Povodom nastavka suđenja predsedniku sindikata oružara, Draganu Iliću, s njim smo razgovarali o pozadini sudskog procesa, državnim planovima za fabriku i opstruiranju rada i borbe sindikata, uticaju epidemije na radnike i radnice, kao i o značaju široke radničke solidarnosti za uspeh svake od borbi.
Nedavno se u medijima pojavila informacija o nastavku sudskog procesa protiv Vas zbog navodnog napada na Ivicu Marjanovića, člana Nadzornog odbora fabrike, nakon protesta 2018. godine. Ovo nije prvi put da se nalazite pod napadom uprave. Pre dve godine uručen Vam je farsičan otkaz, na šta su brojni sindikati drugih fabrika solidarno protestovali i uspeli da izdejstvuju Vaš povratak na posao. Zbog čega mislite da se toliko često nalazite na meti uprave fabrike? Ima li drugih ljudi koji su izloženi sličnim pritiscima?
To je rezultat delovanja naše sindikalne organizacije poslednjih decenija. Ovde nije problem samo u upravi fabrike; radi se o dubljem problemu da optužbe za napad potiču direktno od Vladinih predstavnika koji su delegirani u Nadzorni odbor fabrike „Zastava oružje“. Ministarstvo odbrane delegira predstavnike, a Ivica Marjanović je, kao predsednik Nadzornog odbora, zbog nemogućnosti da uguši štrajk radnika fabrike te 2018. godine, pokušao da iscenira napad na sebe kako bi optužio predsednika Sindikata za nanete fizičke povrede. I danas se u kragujevačkom Osnovnom sudu vodi postupak.
Do sada je održano 13 ročišta, gde se predsedniku Sindikata sudi po osnovu lažne krivične prijave zbog navodnog fizičkog napada na predsednika Nadzornog odbora. U proteklom periodu je protiv mene kao predsednika Sindikata podnet veliki broj krivičnih prijava za nepostojeća krivična dela, zbog čega sam više puta saslušavan u Tužilaštvu i Policiji u Kragujevcu.
Pritisak protiv predsednika Sindikata se ogledao i u privođenju u Policiju, gde mi je određen pritvor od 24 časa, pri čemu su mi na najgrublji način stavljane lisice i tako sam sprovođen do Hitne medicinske pomoći, a da postupak zbog čega sam privođen nikada nije okončan i zastareo je.
Napadi na Sindikat se posebno pojačavaju od 2017. godine, kada je Vlada Republike Srbije imenovala Nadzorni odbor i postavila pukovnika Vojske Srbije Ivicu Marjanovića, kada počinju stalni pritisci na Sindikalnu organizaciju i mene kao predsednika. Pored toga što sam višemesečnim umanjenjem zarade kažnjavan zbog izmišljenih disciplinskih prekršaja, ubrzo su mi izrekli upozorenje zbog navodnog nepoštovanja radne discipline, da bi mi ubrzo bio uručen i otkaz i zabranjen ulazak u fabriku sa obrazloženjem da „ugrožavam državni interes kao i bezbednost zaposlenih jer se mogu izazvati širi nemiri“, s obzirom na to da su protiv mene podnete mnogobrojne krivične prijave.
Posle deset dana od uručenja nezakonitog otkaza i burnih reakcija domaće sindikalne javnosti, kao i sindikata IF Metall iz Geteborga, Svetske federacije industrijskih sindikata, Evropske federacije industrijskih sindikata, koji su se u ime miliona radnika-članova obratili Vladi Republike Srbije i nadležnim ministarstvima, poništeno mi je rešenje o otkazu i vraćen sam na posao. Tom prilikom su i drugi radnički predstavnici dovedeni u nepovoljniji položaj zbog sindikalnog delovanja, što se kosi sa međunarodnim standardima sadržanim u Konvenciji Međunarodne organizacije rada.
Na sve načine su pokušavali da nas oslabe i razbiju, to jest, da izvrše pritisak na mene kako bih ja promenio način rada. Mada, ne donosim ja sve odluke, one se donose kolektivno. Odbor donosi odluke, ali se verovatno smatra da sam ja taj glavni koji ima uticaj na te odluke.
A kako je izgledao pritisak na druge članove ili članice Sindikata?
Vršen je veliki pritisak na naše članove i sindikalne poverenike. Članovima našeg sindikata je onemogućavano napredovanje u poslu, smenjivani su sa rukovodećih mesta i sprovođena je diskriminacija jer su članovi Sindikata raspoređivani na nepovoljnija radna mesta, dok su poverenici Odbora Sindikata prebacivani u druge sindikalne celine.
Veliki broj radnika se obraćao Sindikatu kako bi se zaustavile pretnje, pritisci i ucene koje na najgrublji način sprovodi predsednik Nadzornog odbora. Radnici su ucenjivani da se učlane u drugi sindikat koji je pod kontrolom Ivice Marjanovića i kome je dao nezakonitu reprezentativnost, pa su uznemiravani pozivima u kasnim večernjim satima gde su im obećavana unapređenja, bolja radna mesta, zapošljavanje članova porodice. Na ovaj način se kroz ucene, pretnje i pritiske koje sprovodi Vladin predstavnik država direktno meša u sindikalno opredeljenje radnika, čime se ugrožavaju sindikalne slobode i Ustavom zagarantovana sindikalna prava.
Srbija je kao članica Saveta Evrope ratifikovala Konvenciju ljudskih prava i osnovnih sloboda, gde je svaki osnov diskriminacije i svaka povreda ljudskih prava nedopuštena, i gde se odredbama Konvencije jemče prava i slobode bez ikakve diskriminacije do koje bi moglo doći na svakom delu teritorije Srbije.
Brojni su i drugi vidovi pritiska, a sve u cilju gušenja Sindikata i onemogućavanja da se bavi pravom zaštitom radnika, već ogromnu energiju usmerava na odbranu od stalnih napada rukovodstva i Nadzornog odbora.
Međutim, činjenica je da se krše međunarodne konvencije i norme, iako je sindikat autonomna organizacija i nije pod uticajem ni poslodavca ni države. To što je došlo do direktnog mešanja države u rad Sindikata smo ocenjivali kao neprimerenu praksu u domaćim okvirima i nešto što nikako nije smelo da se desi. Da se sprovodi sindikalna diskriminacija, da se favorizuju određeni sindikati, da se država preko predsednika Nadzornog odbora meša i u sindikalne izbore i da vrši pritisak na zaposlene da se iščlane iz Sindikata.
Cela aktivnost državnih organa imala je za cilj da se akciono i finansijski oslabi Sindikat, diskredituje predsednik Sindikata i sindikalno rukovodstvo, kako bi se izgubilo poverenje radnika u Sindikat.
Hajde malo da kontekstualizujemo ovaj događaj. Protest posle kog se dogodio navodni sukob održan je nakon donošenja Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, koji u suštini olakšava stranom kapitalu da otkupi deo vlasništva fabrike. Trenutno je 75% fabrike u vlasništvu države, 25% u vlasništvu radnika i radnica fabrike, a kao potencijalni strani investitor spominje se italijanska fabrika „Bereta“. Šta bi za radnike i radnice „Zastava oružja“ značila privatizacija dela kapitala fabrike i zašto se tome protivite?
Štrajk koji se odvijao bio je uzrokovan i teškim uslovima rada, ali bio je i protiv usvajanja Zakona o proizvodnji naoružanja i vojne opreme. Zakon koji je usvojen u Skupštini omogućava prodaju dela državnog kapitala i pitanje je trenutka kada će država doneti takvu odluku.
Radnici fabrike smatraju da je privatizacija naše fabrike i drugih fabrika Odbrambene industrije Srbije trebalo da bude odložena. Fabrika „Zastava oružje“ je imala ogroman značaj za odbranu zemlje tokom 168 godina postojanja i iz tog razloga joj je trebalo pristupiti sa posebnom pažnjom.
Činjenica je da su, gde god je došlo do upliva privatnog kapitala, najveću cenu plaćali radnici, i da je ostvarivanje profita postizano značajnim reduciranjem radne snage.
Nažalost, Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme je usvojen, a kolege iz drugih fabrika nisu smatrale da je u tom trenutku značajno da se štite ti interesi i da se zajednički protiv toga izborimo.
Namenska industrija treba da bude poslednja privatizovana, kao jedan bitan strateški resurs i industrija koja je oduvek bila pod državnim vlasništvom. Mi smo svedoci da je privatizacija u Srbiji sprovedena tako da su u najvećem broju slučajeva ugašene čitave industrijske grane, da su mnoge firme nestale i da su zaposleni propatili, izgubili radna mesta.
Smatramo da ovakva vrsta proizvodnje treba da ostane pod okriljem države zato što je ovo strateški važna grana za odbranu zemlje i u tom smislu je treba i zaštititi. Naravno, i odgovornim upravljanjem, odgovornim rukovođenjem… drugačijim ponašanjem nego što je to bilo svih prethodnih godina. To nam je bio glavni razlog za protest. Ljudi su to u većini prepoznali kao nešto što nije u interesu zaposlenih, ali je zakon na kraju donet. Sada je teško o tome razgovarati i nešto značajnije menjati.
Mogućnost privatizacije od strane „Berete“ jeste najavljivana, ali mi nemamo saznanja dokle se došlo s tim. S obzirom na to da je formiran Savet za namensku industriju, naša je pretpostavka da će posle izbora doći do nekih aktivnosti koje bi išle u pravcu prodaje dela namenske industrije, to jest njene dokapitalizacije. Kako će to biti urađeno, ko su ti investitori i u kom pravcu će to ići, to niko ne može ni da pretpostavi. Namenske industrije su poslednjih godina izuzetno dobro poslovale i imale veliki potencijal zbog okolnosti i snažne potražnje za različitom vrstom vojnog naoružanja iz proizvodnog programa. Za razliku od perioda pre jednu deceniju, potražnja je velika, samo se treba organizovati na drugačiji način, ali tu i dalje nismo uspeli da nađemo odgovor.
Mi smo u više navrata tražili smenu Nadzornog odbora, s obzirom na to da je za vreme mandata Ivice Marjanovića, od 2017. godine, fabrika ostvarila negativno poslovanje od preko 40 miliona dolara, gde smo mi smatrali strateški bitnim da to neko treba da sagleda i da država kao odgovoran vlasnik treba da vidi da nešto ne ide kako treba i da uvaži naše argumente koji su zaista bili brojni. Mi smo desetine i desetine urgencija upućivali predstavnicima Vlade, premijerki, različitim ministrima odbrane, kako su se oni menjali. Jednostavno nije bilo sluha i nismo čuli zbog čega se fabrika gura u dubiozu i zbog čega se tolerišu ogromni gubici.
U prilog tome je urađena i procena kapitala, koja je značajno niža nego što bi trebalo da bude. Zakon je obavezivao Nadzorni odbor da su dužni da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu Društva, što zaposleni nisu prepoznali kao takvo.
Da pogledamo ovaj događaj u još široj perspektivi. Celu prošlu deceniju, Zastava oružje posluje sa gubicima. Kako je pandemija uticala na ekonomsku situaciju u fabrici i, daleko bitnije, kako se ovo zaoštravanje ekonomske krize u poslednjih godinu i po dana prenelo na uslove u kojima rade zaposleni? Šta se događalo od kada je pandemija počela i kakva je atmosfera među radnicima i radnicama?
Radnici fabrike se od 2015. godine nalaze na udaru Vladinih mera, jer je fabrika svrstana u istu kategoriju kao korisnici javnih sredstava, pa je svima po tom osnovu umanjivana zarada. Tako da su radnici iz svojih zarada izdvojili i pomogli državu sa oko 500 miliona dinara i time punili njen budžet. Zarade u fabrici su tada bile negde na nivou proseka Republike Srbije. Kasnije, zbog zamrznutih zarada, nije bilo prostora za pregovore za povećanje plata; tek skoro smo ušli u pregovore, ujedno i zbog činjenice da je došlo do podizanja minimalne cene rada, da je potrošačka korpa postala mnogo skuplja i da su cene proizvoda dostigle neke maksimume koji su otežali socijalni položaj zaposlenih, kao i da je prosečna plata u Republici otišla na 65.000 dinara.
Uto je stigla i pandemija, koja je uticala da se stanje pogorša. Mnogo radnika je obolelo od kovida-19 prošle godine. Situacija je bila dosta teška, ali je zbog ugovora koje je fabrika imala sve održavano na nekom iole pristojnom nivou kako bi se obezbedila isplata dogovorenih zarada. Pandemija je ostavila posledice i negativan uticaj na zdravlje radnika. Strah od zaraze i stres u uslovima pandemije su uticali na fizičke i psihičke tegobe zaposlenih, pa je i u takvim okolnostima Sindikat bio oslonac i adresa kojoj su naši radnici mogli da se obrate za pomoć kako bi olakšali postojeće stanje.
Srećom, to je sada svedeno na nulu. Nadamo se da će se to tako zadržati i da se neće vratiti ponovo.
U periodu prvog udarnog talasa nije se radilo nekih dvadesetak dana. Posle, kada je na nivou Srbije rečeno da mora da se odvija radni život, to je išlo nekim svojim tokom. U skladu sa tim je obezbeđivana najneophodnija zaštitna oprema i preduzimale su se mere u cilju smanjenja blizine ljudi gde god se to moglo, ali je virus takav da je možda zahtevao mnogo više distance, što ovde nije bilo moguće sprovesti.
Novi direktor „Zastave“, Mladen Petković, doveden je 2018. godine nakon, kako se ispostavilo, ekonomski veoma neuspešnog i politički ekstremno kontroverznog mandata u fabrici oružja „Krušik“ u Valjevu. Kako biste ocenili njegov rad na čelu „Zastava oružja“? Dalje, kakva je uloga Nadzornog odbora u regulisanju poslovanja i kontrolisanju radničke klase u fabrici? Konačno, kako komentarišete činjenicu da vlast na nacionalnom nivou i uprave na fabričkom nivou sve više pribegavaju nasilnim metodama u umirivanju borbenosti radničke klase?
Mi ne možemo da cenimo rezultate rada Mladena Petkovića kao direktora u „Krušiku“. Ono što je u našoj fabrici bilo vidljivo je da je dugo bio jako izražen uticaj Nadzornog odbora na rad i rukovodstvo fabrike. Nije se znalo ko rukovodi jer su bile pomešne nadležnosti. Tek nedavno je došlo do razdvajanja, ali su posledice ostale.
Ono što je vidljivo je da je veliki broj radnika iz proizvodnje bez potrebe prebačen na mesta koja nisu proizvodna i nisu prioritet, jer ta radna mesta ne daju doprinos uvećanju proizvodnje. Mi znamo da se to radilo po nalogu predsednika Nadzornog odbora, ali je istina da je to potpisivao direktor. Znamo i da je predsednik Nadzornog odbora preko nižeg rukovodstva sprovodio mnoge odluke bez ikakve odgovornosti za posledice i negativne finansijske efekete.
Na sreću, u poslednje vreme došlo je do distanciranja i poštovanja Statuta i zakona, pa Nadzorni odbor na dnevnom nivou više nema toliki upliv u fabriku kao što je to bilo ranije.
Da li je to posledica vašeg pritiska?
Naravno da smo mi vršili pritisak, naročito da se određene nezakonite radnje više ne tolerišu…
Činjenica je da je nekom povereno da petu godinu zaredom upravlja ovom fabrikom, a da su pokazatelji takvi kakvi jesu. Da se dugovi gomilaju, da su ogromni gubici, da je napravljen i promašaj u investicijama sredstava odobrenih od strane države… ali takvo je stanje, i na to niko ne reaguje. Ministarstvo ne samo da toleriše, već i podstiče takav odnos prema fabrici, jer se ignorišu svi zahtevi Sindikata da se smeni Nadzorni odbor i njegov predsednik zbog rezultata na koje smo ukazivali. Radi se o desetinama i desetinama problema. Nije samo pitanje Sindikata ili pojedinačnih radnika. I pojedini inženjeri su takođe ukazivali na nezakonitosti u radu, ali to niko ne želi da čuje niti da vidi.
U takvom glibu i haosu koji je vladao prethodnih godina, ovaj sindikat je bio na udaru i bukvalno na ivici opstanka. Bilo je različitih vrsta pritisaka i pretnji i najgore što je moglo da se desi jeste da se obezglavi sindikalna organizacija. Bez obzira na te pritiske, mi smo uspeli da sačuvamo sindikalno jezgro i jedinstvo i da kao sindikat opstanemo kao faktor koji treba da zaštiti radničke interese i u narednom periodu. Naš sindikat štiti ne samo članove Sindikata, već i sve ostale zaposlene, jer smo sindikat koji sa poslodavcem potpisuje kolektivni ugovor i uskoro treba da pregovaramo o produženju kolektivnog ugovora. Ta prava, kao i obaveze se tiču svih zaposlenih, bez obzira na to jesu li članovi sindikata ili ne. Kolektivni ugovor je dokument koji ima veliku težinu i daje prava koja su veća nego što to Zakon predviđa.
Kada je uprava pokušala da Vam začepi usta otkazom, naučili smo da je međusobna solidarnost radnika i radnica iz raznih fabrika i sektora – a čak i inostranstva – osnova snage radničke klase u borbi za svoja prava. U Kragujevcu ima više fabrika, čiji su radnici i radnice više puta pokazivali borbenost kada su se našli pod napadom. Najskorije je to bio slučaj sa „Fijat plastikom“. Da li su drugi radnički kolektivi i sindikati iskazali svoju solidarnost povodom nastavka suđenja?
Solidarnost i jedinstvo su bili izraženi i od strane Saveza samostalnih sindikata Srbije, koji je najjača sindikalna centrala u Srbiji, i od strane svih tih drugih sindikalnih organizacija, saveza, gradova, Samostalnog sindikata metalaca Srbije, štaviše i drugih sindikalnih centrala. Jednostavno, svi su smatrali da je to opasnost koja će se nadviti nad svima. Onog trenutka kad otkaz dobije predsednik jedne sindikalne organizacije kao što je „Zastava oružje“, koja broji 1.700 članova, znači da su sve druge manje sindikalne organizacije još ugroženije. Tako da je to vraćanje mene na posao imalo ogroman uticaj na osnaživanje radničkog pokreta i zaštite zaposlenih uopšte. Jer su svi ti poslodavci koji bi dali sebi za pravo da šikaniraju lidere malih sindikata morali da dobro razmisle pre nego što daju otkaz sindikalnom povereniku. Bilo je i ima sporadičnih slučajeva, ali to više nije u masovnim razmerama.
Kad je u pitanju „Fijat plastik“, oni se hrabro bore za svoja prava i kolektivni ugovor, i tu imaju podršku mnogih organizacija. Sa nivoa grada to je Savez sindikata, ali podrška postoji i od našeg Sindikata, kao i Sindikata metalaca Grada Kragujevca. Naravno, radi se o malom sindikatu koji ima mali broj članova i tu nema previše prostora, ali se mora dati podrška kako bi se izborili da probleme rešavaju dijalogom sa poslodavcem.
Na kraju, koji su to oblici solidarnosti sa drugim radnicima i radnicama koje Vaš sindikat preduzima? Kako mislite da radnička borba i solidarnost treba i mogu da izgledaju u narednom periodu, koji će sa sobom doneti veći pritisak na sve one koji žive od svog rada?