Da li će katalonski pokret za nezavisnost upariti svoje pozive sa samoopredeljenje sa zahtevima za socijalizam?
Piše Boaz Vilallonga, prevodi Marko Jovanović. Prenosimo iz časopisa Jacobin.
Posle više godina separatističke agitacije, u Kataloniji su se 27. septembra održali najbitniji regionalni izbori u skorašnjoj istoriji. Izborima su prethodila četiri masovna mitinga – svaki od njih je okupio stotine hiljada ljudi – kao i simbolični referendum 2014. a ove vanredne izbore je katalonska regionalna vlada raspisala sa namerom da ih pretvori u zaodenuti, punopravni referendum.
Zahvaljujući protivljenju španske vlade bilo kakvom političkom rešenju ili referendumu, katalonska vlada, zajedno sa separatističkim partijama i organizacijama, se odlučila za ovaj mehanizam, smatrajući ga najmerodavnijim u merenju podrške za nezavisnu Kataloniju.
Žar katalonskog separatizma podgrevala je ne samo ekonomska kriza u Španiji, već i nagomilana politička frustracija među pristalicama reformističko-federalističkog rešenja. Katalonija, autonomni politički entitet u decentralizovanoj Španiji, preko godina težila je u sve većoj meri samouprave.
Shodno tome, 2005. koalicija levog centra koja je u tom trenutku bila na vlasti pripremila je i odobrila novi ustav koji bi Kataloniji zagarantovao federalni status. Međutim, ovaj federalistički ustav nije uspeo da preživi debatu u španskom kongresu i bio je u značajnoj meri ublažen u finalnoj verziji iz 2006.
Kasnije, u toku 2010. je španski ustavni sud oborio nekoliko ključnih članova koji su garantovali upotrebu katalonskog jezika, kao i sudska i poreska ovlašćenja, čime je definitivno uništen i poslednji tračak federalističkih težnji u tom iskasapljenom katalonskom ustavu. Porast podrške za nezavisnost Katalonije upravo je otpočeo u tom trenutku. Obično varirajući negde između 15 i 20 procenata, javna podrška secesiji Katalonije počela je da raste u toku 2010. i do 25, 30 procenata. Na referendumu održanom 27. septembra, dostigla je kotu od 48 procenata.
Španska levica, kao i globalna levica generalno, posmatrala je sa podozrivošću rast katalonskog separatizma, posmatrajući ga kao buržoaski, nacionalistički fenomen koji unosi razdor. Iako je Levica obično puna podrške za pravo samoopredeljenja u principu, mnogi nisu verovali ne samo korumpiranom i neoliberalnom vođstvu katalonskih separatističkih snaga – oličenim najbolje u ličnosti katalonskog predsednika Artura Masa – već su i mislili da će nezavisnost uneti više podela u narodne mase i time potkopati obećavajući rast Podemosa.
Boaz Viljalonga, savremeni intelektualac, istoričar, predavač i gostujući profesor na Univerzitetu Nju Jork, kao i član uredništva katalonskih novina Diari Ara, daleko je manje skeptičan po tom pitanju. Jakobin je razgovarao sa njim u ranim danima oktobra, nedugo posle referenduma, kako bismo čuli njegovo mišljenje o tome kako bi Levica trebalo da se odnosi prema pitanju nezavisnosti Katalonije.
Koje je zapravo stanovište snaga levice u pogledu referenduma od 27. septembra?
Koalicija levičarskih snaga poznata kao Catalunya Sí Que Es Pot (Katalonijo, da, možeš!) vodila je kampanju sa fokusom na striktno socijalna pitanja i izbegavala je „Da“ ili „Ne“ stanovište, dok je u teoriji i dalje podržavala referendum i samoopredeljenje. Ova koalicija je zapravo udružila staru levičarsku koaliciju Inicijative za Kataloniju-Zeleni (IKZ) – socijaliste, evrokomuniste i zelene – sa Podemosom.
Pretrpeli su bolni poraz. Na regionalnim izborima 2012. – pre rasta Podemosa – IKZ je osvojila 9,89 posto glasova i 13 mesta u parlamentu, što je, u glasovima izraženo, negde oko 359 000 glasova. U koaliciji sa Podemosom 2015. osvojili su 8,94 posto glasova i 11 mesta u parlamentu, što znači da je oko 366 000 ljudi glasala za njih. Fenomen Podemosa i njegova ambivalentna poruka po pitanju secesije Katalonije nije uspeo da ostvari podršku katalonskih glasača usred separatističkog momentuma.
Po mom mišljenju, ipak, pravi predstavnik levice u Kataloniji jeste Candidatura d’Unitat Popular (Kandidatura narodnog jedinstva, KNJ). Nastala 1986. kao platforma za konstelaciju katalonskih partija i organizacija na separatističkoj levici, KNJ se formirala kroz hibridizaciju socijalizma i radikalnog separatizma (koji oni nazivaju „nacionalnim oslobođenjem“). Na referendumu prošlog meseca, KNJ je ostvarila najbolji rezultat do sada, uzevši 8,2 posto glasova i 10 mesta u parlamentu, što je u glasovima više od 366 000.
Poređenja radi, na izborima 2012. kada je KNJ prvi put ušla u parlament, osvojili su samo 3 mesta sa 3,48 procenata (126 000 glasova). U roku od samo tri godine, KNJ je utrostručila podršku.
Ova partija sebe definiše kao „nacionalnu političku organizaciju sa korenom u skupštini (assemblearia), prisutnu svuda u „Katalonskim zemljama” sa fokusom na lokalni nivo, koja radi za nezavisne, socijalističke, održive, uravnotežene (territorialment equilibrats), anti-patrijarhalne Katalonske zemlje.“
Čitaoci verovatno nisu upoznati sa ovim terminima.
Da, mnogi od ovih pojmova zahtevaju objašnjenje. Počeću od ideje „Katalonskih zemalja“.
Pravno gledano, ono što je poznato kao „Katalonija“ se odnosi na severoistočnu regiju u Španiji, sa Barselonom kao prestonicom i sa autonomnom, delegiranom vladom i parlamentom. Istorijski, „Katalonija“ je uključivala i ono štot je danas poznato kao „Departman istočnih Pirineja“ u Francuskoj sa Perpinjanom kao prestonicom. Ovaj okrug u Francuskoj je poznat i kao „Severna Katalonija“ i ustupljen je francuskoj kruni od strane španske monarhije 1659.
Katalonski jezik i kultura su sastavni delovi i Valensije, Balearskih ostrva, nekih aragonskih okruga, nezavisne države Andore, kao i italijanskog grada Algera. Ove geografske oblasti su poznate pod imenom Katalonske zemlje.
Iako je glavni cilj katalonske secesije, makar kako je ona shvaćena danas, regija unutar Španije, radikalni separatizam očekuje da stvori novu nacionalnu državu koja obuhvata sve oblasti Katalonskih zemalja.
Ovakvo gledište se može uporediti sa baskijskim iredentizmom i objedinjavanjem svih provincija Baskijske zemlje (Euskal Herria), koje obuhvataju Alavu, Guipozkou, Viskaju i Navaru u Španiji ali i delove „Atlantsko-pirinejskog departmana“ u Francuskoj.
Ideja Katalonskih zemalja obično je kritikovana na španskoj levici kao „ekspanzionistički nacionalizam“, imperijalizam ili čak rasizam. Te kritike promašuju ključnu tačku: retorika katalonskog radikalnog separatizma ima osnovu u borbama za nacionalno oslobođenje i internacionalizam, dve središnje vrednosti mnogih oslobodilačkih pokreta u periodu dekolonizacije. Zaista, pokret za nacionalno oslobođenje Baska je bio među prvima koji je primenio kolonijalnu dijalektiku u revolucionarnom socijalističkom projektu nezavisne Baskije. Na primer, dela baskijskog nacionaliste Federika Krutviga, kao što je Vaskonija, bila su direktno inspirisana alžirskim Narodnim oslobodilačnim frontom.
Dok su baskijski koreni katalonskog socijalističkog separatizma bili uticajni u ranim počecima KNJ, ova politička partija je uspela da izgradi sopstveni put ka socijalizmu. U centru ovog socijalističkog projekta su tri ključna verovanja: otvorena skupština kao najviši izraz participativne demokratije, lokalna samouprava i narodno jedinstvo.
Bilo ko, bez obzira na to da li je član-ica ili ne, može prisustvovati skupštini KNJ. Ovaj sistem je razvijan godinama kako bi u njemu našle mesto različite političke organizacije i društveni pokreti, iako je počeo kao isključivo separatistička politička platforma za katalonske lokalne izbore.
Do ovog dana su lokalne skupštine ostale glavno telo moći KNJ. Nekoliko ovih lokalnih skupština se čak protivilo tome da KNJ učestvuje na bilo kojim izborima sem lokalnih. Nacionalna skupština nema prevlast nad lokalnim skupštinama već od njih crpi svoju moć.
Nacionalna skupština je otvorena za članove, a ne delegate. Nacionalni sekreterijat ima ulogu izvršnog komiteta, bez jasno definisane uloge lidera. Dodatno, statut KJP-a nema mehanizme kojima bi se izbegao reizbor članova komiteta kao predstavnika čime bi se izbeglo stvaranje personalizma.
KNJ vidi lokalnu samoupravu kao osnovni politički temelj za izgradnju socijalizma. Politička borba i autonomija se mogu bolje izraziti u lokalnom okviru. Na početu, izbor da se radi na lokalu je više bio instumentalnog i pragmatičnog karaktera – to je bio najbolji način da se zasnuje jedna istinska, realna alternativna socijalistička agenda. Danas KNJ ima 382 izabranih odbornika i 16 gradonačelnika, uključujući i gradonačelnika trećeg najvećeg grada u Kataloniji.
Nova generacija anonimnih lidera se pojavila u katalonskoj politici. Političari KJP su amateri, ne profesionalci. KNJ izbegava institucionalizovane i profesionalizovane političare kako bi „sačuvala nedirnutim demokratske i republikanske vrednosti“ kako to u svojoj knjizi Unitat Popular kaže istoričar i novoizabrani član parlamenta ispred KNJ, Albert Botran. Slično tome, KNJ u svojim redovima ima određen broj nezavisnih kandidata, uključujući i budućeg glasnogovornika partije u sledećem sazivu katalonskog parlamenta, novinara Antonija Banjosa.
Odakle potiče ovaj fokus na lokalni nivo?
Izgradnja narodnog jedinstva na lokalnom nivou je bila uspešan instrument pre nego što je ostvarena politička predstavljenost na lokalu. Autonomna samouprava je rođena ne samo kao nužnost već i kao efektivni model participatorne, alternativne ekonomike.
KNJ i dalje praktikuje ovaj model i izbegava velike donacije ili korporativni novac. Finansira se novcem svojih izabranih predstavnika, članova i simpatizera – plus, javnim dotacijama koje su namenjene političkim partijama koje imaju izabrane predstavnike u parlamentu. Partija drži do striktne finansijske transparentnosti i donira znatne iznose antirepresivnim organizacijama i alternativnim ekonomskim projektima.
U početku, kooperative i narodni kulturni centri (casals i ateneus populars) su cvetali sa kraja devedesetih i početkom dvehiljaditih kao sigurne luke za radikalne socijalističke zajednice, ekonomske alternative i razne ideološke formacije. Mnoge revolucionarne omladinske organizacije su rođene upravo u tim kulturnim centrima.
Botran tvrdi da je ova radkalna zajednica zapravo održala u životu separatistički pokret u teškim godinama s početka devedesetih. Dugoročno gledano, radikalna zajednica je postala deo mejnstrima i to među mlađim generacijama. Stvorila je novi talas aktivista.
Kao dodatak mreži narodnih kulturnih centara, pojava skvotovanih kuća – poznatih i kao „samoupravni socijalni centri“ – dalje je proširila ovaj radikalni senzibilitet u Kataloniji. Iako nisu sve skvotovane kuće na liniji separatističkog socijalizma, neke od najpoznatijih se indentifikuju sa separatističkim pokretom, poput skvota Can Vies u Barseloni.
Ideja katalonskog narodnog jedinstva teži da ujedini narodne klase sa onima koje je Frojd nazvao „potisnutima“, onima koji se bune protiv šeme socijalne represije u civilizaciji. KNJ nije samo platforma za radikalne partije i organizacije već predstavlja i seme transformativnog, grassrots socijalizma u Kataloniji.
Svaka lokalna skupština predstavlja osnovnu jedinicu ovog narodnog jedinstva. Ona predstavlja susedstvo, selo, grad. Unutar socijalističko-separatističkog okvira, KNJ skupštine očekuju da dopru do široke i šarenolike grupe ljudi, čime bi postale sredstva društvene moći i političke transformacije. Skupštine su suverene i potencijalno moćne. One su kolevke participatorne demokratije. U nekim gradovima gde KNJ drži moć, ove otvorene skupštine su dobile dodatne odgovornosti i „delegirana“ ovlašćenja.
Ujedno postoji i direktna veza između ovih političkih praksi i istorije anarhističkih i drugih levičarskih organizacija u regionu iz vremena Španskog građanskog rata, čak i pre toga?
Ideološki pluralizam i mnogobrojnost socijalističkih tendencija su očuvane u KNJ-u od samog nastanka. KNJ se zalaže za socijalizam, ali ne tvrdi da je naslednica bilo koje socijalističke frakcije ili tradicije. Katalonija je bila centar društvenih pokreta tokom svoje moderne istorije, od radikalnih demokratskih ustanaka 1830-tih i 1840-tih do anarhističkih kolektivizacija 1936-37.
Mnoge ideološke tendencije su se ujedinile u KNJ. Marksisti-lenjinisti sarađuju sa trockistima. Duh slobodarskog socijalizma, pa čak i anarho-sindikalizma, preovlađuje u KNJ-u, u skladu sa anti-autoritarnom tradicijom katalonske levice – oličene u eri građanskog rata u organizacijama poput CNT-a (Confederación Nacional del Trabajo), koja je bila anarho-sindikalistička, ili trockističkog POUM-a (Partido Obrero de Unificación Marxista).
Sve radikalne, alternativne društvene i političke opcije su dobrodošle. KNJ stoga naginje maksimalističkim dogovorima – usijane debate su se vodile na nekim od prethodnih opštih skupština. To međutim, ne znači ispiranje ideoloških stavova i gledišta za radikalnu društvenu transformaciju.
Do ovog dana, KNJ predstavlja partiju čiji je moto „bez kompromisa, samo neposlušnost“. Ovakva politička beskompromisnost uzrokuje tenzije u separatističkom miljeu sa drugim partijama koje su opredeljene za nezavisnost. Do sada, KNJ je uspešno izbegavala sve pozive za koalicije ili vlade svetog jedinstva.
Ipak, na stranu prošlost, KNJ zasigurno nije masovna snaga sa trenutnim nivoom podrške
KNJ još uvek predstavlja malu partiju, sa malo opcija za masovnu transformaciju katalonskog društva. Bez obzira na to, borba KNJ ima dugoročni karakter. KNJ je već uspela da dovede u pitanje politički i ekonomski establišment i stvori prostore socijalističke slobode na lokalnom nivou, sa participatornom demokratijom i kooperativnom ekonomijom. Kao što je to izrazio poslednji izborni slogan, KNJ „putuje sporo, jer putuje daleko“.
Kako se ona odnosi prema drugim tendencijama koje se zalažu za nezavisnost Katalonije, mnoge od kojih imaju daleko manje progresivna stremljenja? Čini se da je na delu više desni populizam od „horizontalizma“.
Zaista, postoji jaka neoliberalna podrška za nezavisnost Katalonije, kao i među konzervativnim katalonskim nacionalistima. Ogorčenost između desnih i levih separatista je jasna i mnogobrojne tenzije zagađuju odnos između različitih separatista i KNJ. Desni populizam je bio ključan u nekim trenucima, pogotovo je uspeo da okupi oko sebe srednju klasu Katalonije.
Predsednik Katalonije Artur Mas je pokušao da postane ključni i jedini lider secesije, iako je on tek od skora pobornik ideje nezavisnosti. Neki španski analizičari su čak insinuirali da je njegova podrška nezavisnosti samo makijevelistička strategija za sticanje veće moći – iako skorašnje zakonske procedure protiv njega pred španskim sudovima protivreče ovom mišljenju.
U suštini, kao što sam to skoro napisao u jednom od uredničkih uvoda za Diari Ara, to je kao da se istorijska devetnaestovekovna borba između Đuzepea Macinija i Karla Marksa u Prvoj internacionali ponavlja kroz tenzije između Artura Masa i Antonija Banjosa KNJ-a. Mas, poput Macinija, predstavlja nacionalno oslobođenje kao suštinski demokratski poduhvat kako bi se Evropa učinila demokratičnijim kontinentom čija bi baza bile „kulturološke nacije“ umesto „nacionalnih država“. Kao i kod Macinija, međuklasni savez se religiozno propoveda i aktivno se traži podrška srednje klase.
Sa druge strane, Banjos, koji definiše sebe kao „antikapitalističkog internacionalistu“ direktno poziva narodne klase da se bore protiv lokalnih i internacionalnih oligarhija i buržoazije, Sa Banjosom, macinijevsko „bratstvo naroda“ je zamenjeno više marksističkom, socijalističkom „narodnom solidarnošću“. Razlika između KNJ-a i mejnstrim separatista iz desnog centra jeste jasna i konačna. Sukob će se neizostavno desiti. Ono što ne znamo jeste kada, pre ili posle secesije.
Kako se KNJ namerava odnositi prema „Zajedno za Da“, naročito kada se uzme u obzir uticaj desnih nacionalista poput Artura Masa?
U postojećim političkim pregovorima, KNJ je bila veoma jasna: „bez kompromisa“. KNJ ne želi da glasa za reizbor Artura Masa kao predsednika Katalonije i zapravo čoveka koji će proglasiti nezavisnost. Za „Zajedno za Da“, koja uključuje partiju levog centra Republikansku levicu Katalonije, reizbor Masa je van svake diskusije.
Pregovori između obe političke opcije se nastavljaju u ovom trenutku. KNJ je na raskršću. Tokom cele kampanje, partija je žestoko napadala Masa zbog rezova, neoliberalne agende i korupcije unutar njegove partije, Demokratske konvergencije Katalonije. Mnogi glasači veruju bezobzirnoj, beskompromisnoj političkoj iskrenosti KNJ-a. Bez obzira na to, KNJ ne sme da napravi političku grešku koja bi mogla naštetiti otcepljenju Katalonije.
Izgleda je fokus ovde na lokalu: na organizovanju na gradskom nivou, a kroz to i odobravanje mobilizacije odozdo. Kako bi uopšte nezavisna Katalonija predvođena levičarima izbegla da bude sabotirana od strane istih kontinentalnih struktura moći sa kojima se Siriza borila ranije ove godine?
Kao što sam rekao, KNJ nema mnogo opcija za socijalističku transformaciju. U hipotetičkom slučaju levog vođstva, sabotaža bi sigurno bila prisutna. Međutim, to bi bilo vezano za sabotažu celokupnog separatističkog pokreta. Nema secesije bez KNJ. Za otcepljenje je neophodno deset poslanika novoizabranog katalonskog parlamenta.
Izazov kontinentalnim strukturama moći je u srži KNJ-a i neočekivano je pojačan od strane samih ovih struktura moći. Ukoliko Katalonija postane nezavisna putem unilateralne deklaracije nezavisnosti i radikalnog razlaza sa Španijom, KNJ zagovara odbijanje prihvatanja španskog nacionalnog duga i izlazak iz Evropske unije, sa svim posledicama koje takav scenario donosi. Ipak, KNJ zna da nije u poziciji da ostvari ovakav program samostalno i pokušava da progura ove ciljeve širem sprektru separatističkog pokreta.
Skorašnje izjave predstavnika EU o stvarnom riziku izlaska Katalonije iz EU su bile sa radošću prihvaćene na separatističkoj levici Katalonije, iako separatističke partije desnog centra podržavaju članstvo u EU i jedinstvenu valutu. Velike španske banke su izdale zlokobno upozorenje Kataloncima u kojem prete da napuste Kataloniju u slučaju otcepljenja. Ovakve poruke su imale suprotan efekat od nameravanog: secesionistički momentum je nastavio da raste i katalonska levica je uvidela priliku za realno socijalno i ekonomsko oslobođenje iz kandži evropskih struktura moći.
Događaji koji dolaze će osvetliti ulogu i uticaj KNJ i separatističke levice u Kataloniji u ključnom političkom činu proglašenja nezavisnosti od Španije, koja se u teoriji očekuje u narednih osamnaest meseci.