U članku napisanom za sajt britanske organizacije Counterfire, marksistički ekonomista Majkl Roberts tvrdi da fantazije zemalja-članica G7 o povratku na pretpandemijsku „normalu“ neće rešiti ni ekonomsku krizu niti klimatsku kataklizmu.
Lideri „slobodnog sveta“ su pretprošlog vikenda parkirali svoje nimalo štedljive avione i helikoptere na britanskom tlu. Povod je bio prvi sastanak uživo lidera zemalja G7 od početka pandemije. Sastali su se u Kornvolu, na turistički popularnom „kraju zemlje“ u Engleskoj, napravivši značajnu pometnju i u životima i u džepovima poreskih obveznika. Samit G7 okuplja vodeće imperijalističke privrede u svetu. Doduše, Kina i Rusija, glavni rivali ovog kluba, nisu bile pozvane, ali su zato ugošćeni istomišljenici iz „prijateljskih“ zemalja – Australije, Indije, Južnoafričke Republike i Južne Koreje.
O čemu su to lideri G7 razgovarali, udobno smešteni u odmaralištu Karbis Bej, okruženi obručima bezbednosnih snaga koji su ih držali daleko izvan domašaja protesta? Na dnevnom redu bili su klimatske promene, globalna „akcija“ protiv pandemije kovida-19 i pitanje nejednakosti.
Sada, kada preduzeća izlaze iz lokdauna, a stope vakcinisanosti rastu, velike kapitalističke privrede brzo se oporavljaju od prošlogodišnjeg privrednog pada. Prema najnovijem izveštaju Svetske banke, do kraja 2021. godine realni BDP svetske privrede porašće za 5,6% u odnosu na 2020. godinu. Ako se ova prognoza ispostavi tačnom, biće to najbrži oporavak od recesije u poslednjih 80 godina. Predviđa se da će američki BDP skočiti za 6,8%, a kineski za čak 8,5%.
No, ima i loših vesti. BDP najsiromašnijih zemalja na svetu – koje niko nije predstavljao na kornvolskim razgovorima – trebalo bi da poraste za samo 2,9%, što je najsporiji rast u poslednjih 20 godina. Najveći deo „zemalja u razvoju“ i dalje se rve sa kovidom i nedovoljnim zalihama vakcina. Prema procenama Svetske banke, u poređenju sa 90% bogatih zemalja „globalnog Severa“ koje će pretpandemijske nivoe BDP-a po glavi stanovnika dostići do kraja 2022. godine (što je i dalje tek za 18 meseci), isto će poći za rukom samo trećini zemalja „globalnog Juga“.
Samit G7 svečano se obavezao da će obezbediti milijardu doza vakcine za siromašnije zemlje, u okviru plana da do kraja 2022. godine „vakciniše svet“. Pa ipak, nema govora o ukidanju patenata na vakcine koje farmaceutska industrija i dalje drži. Svetska banka se protivi tome da se siromašnim zemljama dozvoli da same proizvode vakcine, a i Britanija, domaćin ovogodišnjeg samita G7, odbija da se odrekne patenata na vakcine protiv kovida. Drugim rečima, ako farmaceutska industrija ne može da profitira od proizvodnje i isporuke vakcina, njih neće ni biti. Ništa, dakle, od „narodnih vakcina“ nakon samita G7, iako je veći deo istraživanja i razvoja postojećih vakcina bio finansiran javnim novcem.
Pustimo bogate da se dalje bogate
A šta će lideri G7 da urade po pitanju ogromne nejednakosti bogatstva i primanja, koja se samo pogoršala pod uticajem pandemijskog kraha? Dok su stotine miliona ljudi oterane u siromaštvo, najbogatiji su se samo još više obogatili i nastavili da plaćaju zanemarljiv porez na svoje ogromno bogatstvo. Prema istraživanju koje je sprovela ProPublica1ProPublica je neprofitna organizacija, tačnije redakcija sa sedištem u Njujorku, posvećena istraživačkom novinarstvu u javnom interesu. (Prim. prev.), 25 najbogatijih Amerikanaca je u periodu od 2014. do 2018. godine oporezovano po „stvarnoj poreskoj stopi“2Tzv. „stvarnu poresku stopu“ (engl. true tax rate) ProPublica računa kao odnos plaćenog poreza na godišnjem nivou i procenjenog porasta bogatstva u istom periodu. (Prim. prev.) od svega 3,4%, iako je njihovo ukupno bogatstvo u istom periodu poraslo za više od 400 milijardi dolara. Da ne pominjemo činjenicu da su u poslednjih 18 meseci velike multinacionalke u informatičkom, farmaceutskom i bankovnom sektoru ostvarile ogroman profit. One se za to mogu zahvaliti centralnim bankama koje su uvele nulte kamatne stope, ogromnim kreditnim injekcijama i rekordnim državnim subvencijama – sve s ciljem da se krupni kapital „bejlautuje“ u uslovima privrednog pada.
Jedino s čim je G7 izašao je okvirni sporazum o „globalnoj minimalnoj stopi poreza na dobit“. Cilj ovog sporazuma je da primora multinacionalne kompanije da porez zapravo plaćaju državama u kojima ostvaruju profite, umesto da dobit prebacuju u „poreske rajeve“. Procenjuje se da zemlje u razvoju gube oko 200 milijardi dolara poreskih prihoda godišnje samo zahvaljujući utaji poreza na dobit.
Međutim, ovaj sporazum je pun rupa. Kao prvo, većina zemalja ima stope poreza na dobit iznad 15%, te ih odredbe sporazuma suštinski ne dotiču. „Apsurdna je tvrdnja G7 da ovaj sporazum i predložena globalna minimalna stopa poreza na dobit, koja je u rangu blagih stopa u poreskim rajevima kao što su Irska, Švajcarska i Singapur, ’iz temelja menja’ disfunkcionalni globalni poreski sistem“, kaže izvršna direktorka Oksfama Gabrijela Buše. „Toliko nisko postavljaju prag da kompanijama nije ni najmanji problem da ga preskoče.“
Kao drugo, korporacije plaćaju globalni minimalni porez na dobit samo ako profitne „marže“ prelaze 10%. To znači da se uz pomoć „kreativnog računovodstva“ lako može osigurati da se iznad tog nivoa nikad ne pređe. Pored toga, samo 20% od bilo koje marže koja prelazi prag od 10% bilo bi preraspodeljeno. Dalje, čini se da će „prodaja“ biti definisana u odnosu na mesto gde se robe i dobra izvoze, a ne gde se troše, što će zapravo pogoditi izvozno orijentisane siromašnije zemlje, dok će profiti zemalja-članica G7 porasti.
Ironija je da uvođenje minimalnog poreza na dobit od 15% sada znači da Bajden neće ispuniti svoje obećanje o povećanju poreza na dobit u SAD! Štaviše, odustaće se i od poreza na digitalne usluge, koje su neke zemlje-članice G7 uvele kako bi oporezovale najbogatije informatičke kompanije. Prema proračunima britanskog analitičkog centra TaxWatch, kompanije u Big Tech sektoru u Britaniji će, nakon što plan G7 stupi na snagu, plaćati niži porez nego što trenutno plaćaju na prihod od svojih digitalnih usluga! Tu su, naravno, i zahtevi za izuzećem od poreza, zahvaljujući kojima bi vladini poreski prihodi mogli dodatno da se smanje. Ujedinjeno Kraljevstvo traži izuzeće od poreza na finansijske usluge, a slično je i sa Parizom, Berlinom, Kopenhagenom i Luksemburgom, koji pokušavaju da ubede EU da izuzme njihove banke.
Sve u svemu, ovaj sporazum (za koji je pitanje da li će ga nacionalni parlamenti uopšte ratifikovati) jako malo doprinosi zaustavljanju dramatičnog pada svetske stope poreza na dobit u poslednjih 40 godina. Podsetimo se da je početkom osamdesetih godina prošlog veka ona prosečno iznosila 40%. Ono što je pak najvažnije jeste da veće stope poreza na dobit nisu ono što će ukinuti nejednakost. Za to nam je potrebno vlasništvo i kontrola nad multinacionalkama, kao i zatvaranje „poreskih rajeva“. Podrazumeva se da G7 nema ni najmanju nameru da se posveti tom cilju.
Razgorevanje klimatske krize
Šta to G7 planira da uradi na polju borbe protiv globalnog zagrevanja i klimatskih promena, a u susret konferenciji UN-a o klimatskim promenama, koja će se održati početkom novembra u Glazgovu? Pa, praktično ništa. Nedavno objavljeni izveštaj UN-a o potrošnji 50 najjačih svetskih vlada ustanovio je da je, od ukupno 14,6 biliona dolara koji su utrošeni tokom pandemije kovida-19, samo 368 milijardi dolara (ili 2,5%) bilo usmereno ka „zelenim inicijativama“. Ujedinjene nacije smatraju da realni iznos „zelene potrošnje“ mora da se barem utrostruči do 2030, a učetvorostruči do 2050. godine ako želimo da adekvatno odgovorimo na izazove klimatskih promena, smanjenja biodiverziteta i uništavanja zemljišta.
Male su šanse da će zemlje-članice G7 uraditi nešto u tom smeru. Činjenica je da G7 nema nameru da smanji subvencije industriji fosilnih goriva, a kamoli da njene predstavnike prevede u javno vlasništvo u cilju njihovog postupnog gašenja. Umesto toga, privatne naftne kompanije nastaviće da dobijaju debele državne subvencije kako bi neometano profitirale od vađenja nafte, dok ćemo svi mi ostali platiti danak u porezima, brutalnom kršenju ljudskih prava i neizdrživim klimatskim uslovima. G7 je, umesto da se bavi problemima većine čovečanstva, posvetio svoj samit diskusiji o načinima da se Kina i Rusija trgovinski, investiciono i tehnološki izoluju, ne bi li njegove članice održale svoju hegemoniju.
Povratak na pretpandemijsku krizu
Sada kada preduzeća ponovo počinju sa radom, uz podršku većoj javnoj potrošnji i monetarnu velikodušnost centralnih banaka, deluje da u zemljama-članicama G7 dolazi do privrednog oporavka. U pitanju je, međutim, samo privredna faza tzv. „šećerne groznice“ (engl. sugar-rush economy), kada potrošnja naglo raste pre nego što se sunovrati. Kako se kraj pandemije bude bližio, ove godine i početkom sledeće, svetska privreda će se nakon prvobitnog skoka ekonomske ekspanzije ponovo vratiti na tromi tempo privrednog rasta koji je vladao pre pandemije. To znači da se većina najjačih svetskih privreda neće vratiti čak ni na prethodnu putanju slabog rasta realnog BDP-a i investicija.
Globalna privreda je još 2019. godine beležila veoma slab rast. To je zato što kapitalistička privreda ostvaruje snažan i održiv rast samo onda kada profitna stopa raste, a prosečna profitna stopa je još pre pandemije bila jako niska – u nekim zemljama beležila je čak najnižu vrednost od kraja Drugog svetskog rata. Do obnavljanja profitabilnosti može doći samo ako se u procesu tzv. „kreativnog uništenja“ s tržišta uklone truli slojevi kapitala. Drugim rečima, ukoliko se slabim kapitalima dopusti da propadnu kako bi jači mogli da beleže skok profitabilnosti.
Vlade G7 su, umesto toga, do sada upumpavale jeftin novac i pružale druge fiskalne podsticaje tzv. zombi-kompanijama, „živim mrtvacima“ koji ostvaruju tako male profite da uspevaju jedino da servisiraju svoje dugove. Ovo važi za 15–20% svih kompanija u zemljama-članicama G7, što održava nizak nivo investicija i produktivnosti, te sprečava uspešnije delove privrede da se šire i rastu. Ukoliko bi vlade i centralne banke povukle mere podrške kojima su održavale ove kompanije u životu tokom pandemije, one bi mogle da bankrotiraju, a to bi potencijalno izazvalo lančanu reakciju širom privreda zemalja G7 i dovelo do novog kraha.
Ukratko, privredni skok koji lideri G7 sada toliko slave ili će se okončati povratkom na depresiju sporog rasta koja je obeležila prethodnu deceniju, ili će se sunovratiti još dublje – u novi krah koji će obeležiti narednu.