je u pad nakon 1967. i rata sa Izraelom. Vojni poraz razbio je ponos Egipta, a ekonomske posledice bile su i trajnije. Egipat je izgubio kontrolu nad Sinajskom pustinjom, a sa njom i 70% nacionalne proizvodnje nafte.
Naserov naslednik, Anvar Sadat, okrenuo je egipatsko društvo ka „infitah”-u, tj. privatizaciji. Sadat je objavio da će se privreda oživeti novcem iz Vašingtona. Vlada je ponudila olakšice za strane investitore, čija su sredstva bila izuzeta od oporezivanja. Kontrola razmene novca je olabavljena, a propisi o radu ukinuti su unutar „slobodnih zona”. Za mnoge na egipatskoj levici, Sadat je izdao revoluciju „Slobodnih oficira”. Ipak, Sadat je, baš kao i njegov prethodnik, bio deo ovog pokreta. Privatizacija je godila ne samo stranim kapitalistima, već i velikom delu lokalne elite. Ljudi koji su od toga imali korist bili su povezani sa postojećim strukturama vlasti.
Uprkos Sadatovim nadama, privatizacija nije ništa rešila. Tokom 1976. prosečna zarada je iznosila samo 280 dolara po glavi stanovnika – manje nego na Tajlandu ili Filipinima. Tokom iste godine, list Altalija procenio je da je kupovna moć 80% stanovništva opala od Oktobarskog rata. Deset godina od početka privatizacije, Egipat je morao da uvozi 25% hrane. Spoljni dug je porastao sa tri na 24 milijarde dolara.
Ogromni radnički protesti održani na dan Nove godine 1975, nosili su ironičan slogan koji se odnosi na Sadatove podvige u ratu sa Izraelom: „Heroju prelaska – gde je naš doručak?” Iste godine egipatska vlada obratila se MMF-u za pomoć u obuzdavanju budžetskog deficita. Kako se bližio kraj 1976, Kairo je potresao generalni štrajk transportnih radnika. Ipak, najveći neredi su tek sledili.
U januaru 1977. naslovne strane štampe objavile su vladinu odluku da povuče 228 miliona egipatskih funti iz subvencija za osnovna dobra, uključujući brašno, kukuruz, šećer, čaj i pirinač. U Aleksandriji su izbili neredi. Više od 300 ljudi uhapšeno je nakon što upada u guvernerovu rezidenciju i spaljivanja njegovog nameštaja. Demonstranti u Mansuri spalili su prostorije vladajuće partije i sedište bezbednosnih snaga. U Suecu su se demonstranti dokopali oružja i municije i otvorili vatru na policiju. Tokom dva dana masa je kontrolisala ulice. Sadat je poleteo iz svoje vikendice u Asvanu, ne znajući da li će avion moći da bezbedno sleti.
Vojne jedinice su na kraju povratile red, a režim je pokrenuo kampanju represije. Ipak, pre nego što je naredio trupama da izađu na ulice, Sadat je obnovio subvencije za hranu. Glavni zahtevi demonstranata ispunjeni su u roku od dva dana od izbijanja ustanka. Vlada je bila dovoljno pažljiva da insistira na tome da neće doći do promena vezanih za rast plata, koji je obećan za Novu godinu.
Kriza iz 1970-tih pružila je plodno tle za povratak islamističkog pokreta. Sadatova vlada je bila ta koja je počela sa direktnom promocijom fundamentalizma. Tokom 1970-tih list Bratstva, Al-dava, postao je slobodno dostupan širom Egipta. Država je bila prva koja je naoružala nove i radikalnije organizacije, da joj služe makar kao kontrateža levičarskim idejama. Do kraja 1970-tih, islamisti su stekli dovoljno samopouzdanja da deluju nezavisno od režima. Aktivisti grupe Džihad (Sveti rat) bili su odgovorni za ubistvo Sadata 1981.
Ipak, uprkos svim lošim predviđanjima zapadnih komentatora, za razliku od Muslimanskog bratstva u Sudanu, islamistički pokret u Egiptu nije uspeo da preuzme državnu vlast. Umesto toga, oni su oscilovali između reformizma – koristeći se širokim partijama i radeći polu-legalno oko izbora – i oružanog terorizma. Nijedna strategija do tada nije donela značajne rezultate.
Danas ekonomija u Egiptu zavisi od mrvica Amerike i MMF-a. Privatizacija se nastavlja, ali program strukturnog prilagođavanja ovisi o represiji. Štrajkovi su zabranjeni, političke partije su izložene maltretiranju. Mučenje i pritvor bez suđenja su uobičajena pojava. Sredinom 1990-tih južne provincije Egiipta bile su poprište rata do iscrpljenja između državnih snaga i naoružanih islamističkih grupa. Nakon brojnih napada na turiste, delovalo je kao da je represija uspela da razbije ne samo radikalne oružane frakcije, već i umerene izborne grupe poput Muslimanskog bratsva.
Pitanje solidarnosti sa palestinskom intifadom nedavno je postalo radikalizujući faktor u egipatskim uličnim protestima. Nakon obnove intifade u oktobru 2000, hiljade studenata Univerziteta u Kairu ušlo je u žestoke sukobe sa policijom koja je pokušavala da ih spreči da napuste univerzitetski kompleks. Transparenti i uzvici na protestima napadali su Mubarakov režim, zbog njegovih veza sa Izraelom i Amerikom. Grupe studenata, verovatno inspirisane antikapitalističkim protestima u Pragu, održanim nekoliko dana ranije, razbili su KFC restoran.
Dugo rušenje snova o državi koja predvodi razvoj i nacionalnom oslobođenju razotkrilo je stvarne snage svetske ekonomije – međunarodnu vladajuću klasu koja je neumorna u svojoj trci za profitom, i globalnu radničku klasu, koja se sve više povezuje, preko nacionalnih i regionalnih granica. Istorija Egipta je priča o gorkim klasnim sukobima. Velike borbe tek predstoje.