Jelena Lalatović piše o najnovijoj fazi izbegličke krize: sukobu na hrvatsko-srpskoj granici.
Evropska unija je u proteklih pola godine poprište različitih kriza: grčke, izbegličke, a u proteklih nedelju dana i tzv. „granične“, koja se odvija na graničnim prelazima Srbije i Hrvatske. Svaka od ovih krize nedvosmisleno razotkriva evrointegracije kao proces kontinuiranog porobljavanja naroda periferije od strane ekonomskih i političkih centara moći u Briselu i Berlinu, te evrointegracije kao diskretnog saveznika nacionalističkih i fašističkih snaga. Traktati o „evropskim vrednostima“, koje svakodnevno slušamo od zvaničnika Evropske unije i od domaćih liberalnih elita, ispostavljaju se ili kao romantične zablude ili kao puko licemerje. Te vrednosti, makar ne u pozitivnoj konotaciji, u političkom smislu ne postoje. Sada je više nego ikad očigledno da je sloboda kretanja koju EU navodno omogućava i garantuje rezervisana za interese kapitala, a ne za ljude. Berlin može da fingira benevolentnost prema sve većem prilivu izbeglica sve dok iza zatvorenih vrata vrši pritisak na pogranične zemlje da zaustave kretanje izbeglica. Tu se nalazi jezgro postojećih sukoba na mađarsko-srpskoj, kao i na hrvatsko-srpskoj granici.
Kratka hronologija nemilih događaja izgleda otprilike ovako: odnosi između Mađarske i Srbije, tek prividno poljuljani agresvihnim rasističkim praksama Orbanove vlade spram izbeglica, vraćeni su u prvobitno stanje tako što je put izbeglica ka zemljama evropskog centra preusmeren sa Horgoša ka Hrvatskoj. Hrvatska vlast želela je da nacionalističke tenzije potpiri pričom o tome kako će izbeglice u Hrvatskoj naići na bolje uslove nego u Srbiji. No, budući da i hrvatskim vlastima, kao i evropskim vladajućim klasama, izbeglice predstavljaju smetnju, retorika nacionalističkog takmičenja u humanosti ubrzo je zamenjena pretnjama i zabranama. Zbog preusmeravanja migracija ka njenim teritorijama, Hrvatska je zabranila ulaz teretnim vozilima iz Srbije, na šta je Vučić zapretio kontramerama – zabranom uvoza robe iz Hrvatske. Na Vučićev ultimatum hrvatske vlasti nisu reagovale u zadatom roku, te su kontramere stupile na snagu u ponoć 24.09. Kolateralna šteta u sukobu, koji je, više nego očigledno, orkestriran odozgo, od strane državnog vrha i jedne i druge zemlje, jesu radnici koji prevoze robu, kao i svi putnici koji su silom prilika zadržavani na graničnim prelazima. Odmeravanje srpskih i hrvatskih snaga kulminiralo je u ponedeljak, 24. septembra, kada je hrvatska vlast zaustavila putnički saobraćaj, a građanke i građani sa srbijanskim pasošem primorani su da napuste vozila i sprečeni da uđu u Hrvatsku. Ovakav ponižavajući tretman putnika iz Srbije nije ništa drugo do podla nacionalistička provokacija, koja je, nažalost, oberučke prihvaćena kao povod za širenje nacionalne mržnje.
Dok je Milanović rešio da izigrava suverenog vladara, Vučić nastoji da se predstavi kao mesija evropskih vrednosti i garant stabilnosti u regionu. Razlog za dosadašnje postupke hrvatskog predsednika vlade ne leži u ljubomori na Vučićev ugled među evropskim zvaničnicima niti u „hrvatskom kompleksu više vrednosti“, kako to želi da vidirežimska desnica. Nije reč ni o „pritivnim Balkancima“ koji samo čekaju povoljnu priliku da vaskrsnu stara nacionalistička trvenja, kako to interpretiraju dežurni evropejci.
Politička volja i jednog i drugog premijera uslovljena je zakulisnim direktivama Evropske unije. Evropska unija nije ponudila strategiju za rešavanje izbegličke krize, već je kontinuirano produbljuje na taj način što pritiska zemlje periferije da zaustave probijanje izbeglica prema zemljama srednje i severne Evrope. Dok god se migranti otežano kreću prema Evropi, te dok god je rešavanje humanitarne krize na terenu svaljeno na pleća samoorganizovanih volontera i nevladinog sektora, Evropska unija ostaje abolirana od odgovornosti, a Milanović i Vučić mogu u nedogled da igraju svoje uloge. Iz ugla predizborne kampanje, koja je u Hrvatskoj u toku, za Milanovića su autoritarnost i nacionalistička retorika prilika da se dodvori konzervativnom glasačkom telu.
Da institucije Evropske unije ne žele da reaguju, svedoči i njihova intervencija nakon jučerašnjeg skandala, kada su putnici sa srbijanskim pasošem naterani da napuste autobus, a oni koji su se vraćali iz Hrvatske primorani da napuste vozila i peške pređu granicu; sve ostaje na deklarativnoj podršci Srbiji i navodnom diplomatskom pritisku na hrvatske vlasti.
Putnički i teretni saobraćaj se, prema zvaničnicima Evropske unije, mora regulisati najkasnije do 8. oktobra, što u praksi znači da će i Hrvatska i Srbija nastojati da zaštite ekonomske interese svoje buržoaske klase, a maltretman sa kojim se običan narod suočava ostaće kolateralna šteta. Budući da praktično 90% izbeglica u Mađarsku ulazi preko hrvatske teritorije, očekivano je da će Srbija morati da u najskorijem roku deo izbeglica opet preusmeri ka Mađarskoj. Kako Evropska unija bude zaoštravala svoju politiku zatvaranja granica, predvidljivo je da će se i Vučićeva politika „otvorenosti“ promeniti.
Presek reakcija režimskih medija na incidente na hrvatsko-srpskoj granici pokazuje šovinizam i huškanje. Jedini način da se suprotstavimo nacionalističkim manipulacijama jeste vršenje pritiska da se granice otvore na globalnom nivou. Tekuća izbeglička kriza pokrenula je talas evroskepticizma. Internacionalizam, prema izbeglicama i prema susedima, kao i radnička solidarnost, su jedini način da se suprotstavimo kolonijalizmu evropskih birokrata.
Narodi koji mesecima neumorno i nesebično pomažu izbeglicama, nisu, dakle, ni primitivni ni nesposobni da se suprotstave reakcionarnim politikama koje nacionalistička desnica zagovara. Zbog toga sada ne smemo da “padnemo” na nacionalističku propagandu vladajućih klasa. Treba da joj se odlučno suprotstavimo.