Vladimir Unkovski-Korica reaguje na najnovije vesti o koalicijama koje Levica Srbije sklapa na lokalu.
Proteklih dana procurile su razne vesti o koalicijama koje na lokalu sklapa Levica Srbije, stranka Borka Stefanovića. Te vesti govore dosta toga o ovoj novoj partiji i o tome da li bi levičarke i levičari trebalo da joj ukažu poverenje na predstojećim izborima.
Prvo je došlo do fijaska u Vranju kada su Južne vesti objavile da će na lokalne izbore izaći koalicija Levice Srbije, Demokratske stranke Srbije i Dveri. Ne treba trošiti reči na koaliciju koja bi spojila novu stranku Borka Stefanovića s koalicijom koja na republičkoj izbornoj listi uključuje unuka kvislinga Milana Nedića (koji aktivno radi na rehabilitaciji svog dede).
Izgleda da je zbog ovih vesti došlo do previranja unutar same stranke pošto je na sajtu Levice Srbije objavljenja odluka (bez političkog obrazloženja) o raspuštanju inicijativnog odbora u Vranju koju je potpisao Borko Stefanović. Reakcija na odluku sa lokala nije izostala – sad već bivši član raspuštenog odbora, Vladica Ranđelović, tvrdi da je Borko Stefanović lično dao zeleno svetlo za te pregovore.
Da li je to istina, ne znamo. Međutim, vesti sa Vračara u Beogradu ne ulivaju sigurnost po pitanju daljeg političkog razvoja Levice Srbije. Naime, kakoprenosi Blic, u Demokratskoj stranci se govori o zajedničkoj listi te partije sa Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića, Liberalno demokratskom partijom Čedomira Jovanovića i – Levicom Srbije Borka Stefanovića!
Ni ovo još uvek nije potvrđena vest, ali ono što se sa sigurnošću može reći na osnovu navoda na sajtu Levice Srbije, je to da će Borko Stefanović odati počast Zoranu Đinđiću. Kako i zašto bi jedna partija levice trebalo da odaje počast najvećem neo-liberalu u Srbiji nakon 5. Oktobra nikom nije objašnjeno, ali to jeste indikacija da je za Levicu Srbije sasvim prihvatljiva saradnja sa liberalnim partijama.
Sve to je moguće zato što je Levica Srbije suštinski partija koja se vodi prvenstveno borbom za cenzus i parlamentarna mesta, a ne za ideju. Borko Stefanović je to nagovestio kada je otpisao levičare koji “bistre ideologiju bez ikakve namere da nešto aktivno učine” i rekao da u redove partije prihvata sve koji “nisu imali afere za sobom”.
Da li to treba da znači da ne treba bistriti o antifašizmu kako bismo se aktivno borili za cenzus i da rehabilitacija Nedića nije značajna afera? Ili da je Zoran Đinđić veliki pobornik radničkih prava i da treba razmišljati o izbornim kombinacijama sa partijama koje ga svojataju?
Ne treba da čudi da je članstvo Levice Srbije zbunjeno po tim pitanjima, kada je sam njen lider nejasan. Verovatno je da je upravo strategija kombinatorike svega živog kako bi se dobili glasovi razlog zbog kojeg Levica Srbije okuplja toliko zbunjene ljude.
Izvesno je da je Levica Srbije kolaž raznih lokalnih snaga, jer je Borko Stefanović odlučio da se osloni na bilo koga ko na lokalu može da mu donese par glasova da bi se dokopao parlamenta. Moguće da je, prateći tu računicu, shvatio da će mu koalicija sa Dverima oduzeti moć lokalnih koalicija na drugim mestima, pa se ipak predomislio.
Naravno, odluka da se Levica Srbije ne upusti u koaliciju sa DSS i Dverima je odluka koju treba pozdraviti. Kada bi se tako nešto dopustilo, došlo bi do dalje normalizacije procesa rehabilitacije desničara i kolaboracionista “s leva”. Taj proces nije ništa do ideološko pokriće za dužničku ekonomiju, privatizaciju i razbijanje javnog sektora i vetar u leđa svim esktremno desničarskim formacijama u Srbiji.
Politička konfuzija i otvorenost prema nasleđu Zorana Đinđića, te očajnička bitka za cenzus bez ikakvih principa, dovode u pitanje postojanje bilo kakvog prostora za levu politiku u Levici Srbije. Znamo da se nekolicina radikalnih levičara i levičarki pridružila Borkovoj partiji upravo zato što ona navodno otvara mogućnost za delovanje raznim snagama. Oni se nadaju da je moguće boriti se iznutra za levu politiku koja nedostaje Srbiji.
Marks21 je od nastanka Levice Srbije jasno odbio ovaj pristup, smatrajući da je od osnivanja bilo jasno da kičmu organizacije čine bivši kadrovi DS-a, lojalni vođi Borku Stefanoviću koji ima najveći pristup medijima, partijskim fondovima, itd. Takođe, nismo hteli da se priključimo partiji koja je odana nacionalnom, a ne klasnom interesu, što se vidi povodom stava prema Kosovu, niti partiji koja se zalaže za ulazak u neoliberalnu Evropsku Uniju.
Međutim, uvek smo naglašavali da smo otvoreni za saradnju sa elementima Levice Srbije koji su spremni da se bore za radničku stvar i da pozdravljamo svaki korak ulevo koji bi eventualno pravio i sam Borko Stefanović. Nažalost, od kada je krenula predizborna kampanja, postaje sve jasnije da apolitičnost i trka za mandatima putem neprincipijelnih koalicija nadvladavaju sve druge metode rada Levice Srbije.
Dosledni levičari i levičarke u Levici Srbije moraju javno da dignu glas protiv kursa kojim se njihova partija trenutno kreće, a ukoliko ne mogu da spreče korake udesno trebalo bi da iz nje istupe i da doprinesu izgradnji istinski levičarske i antifašističke partije koja se aktivno bori za socijalizam. Ukoliko se ne odluče na jedan od ta dva poteza završiće u ambisu ka kojem Levica Srbije trenutno srlja: u zagrljaju desnice.