U foto-finišu kandidature za republičke izbore 21. juna, odlukom Republičke izborne komisije proglašena je i 21. izborna lista: „Pokret Levijatan – Živim za Srbiju“. Uspešnom kandidaturom Levijatana, koji je najavio izlazak i na lokalne izbore u petnaestak opština u Srbiji, šarenolikoj skupini režimske i antirežimske (krajnje) desnice pridružila se i prava pravcijata fašistička organizacija, koja svoj nevini javni imidž gradi tobožnjom brigom za životinje. Stoga su izbori 21. juna, čija je loša politička ponuda kandidaturom fašista postala alarmantna, nezaobilazna prilika da se izlaskom na birališta i poništavanjem listića poveća prag potreban za ulazak kandidata u Narodnu skupštinu. Fašisti i njihovi reakcionarni saveznici koji pretenduju na lokalne i republičku skupštinu moraju biti zaustavljeni.
Levijatan: ljubav za životinje, mržnja za ljude
Samozvani „pokret“ Levijatan je, kako piše na njihovom veb-sajtu, „spontano formiran“ 2015. godine, s deklarativnim ciljem da zaštitu životinja uzme u svoje ruke. Uzimanje pravde u svoje ruke, naročito kada su te ruke ukrašene nacističkom ikonografijom – poput simbola 3. SS oklopne divizije „Mrtvačka glava“, ili majice sa nacističkim orlom i Hitlerovim inicijalima – trebalo bi da oglasi alarm čak i najvećim ljubiteljima/kama životinja među nama. Na kraju krajeva, kako kaže poznata krilatica, i Hitler je mnogo voleo životinje.
U slučaju Levijatana, ova krilatica nije nimalo izlizana: vođstvo ove organizacije ni ne trudi se da prikrije svoje veze sa neofašističkom/neonacističkom scenom i kriminalnim podzemljem, svoj šovinizam prema Romima, Albancima i migrantima, kao ni antikomunizam. Dodajmo tome i dosadašnji način delovanja Levijatana, koji podrazumeva da se svojevrsne patrole, nakon virtuelnih pretnji upućenih navodnim nasilnicima nad životinjama, i fizički razračunavaju sa njima, i dobijamo tipičnu fašističku organizaciju koja se – kao i tolike druge (neo)fašističke i (neo)nacističke organizacije tokom prošlog i ovog veka – krije iza tobože apolitičnog paravana ljubavi prema životinjama.
Otuda septembarski tvit predvodnika Levijatana, Pavla Bihalija, da se ova organizacija „nikada neće baviti politikom“, a u sadašnjem svetlu uspešne kandidature za republičke izbore, nije izraz Levijatanovih protivrečnosti već proračunatosti: Levijatan računa s imidžom „snažnih momaka mekog srca“, zahvaljujući kom su za nešto više od četiri godine, koliko postoji njihova Fejsbuk stranica, do danas prikupili više od 221.000 lajkova i 257.000 praćenja.
To kako su prikupili dovoljan broj potpisa za kandidaturu na republičkim izborima već je spornije pitanje, budući da su, kako Republička izborna komisija navodi, doslovno u minut do dvanaest – pred sam istek roka za podnošenje izbornih lista – predali listu sa nedovoljnim brojem potpisa: 6915 od potrebnih 10.000 za uspešnu kandidaturu. Potom su u narednih 48 sati predali i veći broj potpisa od onog koji im je nedostajao, usled čega je RIK isprva odbila njihovu izbornu listu, pod sumnjom da potpise nisu samostalno prikupili.
Tema o SNS-u kao „dobrom Samarićaninu“ koji logistički i finansijski pomaže svoju poslušnu opoziciju postala je nezaobilazna u kontekstu neosmišljene bojkotaške strategije koju je deo opozicije preduzeo, a naročito nakon što su se vrli bojkotaši polakomili na odluku s početka februara da se cenzus spusti sa 5% na 3%, pa odbacili svoja dotadašnja čvrsta bojkotaška uverenja i još „čvršće“ opozicione saveze. Ipak, Levijatan pripada redu organizacija za koje se opravdano sumnja da imaju režimsku protekciju, u zamenu za koju SNS-u obavljaju prljavije i krvavije poslove.
Najnoviji incident koji je ponovno razbudio te sumnje jeste upad kolima u Prihvatni centar za migrante u Obrenovcu od strane Filipa Radovanovića, člana Levijatana i lokalnog funkcionera SNS-a. Radovanović, kome je pre nekoliko dana izrečena zatvorska kazna od osam meseci za rasistički incident, zaposlen je u obrenovačkoj opštini i javnom preduzeću kao kadar vladajuće stranke. Uz to, često hvaljenje Levijatana da sa MUP-om ima „posebne odnose“, objava neposredno nakon proglašenja vanrednog stanja zbog epidemije koronavirusa da će Levijatan pomagati MUP-u u monitoringu lažnih informacija o širenju zaraze (što je MUP demantovao, iako tobožnju borbu protiv lažnih informacija SNS jeste orkestrirao s ciljem da difamira i uguši kritičke glasove tokom epidemije – npr. preko Fejsbuk stranice „COVID 19 Serbia“), nekažnjavanje brutalnih pretnji upućenih navodnim nasilnicima prema životinjama, kao i bliske veze sa režimskim krajnjedesničarskim poltronima poput Miše Vacića i njegove stranke, Srpske desnice, pružaju i više nego dovoljno materijala da se Levijatan i njegova „48 sati – kandidatura“ tumače kao blagoslov vladajuće stranke za ulazak fašističke desnice u „ozbiljnu politiku“ – najmanje u lokalnim skupštinama.
Spuštanje cenzusa i drugi demokratski prividi
Odluka Narodne skupštine da cenzus za republičke i lokalne izbore – koji će 21. juna biti održani paralelno sa pokrajinskim izborima, za koje će takođe važiti novi cenzus – spusti na 3% odigrala je dvojaku ulogu: ona je, s jedne strane, razbila ionako labavu koaliciju opozicionih partija i organizacija okupljenih oko ideje bojkota (što je iznedrilo mnoštvo farsičnih peripetija, poput, na primer, odluke pokreta „1 od 5 miliona“, koji je formalno organizovao serijal antirežimskih protesta započet u decembru 2018. godine, da „bojkot parlamenta“ pretvori u „bojkot u parlamentu“ i kandiduje se za izbore). S druge strane, ona SNS-u omogućuje da nastavi da održava proceduralno-demokratski privid kako, suprotno tvrdnjama zagovornika bojkota izbora, nije partija koja drži konce institucionalne politike u rukama, te kako raznovrsne političke opcije mogu da se uključe u skupštinsko odlučivanje sada kada je velikodušno snižen cenzus.
Posledice snižavanja cenzusa najviše će se odraziti na lokalnom nivou. Sa sniženim cenzusom, izbornim listama će, naročito u opštinama sa manjim brojem birača, biti potreban banalno mali broj glasova da bi ušle u lokalne skupštine. Primera radi, beogradska opština Surčin, prema zvaničnim podacima, trenutno ima 38.677 birača. To znači da je nekoj izbornoj listi, pri cenzusu od 3%, potrebno svega 1160 glasova da bi ušla u lokalnu skupštinu. Zamislimo kakva je tek situacija sa manjim opštinama, naročito u naseljima gde SNS vrši gotovo potpunu kontrolu nad životnim i radnim prilikama stanovnika/ca, a poslušna opozicija SNS-a u svim nijansama desnice sada izlazi na izbore.
Uticaj ulaska fašista u organe vlasti, kako lokalne tako i republičke, nipošto ne treba potcenjivati. Doskorašnja uzdanica sve evropske krajnje desnice, grčka neonacistička partija Zlatna zora, u vreme svog uspona, nakon što je otpočela finansijska kriza iz 2007/8. godine, gradila je svoja politička uporišta upravo raspirivanjem rasne i nacionalne mržnje među lokalnim stanovništvom – od komšiluka pa naviše. Kada je 2012. godine ušla u grčki parlament, dobila je ne samo značajna novčana sredstva na ime svojih poslanika, već i iz evropskih fondova – budući da je Grčka članica EU, poslanici Zlatne zore istovremeno su plaćani i kao evroposlanici. Uticaj na donošenje – ili, pak, nedonošenje – odluka u parlamentu koji tvrda desnica i fašisti ostvaruju jednom kada se u njemu nađu ne treba ni pominjati.
A tvrda desnica je jedino čega na ovim izborima ne manjka. Na republičkom nivou su svi: od prekaljenih Šešeljevih radikala, preko „patriotskog bloka“ Aleksandra Šapića, koalicije monarhista koja se reklamira porodom nove Kraljevine Srbije, koalicije „Metla 2020“ okupljene oko DSS-a (čija jedna članica, Živi zid, u sklopu svog „prolećnog čišćenja“ najavljuje i „čišćenje Srbije od migranata“), pastoralnih konzervativaca u koaliciji Zdrave i Bolje Srbije, Đurđevi(ćini)h Zavetnika (koji su za svega osam godina postojanja prešli put od opskurne skupine osvetnika/ca Kosova do jedne od izbornih lista koja je predložila maksimalnih 250 poslanika/ca na republičkim izborima, što nije pošlo za rukom ni prekaljenim strankama poput LDP-a ili DSS-a), Suverenista (što je na desnici postao popularan označitelj za maskiranje šovinizma, a što je lider Dosta je bilo Saša Radulović shvatio kada je počeo da konkuriše Dverima u saradnji sa nemačkom krajnjedesničarskom partijom AfD), pa do fašističkog Levijatana. Na lokalnom nivou, pored gorepomenutih, izlaze i druge krajnjedesničarske organizacije, uključujući Srpsku desnicu Miše Vacića.
Mit o povećanoj raznovrsnosti političkog izbora koji smanjenje cenzusa navodno nudi potvrđen je ne samo kroz ovih 50 nijansi desnice, već i kroz ispunjavanje kriterijuma identitetske politike. Naime, izmenama izbornih zakona u februaru nije samo smanjen cenzus, već je povećana i kvota za žene na izbornim listama, pa tako sada svaka izborna lista mora da sadrži „40% manje zastupljenog pola“ – odnosno, među svakih pet kandidata/kinja na izbornoj listi moraju se naći najmanje dve žene. Tako je Levijatan ušao u koaliciju sa Jovanom Stojković, koja svoju diplomu Medicinskog fakulteta stavlja u službu zagovaranja antivakserstva (u pauzama „čuvanja srpskog Kosova“), a Milica Đurđević (Zavetnici) i Hana Adrović (Dosta je bilo, tj. Suverenisti) smeju se sa bilborda i promotivnih karavana svojih stranaka. Ako pozive da se rešimo „štetočina Roma i pošasti migranata“ i zavereničke, ups, pardon, nacističke teze o „zameni stanovništva“ stavimo u pozadinu čvrste ženske ruke i blistavog osmeha, onda to nije fašizam nego progres, zar ne?
Poništavanje listića: brana ulasku fašista u institucije
Razlog zašto na ove izbore treba izaći i učiniti listić nevažećim leži u činjenici da se tako povećava prag koji izborne liste treba da pređu ne bi li se našle u Skupštini. Ilustrujmo to jednostavnim primerom: ako na izbore izađe 4.000.000 ljudi (što je malo više od 60% aktuelnog biračkog tela u Srbiji, a prosek izlaznosti na parlamentarne izbore 2000–2016. godine je blizu 60%), pri cenzusu od 3%, svakoj izbornoj listi potrebno je 120.000 glasova da bi se našla u Skupštini. Ako, pak, na izbore izađe 5.000.000 glasača, a njih milion učini listiće nevažećim, to znači da je svakoj pojedinačnoj izbornoj listi teže da „dobaci“ do potrebnog broja glasova (koji bi, s obzirom na veću izlaznost, takođe bio veći i iznosio 150.000 glasova).
Ukratko, budući da se i poništeni listići tretiraju kao glasovi, a da se cenzus određuje u odnosu na ukupan broj glasova (važećih i nevažećih) a ne u odnosu na čitavo biračko telo (koje uključuje i ljude koji neće izaći na izbore), najbolja taktika da se fašisti iz Levijatana i krajnjedesničarske stranke spreče da uđu u organe vlasti – republičke, pokrajinske i lokalne – jeste da se na izborima 21. juna poništi listić.
Ipak, borba protiv jačanja fašističke desnice neće se zaustaviti na jednim izborima. Zaustavljanje njenog institucionalnog proboja svakako je od ogromnog značaja, i u tom smislu pozivi na bojkot koji računaju s tim da će „Evropa/svet odreagovati“ na karakter Vučićevog režima nisu samo politički kratkovidi, već su u svetlu uspešne kandidature fašista i štetni: neizlazak na izbore ne može da ostvari nikakav uticaj u smeru zaustavljanja fašističkog proboja u političke institucije, dok poništavanje listića može da doprinese tome.
Takođe, fašisti kojima se uskrati pristup Narodnoj skupštini uskraćeni su ne samo za poslaničke plate, već i za – što je u njihovom kontekstu naročito bitno – poslanički imunitet. Budući da ovaj imunitet štiti poslanike/ce od pozivanja na krivičnu odgovornost za „izražena mišljenja“ tokom vršenja poslaničke funkcije, kao i da im pozivanje na imunitet omogućuje Ustavom i zakonom zagarantovanu zaštitu od pritvora i krivičnog gonjenja (ne apsolutnu, ali svakako znatnu), fašistima u republičkoj skupštini bio bi pružen institucionalizovan manevarski prostor za (zlo)dela bez kazne.
Finalno, sprečavanjem fašista da uđu u institucije odriče se i njihov demokratski legitimitet. Fašizam istorijski funkcioniše kao pokret koji guši demokratiju, a to što se režimi bliži centru, uključujući Vučićev, ne libe da se igraju s vatrom i da fašiste unajmljuju za svoje kratkoročne ciljeve s vremenom, kako nas istorija uči, opeče i njih same.
Mnogo je pak značajnija opekotina koju bi s legitimizacijom fašizma pretrpelo organizovanje radikalnog otpora sistemu. U svetlu povećane državne kontrole i mogućnosti represije nakon iskustva epidemije koronavirusa, najavljenih privatizacija preostalih privrednih giganata u javnom vlasništvu koje bi izgledno podstakle radničke proteste, širenja i umnožavanja pokreta za odbranu i očuvanje različitih javnih dobara, kao i zaoštravanja kursa prema izbeglicama i migrantima u skladu sa diktatom Evropske unije, fašisti bi bili ti koji bi po državnom diktatu ućutkivali glasove i razbijali proteste i štrajkove (a bogami i glave) „neposlušnika“ i targetiranih „neprijatelja Srbije“.
Zato se borba protiv Levijatana, režimske i antirežimske tvrde desnice i institucionalizacije fašizma može i mora nastaviti građenjem širokog fronta koji bi okupljao sve radničke i progresivne snage u društvu. Jedina istinska demokratija je ona u kojoj nema mesta za fašiste u demokratskim ogrtačima, a ona se gradi jedinstvenom i predanom antifašističkom borbom. Zato ne samo 21. juna, poništavanjem listića, već i nakon izbora, organizovanjem svih radikalnih, antifašističkih snaga, poručujemo: no pasaran!