Solidarnost uz narod Grčke /// Može li prajd da skrene ulevo? /// Protest protiv rehabilitacije Draže /// Sloboda za Bašak
Solidarnost uz narod Grčke
Na Trgu Republike u Beogradu 17. juna je, na inicijativu naše organizacije održan skup solidarnosti sa narodom Grčke povodom grčkih izbora. Prisustvovalo je više desetina ljudi koji su sa puno entuzijazma podržali akciju. Pored dvojice naših članova, okupljenima se obratio i predsednik Gradskog sindkata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost”, Tomislav Živanović. Svi oni istakli su sličnosti između situacije u Grčkoj i u Srbiji i potrebu za kampanjom balkanske solidarnosti sa narodom Grčke i izgradnjom nove levice u Srbiji.
Narod Grčke se već godinama bori protiv mera štednje koje joj nameću Evropska komisija, MMF i Evropska centralna banka. Te iste mere štednje biće primenjivane i u drugim dužničkim ekonomijama, poput Srbije, osim ukoliko se odlučno ne usprotivimo isplati dugova.
Svesni istorijskog trenutka u kojoj Grčka nalazi, u četvrtak, 21. juna održali smo javnu diskusiju čija je tema bila pokretanje kampanje solidarnosti sa narodom i levicom Grčke. Ta kampanja mogla bi da bude jezgro pokreta koji će se boriti protiv diktature kapitala, a za narodnu demokratiju.
Diskusija je bila veoma posećena, a otvorena je čitanjem i usvajanjem saopštenja kampanje (možete ga pročitati na poslednjoj strani), nakon čega se diskutovalo o daljim aktivnostima kampanje. Pozivamo sve koji žele da nam se pridruže u borbi za narodnu demokratiju, a protiv dužničkog ropstva da nas kontaktiraju i uključe se u Kampanju solidarnosti sa narodom Grčke!
Može li prajd da skrene ulevo?
U CzKD-u je 19. juna, u organizaciji Novosadske lezbejske organizacije i Žena u crnom, održan razgovor na temu „Zajedničko promišljanje politika PRIDE-a”. Razgovoru je prisustvovalo oko 60 učesnica i učesnika, mahom aktivnih u LGBT i ženskom pokretu, iz nekoliko gradova u Srbiji.
U samom pozivu na diskusiju bio je naznačen njen glavni tok: da li ove godine treba na bilo koji način podržati Prajd i da li politika njegovih organizatora doprinosi boljitku LGBT populacije u Srbiji.
Razgovor je unekoliko očekivano otpočeo kritikom parole Prajda najavljenog za septembar/oktobar 2012: „Ljubav, vera, nada”. Uz to, problematizovan je i poziv na učešće koji su organizatori Prajda, kako su mediji tendenciozno preneli, uputili novom predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, kog su neke aktivistkinje koje su se 90-tih borile protiv rata posve pogrešno tokom razgovora okarakterisale kao fašistu. Razgovor je, tako, počeo kritikom politike dodvoravanja hrišćanima i desnici. Važno mesto u diskusiji zauzeo je i problem muško-centričnosti i kritici karijerizma pojedinih „dežurnih” gej aktivista, koji su sa NVO scene prešli u političke partije poput DS-a i SPS-a, dok se preko medija prikazuju kao autentični predstavnici LGBT pokreta.
Nažalost, uprkos tome što je ovo prvi put da kritika zvanične politike Prajda dolazi iz redova samih LGBT organizacija i aktivista/kinja, koji su se odlučili na prekid „solidarnog ćutanja”, odsustvo organizovane revolucionarne levice bilo je očigledno. Ovo odražava dublji problem koji „čiste duše” slabašne levice u Srbiji imaju prema svim inicijativama koje preduzimaju liberalni NVO-ovi – čak i onda kada te organizacije pokreću borbu za prava potlačenih društvenih grupa, i čak i po cenu odsustva iz političkih diskusija koje se u tim (proto)pokretima nužno pokreću, budući da liberali po pravilu upadaju u zamku sopstvene politike: protiv svoje volje predajući borbu za prava u ruke tajkunskih partija, anti-narodne policije i korumpiranog sudstva.
Ipak, Marks21 je, kao grupa koja je i do sada pružala kritičku podršku dosadašnjem toku borbe za LGBT emancipaciju, uzeo aktivno učešće u diskusiji. Naš aktivista ukazao je na to da je pitanje taktike organizatora samo jedan nivo problema sa kojim se susrećemo. Kritički element naše dosadašnje podrške borbi za LGBT prava u Srbiji bilo je upravo oslanjanje na državni represivni aparat: pa je tako Prajd bio dozvoljavan i zabranjivan shodno dnevno-političkim kalkulacijama vladajućih partija, a mobilizacija policijskih snaga korišćenih 2010. da bi se zaštitila Parada ponosa odavao je lažni utisak da su gejevi i lezbejke zapravo čeda represivne neoliberalne vlade koja „bije radnike, a štiti gejeve”. Naše ključno pitanje, dakle, tiče se strategije dalje borbe i izgradnje masovnog emancipatorskog pokreta u narodu.
Ovim je otvoreno čitavo novo polje diskusije, o kom se do sada raspravljalo samo na marginama. Nekoliko aktivistkinja je, na tom tragu, problematizovalo slepo prihvatanje neoliberalizma i EU, kao i nedostatak aktivne solidarnosti sa drugim grupama koje se nalaze na udaru desnice i države: na prvom mestu romske populacije i radnica i radnika.
Nakon gotovo dva sata intenzivne i konstruktivne diskusije zaključeno je da je ova pitanja trebalo pokrenuti i ranije i da će se razgovor nastaviti 12. jula u 17h na istom mestu.
Nekoliko dana kasnije, beogradskom Knez Mihailovom ulicom prošetao je i nenajavljeni „mini-Prajd”, tokom kog je stotinak ljudi, u pratnji začuđujuće skromnih policijskih snaga, poslalo poruku da se borba nastavlja.
Protest protiv rehabilitacije Draže
Protest protiv rehabilitacije ratnog zločinca Dragoljuba Draže Mihailovića održan je 22. juna ispred Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Policijski kordon razdvajao je protivnike (među kojima i Žene u Crnom, koje su bile odvojene od ostatka protivnika rehabilitacije) i pristalice rehabilitacije koji su se okupili u manjem broju nego prilikom poslednjeg ročišta, što je svakako posledica državne zabrane ekstremno desničarske organizacije Obraz.
Policija je veče pred protest uhapsila čoveka zaduženog za ozvučenje skupa protiv rehabilitacije. Takođe su i policajci, ali i pristalice Draže Mihailovića unapred znali gde će se pre protesta okupljati antifašistički aktivisti i na tom mestu smo zatekli kako policijski kordon, tako i fašističke provokatore.
Ispred suda su javno čitana dokumenta o saradnji Jugoslovenske vojske u otadžbini sa fašističkim okupatorima, koja sud ne uzima u obzir već kao svedoke dovodi priučene režimske istoričare koji će potvrditi ono što Homen želi da čuje.
Ironija je u tome što niko ne dovodi u pitanje dokaze iznesene protiv Mihailovića u procesu iz ’45, već se izgovor za rehabilitaciju pokušava sakriti iza paravana „nepravilnog” suđenja.
U momentu u kom je čitava Istočna Evropa pod naletom talasa istorijskog revizionizma, rehabilitacija Draže Mihailovića za Srbiju znači i rehabilitovanje ideologije velikosrpskog buržoaskog nacionalizma koji je srpski i ostale narode regiona ponovo doveo do praga propasti pre svega dvadeset godina.
Rehabilitacija zločinaca koji su u Drugom svetskom ratu sarađivali sa nacističkim okupatorom, a protiv naroda, koristi vladajućoj kliki kao izgovor za njihov kolaboracionizam sa evropskom imperijom i velikim ruskim medvedom.
Borbom za očuvanje sećanja na revolucionarnu Narodnu oslobodilačku borbu mi se borimo protiv hegemonističkih ambicija velikosrpskog buržoaskog nacionalizma i uticaja stranih imperijalizama koji ga koriste kao polugu.
Sloboda za Bašak
15. juna 2012. Ispred zgrade hrvatske ambasade u Beogradu održan je skup podrške i solidarnosti sa Bašak Šahin Duman.
Krajem maja 2012. Bašak je uhapšena prilikom ulaska u Hrvatsku na osnovu Interpolove poternice koju je raspisala Turska.
Bašak je bivša studentkinja medicine Univerziteta u Ankari i dugogodišnja studentska aktivistkinja. Uhapšena je 2004. na studentskom protestu u Ankari protiv novog totalitarnog „antiterorističkog” zakona koji omogućava osudu za terorizam za svaki tip aktivizma koji uključuje kritiku vlasti. Bašak je zajedno sa još 46 studenata optužena po tom istom zakonu i osuđena 2010. na šest godina i tri meseca zatvora. Optužena je za „terorističku propagandu” odnosno uzvikivanje parola i učestvovanje u protestu. Zbog ovog represivnog procesa Turska je tužena Evropskom sudu za ljudska prava.
Bašak se u međuvremenu odselila iz Turske, udala se i već godinama živi i radi kao prevoditeljka u Nemačkoj. Bašak tamo ima regulisan trajni boravak, nije imala problema zbog procesa u Turskoj ni tamo, niti u bilo kojoj drugoj zemlji. Mnoge od njenih koleginica i kolega koji su osuđeni dobili su politički azil u Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj i drugim zemljama.
Bašak se sada nalazi u ekstradicionom pritvoru u Remetincu (zatvoru u Hrvatskoj) i preti joj izručenje u Tursku, zemlju s najvećim brojem političkih zatvorenika, koja je poznata po mučenjima po zatvorima. Bašak je bila zlostavljana prilikom hapšenja u Turskoj.
Iako je Hrvatska po Ustavu i zakonima ne bi smela izručiti zemlji u kojoj će biti izložena mučenju ili proganjana zbog svojih uverenja, pravna konfuzija u hrvatskom zakonodavstvu omogućava da Hrvatska krši čak i međunarodne ugovore o izručenju. Takođe, Bašak u Hrvatskoj ima pravo da zatraži azil, tj. zaštitu od progona u zemlji čija je državljanka. Ona ga je zatražila, ali joj je aerodromska policija pri hapšenju protivzakonito porekla pravo na azil. Njen advokat poslao je zahtev za azil i uložio prigovor na rešenje o pritvoru, ali je situacija i dalje neizvesna.
Skupovi podrške za Bašak održani su ispred hrvatskih ambasada i konzulata u Berlinu, Parizu, Ankari, Bernu, Frankfurtu, Diseldorfu, Štutgartu, Hamburgu itd. sa zahtevom da se ona pusti na slobodu i da joj se omogući pravo na azil. Skup u Beogradu pridružio se ovim zahtevima. U Hrvatskoj je održano nekoliko protesta sa istim zahtevom, organizovane su diskusije, benefit žurka sa ciljem da prikupi novac za pomoć porodici pri plaćanju sudskih troškova, a pokrenuta je i peticija protiv izručenja.
Ovakvi slučajevi represije ne dešavaju se samo u Turskoj, koja važi za zemlju koja malo mari za pravo na protest i slobodu izražavanja pojedinca. Tokom prethodnih par godina, u mnogim zemljama ne samo studenti, već i srednjoškolci i radnici, masovno su protestovali i mi smo u našem listu pisali o slučajevima represije državnih aparata nad njima. Takođe i sami i dalje trpimo represiju zbog učešća u na jesen održanim studentskim protestima i blokadama fakulteta.
Tako je nedavno protiv trojice učesnika protesta i blokada (dvojica od njih su članovi Marks21) pokrenut istražni postupak, uz optužbu za nasilničko ponašanje i ugrožavanje prava na rad i obrazovanje. Jasno je da ove izrežirane optužbe, isto kao i u slučaju Bašak, nisu usmerene samo protiv pojedinaca, već pre svega protiv čitavog studentskog protesta, kao i našeg prava na protest. Država i uprava Filozofskog fakulteta pokušavaju da ocrne naš protest i naše zahteve. Trojicu optuženih će teretiti i za organizovanje blokade, iako smo se tokom protesta direktno-demokratski organizovali, plenumski, bez predstavnika i organizatora. Ovo je samo jedan od mnogih slučajeva državne represije u Srbiji (pisali smo već o zabranama protesta malinarima i poljoprivrednicima, o zabrani Prajda itd) i zato dok čekamo početak sudskog postupka, gradimo kampanju Pravo na protest, koja će moći da reaguje u slučajevima represije od strane države i fašista i koja je u situaciji krize i rastućeg nezadovoljstva naroda (dakle okolnosti u kojima represija raste!) više nego prekopotrebna.
Borba za pravdu i slobodu neće se ugušiti dok ima ljudi kao sto je Bašak – zato joj pružamo solidarnost i podstaknuti smo da istrajemo u svakoj borbi do konačne pobede.