Grčka je dobila novu-staru vladu, koaliciju Sirize i ANEL-a. Ipak, nova pobeda Sirize ni izdaleka ne liči na pobedu iste partije iz januara ove godine. Nema one post-izborne ulične euforije, niti nade koju je nosio lik novog premijera Aleksisa Ciprasa.
To ne treba da nas čudi. Cipras je nove izbore sazvao da bi dobio mandat za novi paket „štednje“ koja je preduslov novog kredita od 86 milijardi evra. Budući da je radni narod Grčke odbio „štednju“ sa skoro 62 odsto glasova na julskom referendumu, logično je da nema euforije nakon ovakvog raspleta.
Ipak, radni ljudi ponovo su glasali za Sirizu. Zašto? Pobedu Sirize treba shvatiti kao otpor povratku stare vladajuće garniture na vlast. Ona je ta koja je Grčku dovela do prosjačkog štapa i zato Siriza, kao nova partija, još uvek uživa veće poverenje u narodu od starih političara.
Štaviše, Cipras se predstavlja kao najbolja nada da će Grčka dobiti barem delimičan otpis duga koji koči mogućnost privrednog rasta. Glasačko telo mu je očigledno poverovalo. Zato je Siriza osvojila više od 35 odsto glasova, dok je njen najbliži rival, desničarska Nova demokratija, jedva prešao 28 odsto.
Apatija i razočarenje
Ipak, izlaznost od 56.6 odsto govori o velikom razočarenju. To je rekordno niska izlaznost u Grčkoj. Poređenja radi, u januaru je na izbore izašlo 63.6 odsto.
Siriza je na ovim izborima izgubila preko 300,000 glasača. Ali je i glavna opoziciona partija izgubila više od 200,000. Drugim rečima, vlada opšte razočarenje.
Gde je otišla većina tih glasača? Nije otišla u centar, u partije „stabilnosti“. Pro-evropske partije centra tapkaju u mestu. PASOK, bivša glavna partija levog centra, osvojila je skoro 50,000 glasova više. Još jedna partija centra, EK, skupila je 50,000 više nego u januaru. Ipak, To Potami, još jedna pro-evropska partija centra, imala je 150,000 manje. Prosek je ponovo niži.
Fašistička Zlatna zora zadržala je treće mesto, sa nešto manje od sedam odsto, samo 10,000 glasova više nego na prošlim izborima. Čak i ona tapka u mestu i ne uspeva da mobiliše svoju bazu.
Nažalost, i na levici je slična situacija. Komunistička partija je izgubila skoro 40,000 hiljada glasova, iako je ponovo prešla cenzus sa nešto više od pet odsto. Činjenica da nije popravila svoj rezultat govori o tome da joj radni ljudi nisu oprostili neutralan stav za vreme referenduma o „štednji“.
Narodno jedinstvo: neuspeh nove partije levice
Nova partija levice, Narodno jedinstvo, od nule je dostigla 155,240 glasova. To je veliki skok za kratko vreme, ali predstavlja samo 2.86 odsto glasačkog tela koje je izašlo na izbore, nedovoljno za prelazak troprocentnog cenzusa. Antikapitalistička koalicija Antarsija porasla je za nekoliko hiljada glasova i dostigla 46,000, ili 0.85 odsto, no i to je srazmerno mali rast.
Potrebno je objasniti zbog čega Narodno jedinstvo nije prešlo cenzus. To je bilo neočekivano, budući da su istraživanja javnog mnjenja pretkazivala rezultat između pet i 10 odsto. Ovaj krah nije samo neočekivan, već je ujedno i velika pobeda za Ciprasa, koji je izbore sazvao upravo zato što je izgubio podršku četvrtine svoje parlamentarne partije, većinu u Centralnom komitetu i većinu u omladinskoj organizaciji. Kako mu je to pošlo za rukom?
To što je na novim izborima uspeo da u potpunosti porazi levicu je za vladajuće strukture u Grčkoj i Evropskoj uniji razlog za slavlje, jer je Narodno jedinstvo jedina prepoznatljiva partija koja je zagovarala prekid „štednje“ i izlazak iz evra (Komunistička partija tvrdi da je pitanje valute nebitno).
Svakako je činjenica da su prevremeni izbori novoj partiji dali samo mesec dana da se spremi i postane vidljiva biračima igrala ulogu u njenom porazu.
Ključ Ciprasovog uspeha: mit „Evrope“ i „manje zlo“
Pa ipak, verovatnije je da je stvar pre bila u tome da većina ljudi u Grčkoj i dalje nije ubeđena u mogućnost alternative ostanku u evrozoni. Poraz poruke da je „povratak na drahmu“ bolji od „ostanka u evru“ govori nam da je u ovom trenutku grčko društvo rezignirano.
Nema vere u alternativu – ta vera je prokockana porazom Sirizinog pokušaja da se suprotstavi velikim silama u prvoj polovini godine. Ako EU nije bila spremna na kompromise sa Sirizom u okvirima evrozone, zašto bi dozvolila oporavak Grčkoj van nje?
Radni narod u Grčkoj je umoran i nije verovao da je bolje rizikovati glasanjem za novu partiju levice u situaciji u kojoj je neizvesno da li će se pobedom Nove demokratije stari poredak vratiti na vlast. Procenio je da je bolje pružiti poverenje „svojima“ nego desnici: glasao je za „manje zlo“, za Sirizu.
Štaviše, vera u to da će pobede partija sličnih Sirizi, kao što je Podemos u Španiji, pomoći da se Evropa „osvesti“ očigledno je i dalje jaka. Reformizam na „nacionalnom“ nivou sve više prerasta u reformizam na „evropskom“ nivou. Ali to više nije onaj levi reformizam nade iz januara ove godine. Niti može da opstane jednom kada Siriza bude počela da sprovodi novi paket „štednje“.
„OXI“ još uvek znači „OXI“: narod neće prosto trpeti štednju
Kriza evrozone nije prošla. Zemlje periferije u EU i dalje nisu u stanju da se takmiče sa Nemačkom. Sve dokle je primorana da održava istu valutu kao mnogo razvijeniji sever, južna periferija će životariti i iznova ulaziti u krize. Bez fiskalnog jedinstva, monetarna unija će samo vraćati EU nazad u krizu. Grčka će pogotovo nastaviti da propada, kako je bivši ministar finansija, Janis Varufakis, više puta objasnio.
Zato prostor za radikalnu levicu i dalje postoji. Zato je njena poruka da je jedina alternativa izlazak iz evrozone još uvek aktuelna – i vremenom će postajati sve aktuelnija. Sada nije trenutak da se poklekne, već da se u praksi nastavi borba protiv „štednje“, a da se strpljivo i jasno objašnjava zašto je ostanak u evrozoni protivan demokratiji i blagostanju radnog naroda.
Međutim, radikalna levica mora i da nauči neke lekcije iz proteklih izbora. Arogancija i levi nacionalizam vođstva Narodnog jedinstva doprineli su sprečavanju koalicije sa antikapitalističkom Antarsijom. Zajedno su mogli da pređu cenzus, ali im to razdvojenima nije pošlo za rukom. To može samo da demorališe one koji žele da pruže otpor „štednji“. Vođstvo Narodnog jedinstva je moglo i moralo da ponudi Antarsiji viši nivo autonomije zarad stvaranja koalicije.
Glavni put pred radikalnom levicom u Grčkoj danas je da stvori što je moguće širi front za borbu protiv „štednje“ i za odbijanje otplate duga. Vanparlamentarni metodi poput štrajkova i uličnih demonstracija ponovo su bitniji od izbora. Oni mogu da zaustave „mere štednje“, kao što je to uradio štrajk javnog sektora u Francuskoj 1995. godine. Što kriza bude dublja, to će biti više prilika za pravu borbu i za podsećanje na to da je privrženost evrozoni i vladajućoj klasi tajkuna glavni uzrok krize.
Izazov obnovi masovne levice je veliki, ali baza od preko 200,000 radikalnih levičara/ki nije mala odskočna daska za borbu i masovni otpor. Broj revolucionara među tih 200,000 sada je veći nego pre šest godina kada je kriza buknula. Ukoliko se stvori široki klasni front borbe, još mnogo toga može da se spase. Da bi se to desilo, doduše, bitno je izvući lekcije iz poraza. Revolucionarno krilo Sirize sada je više nego jasno opravdano u svojim predviđanjima. Front sa drugima na levici, pogotovo sa Antarsijom, više je nego nužan.
Lekcija i za levicu u Srbiji
Videćemo da li će se ta lekcija naučiti, kako u Grčkoj, tako i u Srbiji. Jer i pred nama stoje dani kada treba konkretno odlučiti kako se boriti protiv istih neprijatelja protiv kojih se bori i radni narod u Grčkoj. Tu na prvom mestu mislimo na Vučića i lokalne tajkune i kapitaliste, ali i na njihovu strategiju privrženosti evrointegracijama i MMF-u, putem dužničke ekonomije i politike „štednje“.
Marks21 će zato nastaviti da gradi jezgro revolucionarne partije, učešćem u radikalno levim koalicijama i kampanjama, sa Levim samitom Srbije na prvom mestu. Ipak, svesni smo da nam je za uspeh potrebna još kreativnija i energičnija primena marksizma u današnjim uslovima. Pozivamo vas da nam se pridružite i pomognete u ovom zadatku. Odbijamo da platimo za krizu kapitalizma – borba se nastavlja!