Rasističke patrole i protesti šire se Srbijom, dok krajnja desnica pokušava da iskoristi „izbegličku krizu“ za politički proboj, pišu Anja Ilić i Vladimir Unkovski-Korica u tekstu za regionalni portal Lefteast. Ovo je značajno proširena verzija teksta izvorno objavljenog na sajtu organizacije Counterfire.
Kada je 27. februara objavljena vest da je, usled tenzija između Ankare i Brisela, Turska odlučila da prestane da sprečava migrante i migrantkinje da prelaze granicu sa Evropskom unijom, postalo je jasno da će to imati uticaj na Balkan kao glavnu tranzitnu rutu između Turske i EU. Mađarska, koja je članica EU, privremeno je prestala da dopušta ulazak tražiocima azila na granici sa Srbijom, pravdajući svoju odluku strahom od toga da izbeglice donose koronavirus sa Bliskog istoka i iz centralne Azije.
U Srbiji se u ovom trenutku već nalazi oko 6000 migranata i migrantkinja koji se nadaju da će se domoći neke od država-članica EU. Ipak, ovo je relativno mali broj ljudi, a sve donedavno mediji su objavljivali otprilike isto onoliko članaka o primerima pomoći koje je lokalno stanovništvo pružalo migrantima i migrantkinjama koliko i o napadima kojima su izbeglice bile izložene – mnogi stanovnici i stanovnice Srbije sećaju se muka srpskih izbeglica tokom ratova iz devedesetih i žele da pokažu svoju solidarnost. Najskoriji događaji, pak, nagoveštavaju da krajnja desnica koristi novonastalu situaciju za sticanje političkih poena pred republičke, pokrajinske i lokalne izbore u aprilu.
Pedeset nijansi antimigrantske desnice
Ono što je zajedničko različitim desničarskim grupama i organizacijama, bez obzira na to podržavaju li vladu Aleksandra Vučića ili ne, jeste njihova želja da nametnu „migrantsko pitanje“ kao glavni politički problem u Srbiji.
Među opozicionim partijama u podsticanju antimigrantskog sentimenta prednjače Dveri, krajnje desničarska parlamentarna partija koja bojkotuje skupštinska zasedanja već duže od godinu dana.
Nakon što je splasnuo talas masovnih protesta – koji su počeli u decembru 2018. godine, a u međuvremenu su preuzeti od strane opozicionih političkih partija – Dveri su iz protestnog talasa izašle kao najveći dobitnici: profilisale su se kao odlučujuća snaga „demokratske“ opozicije u Srbiji. U drugoj polovini februara, ova stranka pokrenula je kampanju usmerenu protiv SNS-a, uprkos činjenici da je najavila da će bojkotovati predstojeće izbore.
Vladina „migrantska politika“ predstavlja glavnu metu kampanje Dveri. U okviru kampanje, karavan Dveri obilazi Srbiju – kombi obložen ogromnim plakatima muškaraca migranata, sa natpisom „Da li su ovo žene i deca migranti?“ Dveri su, zarad „sigurnosti naše dece“, pokrenule i peticiju protiv vladine „migrantske politike“.
No, ne igra samo krajnja desnica na antimigrantsku kartu. I druge partije, poput Narodne stranke Vuka Jeremića, nekadašnjeg predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, ili neoliberalne stranke Dosta je bilo bivšeg ministra ekonomije Saše Radulovića, takođe stavljaju naglasak na antimigrantsku politiku u svojim predizbornim kampanjama.
Narodna stranka pokušava da se prikaže kao „rodoljubiva“ liberalno-konzervativna partija, dok je Dosta je bilo u prošlosti bila partija fokusirana na prikupljanje protestnih glasova. U poslednje vreme, međutim, i jedna i druga sve više se služe promovisanjem rasističkih stereotipa i teorija zavere.
Dok ove snage svesno koriste migrante i migrantkinje kao žrtvene jariće ne bi li prigrabile pokoji politički poen – kao što čine i mnoge druge partije sličnih profila širom Evrope – postoje i drugi, Vučiću naklonjeni politički igrači, čije su antimigrantske kampanje neraskidivi deo njihovih strukturno rasističkih ili čak fašističkih programa.
Takav je slučaj sa Levijatanom, organizacijom čiji se članovi pretvaraju da su borci za prava životinja, a koja je najavila da planira da učestvuje na parlamentarnim i lokalnim izborima u petnaest opština. Levijatan ima dugu istoriju veza sa krajnje desnim i fašističkim grupama. Njegovi skorašnji izleti u antimigrantsku retoriku sasvim su saglasni sa uobičajenim antiromskim rasizmom koji promoviše. Levijatan i Rome i migrante smatra „štetočinama kojih se treba rešiti“.
Levijatan takođe otvoreno sarađuje sa Goranom Davidovićem, poznatim kao Firer, nekadašnjim vođom zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj. Davidović se pre nekoliko nedelja vratio u Srbiju, nakon što je dobio oslobađajuću presudu u suđenju za napad na antifašističku demonstraciju 2007. godine. U međuvremenu je proveo jedanaest godina u bekstvu, najviše u Italiji.
Pored ovih manje ili više organizovanih snaga, postoje i navodno spontane i samoorganizovane inicijative protiv migranata i migrantkinja. Između ostalog, nekih 600 ljudi okupilo se 29. februara na ulicama Subotice kako bi slušali govore mržnje i pozive da se migranti pošalju tamo odakle su došli.
Tenzije su zaoštrene i u drugim gradovima u Vojvodini, nakon što su se raširile glasine o napadima migranata na lokalno stanovništvo. U Beogradu su se pojavile i „narodne patrole“ ekstremnih desničara koje zastrašuju migrante i šire dobro znane predrasude o migrantima kao pretnji po srpske žene i devojke. Ove patrole, ipak, i dalje imaju primarno propagandnu funkciju – njihov glavni cilj je da se prikažu kao antisistemski element.
No, ovo je relativno nova pojava koju ne bi trebalo potceniti. Iako su tri do sada organizovana antimigrantska protesta okupila tek po nekoliko stotina ljudi – oko 600 u Subotici, nešto više od 200 u Požarevcu, te oko 600 u Beogradu, na Osmi mart – oni takođe ukazuju na to da je krajnja desnica dovoljno samouverena da fizički nasrće na migrante i da na ulicama izvikuje fašističke parole o „zameni stanovništva“.
Levica protiv desničarskog režima i opozicije
Izbori u Srbiji zakazani su za 26. april, a desnica s iščekivanjem trlja ruke. U odgovoru na poziv liberalne opozicije na bojkot izbora, usled sve većeg samovlašća autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića, vlada je spustila cenzus sa 5 na 3%, što je prag koji bi razne desničarske grupe u teoriji mogle da dostignu. Ovaj potez vlasti već je uspeo da podeli liberalnu opoziciju, ali je poslužio i kao dodatni povod krajnjoj desnici da rasplamsa antimigrantsko raspoloženje u jednoj siromašnoj balkanskoj državi.
I sam Vučić požurio je da se postavi prema novoj krizi otvorenim zaokretom udesno i obećanjem da neće dopustiti da Srbija postane „parking“ za migrante kojima nije dozvoljen ulazak u EU. Ovo je ciničan potez koji samo može dodatno da ohrabri krajnju desnicu. Svi vide da Vučić želi da ponudi „usluge“ Srbije kao spoljašnjeg „graničara“ EU u zamenu za pristup EU fondovima, za političke ustupke ili za brže učlanjenje u Uniju.
Kao što smo videli, krajnja desnica već postavlja manipulativna pitanja, poput: „Zbog čega trošimo novac na strance, kad ga nikad nema za naš narod?“ Na to se kalemi i sve poznatija islamofobna retorika i širenje panike vezane za koronavirus, što je potez tipičan za tvrdu desnicu širom Evrope, omogućen i potkrepljen kriminalnom politikom „tvrđave Evrope“ koju orkestrira briselska birokratija.
Levica u Srbiji moraće da ponudi odgovor na ovaj izazov. Ma kakav bio naš odgovor, on će morati da uveže solidarnost sa migrantima i migrantkinjama i antirasističku kampanju sa jasnim zahtevima za društveno pravednijom Srbijom. Ovo može da predstavlja uspešnu kontratežu inače plitkim desničarskim kritikama, čija socijalna retorika služi samo kao pokriće za raspirivanje nacionalističkih sentimenata.
Levica je tokom poslednjih nekoliko godina uspela da ostvari određene uspehe, naročito kroz kampanje poput Združene akcije Krov nad glavom – u kojoj učestvuje preko devet organizacija i preko stotinu nezavisnih pojedinaca i pojedinki, a čijim je radom uspešno sprečeno iseljavanje porodica iz preko 150 domova širom Srbije.
Ukoliko se slično akciono jedinstvo levice uspostavi i tokom narednih meseci, rast krajnje desnice mogao bi biti značajno usporen, pa čak i zaustavljen. Ovakvo akciono jedinstvo moglo bi da postane osnova saveza levice u Srbiji sa antirasističkim i antifašističkim pokretima širom Balkana.
Naposletku, ono bi moglo da ojača učešće radničke klase i njenih sindikata u inače relativno ograničenim levim aktivističkim krugovima, što je ključan korak ukoliko levica želi da istupi prema širokim narodnim masama, nudeći im svetlo i nadu u često mračnoj i na prvi pogled bezizlaznoj situaciji.