Vladimir Unkovski-Korica piše kako bi ishodi parlamentarnih izbora održanih 21. juna mogli da posluže kao teren za proboj levice, te kojim od dva puta koja se pred levičarske organizacije i partije redovno postavljaju – u pitanju su, naravno, put vanparlamentarne izgradnje frontovskih borbi radničke klase i put izgradnje elektoralne leve snage – levica u Srbiji treba odlučno da krene ne bi li osigurala uspehe za radničku borbu.
Na upravo održanim parlamentarnim izborima levica nije bila prisutna kao realan faktor. Naravno, bilo je raznih partija koje su se kandidovale pod imenom „socijalistička“ ili „komunistička“, ali te organizacije u realnosti nemaju uporište u radničkom pokretu.
Izvesno je da režimski SNS neće predstavljati interese radničke klase. To neće raditi ni Socijalistička partija Srbije, niti Šapićev SPAS. Opozicija koja je bojktovala izbore takođe ne predstavlja interes radnih ljudi, jer ima program sličan SNS-ovom, a jedan njen deo je, uostalom, dvehiljaditih i pokazao svoje umeće vladanja.
Levica sada ima priliku za proboj, budući da naši takmaci u opoziciji više neće imati prednost učešća u parlamentu i pristupa svim privilegijama koje poslanički status sobom nosi.
Zato se pred nas koji smo na levici postavlja strateško pitanje: da li glavni fokus treba da nam bude jačanje radničkih organizacija i društvenih pokreta, ili spremanje terena za neke naredne izbore?
Drugačije rečeno, možemo reći da se suočavamo sa dilemom da li da se prvenstveno orijentišemo na stvaranje akcionog jedinstva u radničkom pokretu ili u smeru izgradnje izborne opcije?
Odmah treba istaći da primarna orijentacija ne isključuje u potpunosti onu drugu. Moguće je staviti fokus na izgradnju vanparlamentarnog pokreta i ponekad izaći na izbore kao taktički potez da se osnaži vanparlamentarna borba radničke klase. Alternativno, moguće je graditi vanparlamentarne pokrete kao odskočnu dasku za izborni proboj.
Zato je često teško na prvu loptu prepoznati koje organizacije i partije zagovaraju prvi, a koje drugi put. No, ovo je ključno pitanje i ovaj članak je posvećen zagovaranju prve opcije. Marks21 je organizacija koja je od osnivanja usmerena na saradnju sa raznim akterima u radničkoj klasi zarad jačanja vanparlamentarne klasne borbe kao primarnog vida bitke za socijalizam.
Budući da smo mala organizacija, nikada nismo imali dovoljno snage da sami pokrenemo veću kampanju koja bi doprla do većine radničke klase u Srbiji. No, učestvovali smo i učestvujemo u raznim kampanjama, a druge prepoznajemo kao srodne. U njima vidimo bazu za dalji rad i izgradnju šire levice u Srbiji.
Radi se, naime, o akcionom jedinstvu raznih levih grupa oko socijalnih pitanja, kao kroz Združenu akciju Krov nad glavom, zatim u antifašističkim borbama i udruženjima protiv rehabilitacije kolaboracionista, u ženskim kolektivima i inicijativama manjina poput romske zajednice, itd.
Štaviše, smatramo da je ključno jačati sindikate kao masovne i bazične organizacije radničke klase i podržavati povezivanje različitih pojedinačnih kampanja sa radničkim i sindikalnim pokretom, te i obratno. Jačanje samopouzdanja radnih ljudi otvara mogućnost za generalizaciju svih njihovih partikularnih borbi u jedinstvenu političku borbu protiv kapitalističke države i sistema.
Kratak istorijat pokušaja levice da generalizuje borbe u protekloj deceniji
Jasno je, naravno, da je neka vrsta političke generalizacije partikularnih borbi bitan korak ukoliko želimo da naša strana pobedi. No, pod tim ne podrazumevamo prvenstveno izbornu pobedu – to je zato što smatramo da kapitalističku državu nije moguće transformisati u njenu suprotnost.
Naprotiv, smatramo da je potrebno upravo jačanje vanparlamentarne borbe radničke klase kako bi se kapitalistička država svrgnula i kako bi se izgradila nova, radnička država, na bazi institucija radničke demokratije koje se grade u jeku revolucionarne borbe.
S tom idejom smo prilazili raznim dosadašnjim pokušajima izgradnje širih levih koalicija i partija. U tom smislu, smatramo da naše iskustvo može da posluži za izvlačenje pouka značajnih za čitav radnički pokret.
Jedan od prvih značajnijih poduhvata saradnje u kojima smo učestvovali bio je zajednički projekat pod imenom Levi samit Srbije. U LSS-u smo učestvovali od njegovog osnivanja 2013. pa sve do izlaska iz (tadašnje) koalicije levičarskih i sitnoakcionarskih kolektiva 2016. godine. Kao što smo napisali izlazeći iz LSS-a, ta koalicija postajala je sve više fokusirana na sebe, bio je osetan pad u aktivnostima i postepeno je dolazilo do značajnog pada u broju organizacija-članica.
Bilo je jasno da LSS više nije ozbiljan činilac na sceni. Stoga je 2016. godine inicijativu uspeo da preuzme Borko Stefanović, napuštanjem Demokratske stranke i pokretanjem Levice Srbije. On je dobro odradio marketinški zaokret ulevo, ali su jezgro te organizacije činili bivši kadrovi DS-a. Zato se nismo učlanili u njegovu inicijativu, uprkos pozivu da to učinimo.
Stvaranje levice odozgo, od strane ličnosti koja iza sebe nema istorijat radničke borbe, nakon potencijalnog proboja na izborima moglo je samo da oslabi ono krilo pokreta koje se trudilo da ojača vanparlamentarnu aktivnost kao primarni vid borbe.
Strepnje su se pokazale opravdanim i ranije nego što se moglo očekivati. Već tokom kampanje za izbore, na kojima je Levica Srbije osvojila manje od jedan odsto, Borkova partija ulazila je u razne kontroverze zbog pokušaja saradnje sa partijama poput Dveri, DSS-a i DS-a na lokalu. Kasnije je, 2017. godine, Levica Srbije podržala Dragana Đilasa za gradonačelnika Beograda, a naredne godine ušla je u Savez za Srbiju, ne bi li se u aprilu 2019. godine potpuno utopila u Đilasovu novoosnovanu Stranku slobode i pravde.
Mi smo u međuvremenu nastojali da iskoristimo svaku priliku da podržimo otpor režimu na ulicama i da ga kanališemo ulevo – kao što smo radili na masovnim protestima protiv Vučićeve krađe predsedničkih izbora na proleće 2017. godine.
To ne znači da nismo podržavali levo orijentisane aktere na izborima onda kada smo procenjivali da oni mogu da unaprede borbene inicijative van buržoaskih institucija. Tako smo na proleće 2018. godine na beogradskim izborima aktivno podržali kampanju Inicijative „Ne davimo Beograd“, iako smo nakon ovih izbora na više mesta zagovarali okretanje radničkoj klasi, koje vođstvo Inicijative nije prepoznalo kao put napred.
Ipak, akcenat nam je ostao na vanparlamentarnoj borbi. Nakon napada SNS-ovih aktivista na Borka Stefanovića u Kruševcu, koji je predstavljao inicijalnu kapislu za talas protesta protiv Vučićevog režima koji su pokrenuti krajem 2018. godine, bili smo među inicijatorima tzv. Levog bloka na protestima. Levi blok je ujedinio razne leve aktere, uključujući Socijaldemokratsku uniju i Marksističku organizaciju Crveni. Ideja je bila ponuditi „treći put“ – alternativu kako Vučiću tako i prokazanoj opoziciji potekloj iz DS-a – što je rezultiralo spektakularnim verbalnim napadom Đilasa na aktivistkinje i aktiviste Marks21 i Levog bloka početkom 2019. godine.
Socijaldemokratska unija na raskršću
Međutim, ni Levi blok nije rezultirao trajnim probojem. Delimično je to rezultat odluke jednog od ključnih aktera u Levom bloku da se fokusira na stvaranje nove organizacije umesto akcionog jedinstva levih organizacija.
Naime, otvaranje vrata Socijaldemokratske unije levim grupama, pojedinkama i pojedincima da se učlane i promene partiju iznutra započelo je proces koji za cilj ima veću i kvalitativno drugačiju organizaciju radikalne levice u Srbiji.
Uspeh te inicijative potencijalno bi predstavljao korak napred za radnički pokret u Srbiji koji bi svaka iskrena levičarka i levičar pozdravili. Mi joj želimo uspeh, a želimo i da nastavimo saradnju kako sa svim akterima sa kojima smo do sada sarađivali i kada budu deo nove partije, tako i sa samom partijom.
Trenutno je, doduše, i dalje otvoreno pitanje hoće li nova partija uspeti. Svedoci smo više najava kongresa „ujedinjenja levičara“. Možda najistaknutiji novi član te partije, univerzitetski profesor Jovo Bakić, tvrdio je da će se to desiti u decembru 2019, pa u martu 2020. godine. Ali do toga još nije došlo, što nagoveštava da je spajanje raznih inicijativa, grupa i pojedinki i pojedinaca u jednu organizaciju komplikovan proces.
Iako je daleko veća organizacija, postoji opasnost da SDU ponovi greške i putanju LSS-a, po kojoj bi stalna bitka raznih frakcija bila razlog za učestalo odlaganje donošenja većih odluka, preveliki fokus na interne manevre, pasivizaciju sve većeg broja ljudi, te trijumf konzervativnijih snaga u organizaciji.
No, to nije neminovno. Upravo zato što je SDU privukla ljude iz dinamičnih inicijativa ili sa velikim ugledom u društvu (poput Bakića), ima nade za drugačijim ishodom. Neka društvena borba ili izborni ciklus mogu da joj daju polet, ili barem priliku za proboj.
Koliko bi daleko mogao da ode njen potencijalni proboj i koliko bi duboko mogao da utiče na tok političke borbe u Srbiji zavisi i od koraka koja bi ta nova partija napravila u prvim mesecima i godinama svog postojanja.
Kao organizacija sa više stotina članova, ona ima i potencijal da uradi nešto više od dosadašnjih organizacija radikalne levice, i odgovornost prema ostatku levice da ne koči širi pokret predugim periodom interne debate.
Ukoliko iskorači iz tog stanja, pred njom stoji suštinsko pitanje o putu napred. Naime, da li će ta partija biti prevashodno orijentisana prema radničkoj borbi kao putu u socijalizam, ili će prvenstveno težiti elektoralnom i parlamentarnom uspehu?
Ta dva različita cilja uslovljavala bi i različite metode kojima bi se nova partija vodila. Ukoliko bi se borba prevashodno vodila vanparlamentarnim metodima, uz stremljenje da se diže samopouzdanje i ohrabruje samoinicijativa radnih ljudi, nova partija tražila bi saveznike u društvenim organizacijama, inicijativama i pokretima prevashodno izgrađenim odozdo. Ona bi se vodila idejom izmene svesti i klasnim odnosom snaga u društvu.
Ukoliko bi se pak vodila idejom da je postizanje izbornog uspeha glavni vid vođenja politike, onda bi svaka vanparlamentarna borba bila poluga da se postigne elektoralni proboj i u perspektivi dođe na vlast. To bi značilo da bi se svakoj mobilizaciji prilazilo s kalkulacijom da partija profitira od iste, što bi potencijalno vodilo bilo „partijskim“ bilo „nestranačkim“ kampanjama u kojima bi dominiralo upravo vođstvo te partije. Vodile bi se i razne borbe u „civilnom sektoru“, gde bi partija figurirala kao politička uzdanica. Na kraju, radilo bi se na pridobijanju glasačkog tela i pospešivanju „dugog marša kroz institucije“ za „demokratski socijalizam“.
Kuda vode ta dva puta?
U praksi se veoma često vidi da te dve ideje mogu paralelno da preživljavaju u okvirima jedne partije, koja se deli na ovo prvo, levo krilo i na ovo drugo, desno krilo. Politika kompromisa između ovih krila često znači da predstavnici oba krila sudeluju u vođenju partije, ili čak da se stvara „centar“ koji balansira između njih.
Međutim, dominantna tendencija ide u prilog prevladavanja ovog drugog krila, pogotovo ukoliko partija postiže rastući uspeh u elektoralnoj sferi. To se videlo na raznim primerima: od Luline Radničke partije u Brazilu do Ciprasove Sirize u Grčkoj. Nedavno se, u donekle ekstremnoj formi, videlo i u britanskoj Laburističkoj partiji. Aktuelni desni zaokret laburista predstavlja možda i najsvežiji primer te tendencije.
Iako je levo krilo formalno predvodilo Laburističku partiju, ono je prihvatilo da živi u stalnom kompromisu sa desnim krilom. Levo krilo partije vodilo se idejom jedinstva partije, dok se desno krilo vodilo idejom podrivanja levog krila. Rezultat je na kraju bio elektoralni poraz partije sa levicom na kormilu, te zaokret udesno.
Isto to smo videli i kada je Lula prestao da bude „sindikalac“ i počeo da nosi „odelo“, te kada je Cipras preko noći preinačio Sirizin slogan da „nema žrtvovanja za evro“ u „moramo da spasemo evro“.
U svim slučajevima, partije koje su formalno bile radikalno leve završavale su transformacijom postojećeg vođstva u socijalne liberale ili dolaskom otvorenih socijalnih liberala na čelo partije. U britanskom žargonu, prelazile su put od laburista do novih laburista. Neke partije, poput Levice Srbije, tako su počele i tako završile.
Rezultat je uvek bio poguban po radničku klasu i potlačene. Raslo je razočaranje, dok su se na vlast često vraćale još desnije opcije nego ranije, ne bi li iskoristile trenutak i zadale što snažnije udarce čitavom radničkom pokretu.
Zato je bitno da se levo krilo takvih partija odlučno reši za orijentaciju prema društvenim borbama i radničkoj klasi kao primarnu. Jedino tako levo krilo nove partije može da stvori partiju kakvu želi, te da konačno suzbije desno krilo.
Potreba za širim akcionim jedinstvom i orijentacijom prema radničkoj klasi
Dalek je put pred SDU pre nego što stigne do bilo koje od krajnjih destinacija ova dva puta. Sve i dalje zavisi od toga da li će preduzeti prve korake i prevazići period interne debate. Upravo zato želimo da nastavimo saradnju ne samo u okviru frontova gde se već zajednički borimo, kao što je Združena akcija Krov nad glavom, već i da proširujemo frontove borbi.
Kako bi se partija digla na noge i nastavila da se razvija u borbenom pravcu, potrebno je da ne ostane samo na postojećim ili starim formama saradnje, već da konstantno, po brojnim pitanjima koja se javljaju iz dana u dan, ulazi u akciona jedinstva sa drugim levim akterima. Tako se ojačava mogućnost čitave klase da ulazi u borbe.
Svoju inicijativu u ovom smeru pokazali smo i u predizbornom periodu, ponudivši svim organizacijama koje su činile Levi blok, ali i drugim inicijativama, pojedinkama i pojedincima da zajedno radimo na osujećivanju ulaska fašističkog Levijatana u parlament.
Sve to su mali, ali nužni koraci da se radnička politika vrati na scenu u Srbiji. Sve naše inicijative i organizacije i dalje predstavljaju tek mali deo radničkog pokreta. Svi zajedno verovatno nemamo ni hiljadu aktivistkinja i aktivista. S druge strane, samo sindikati imaju stotine hiljada članica i članova u Srbiji.
Zato je bitno da se saradnja na levici ne svodi samo na postojeće organizacije levice, već da se koncipira kao poluga ka organizovanju širih frontova borbe radničke klase. Jedino se na tom putu možemo nadati uspehu.