U svetlu skorašnjih događaja u Brazilu, donosimo prevod teksta o ograničenjima socijaldemokratske politike u Latinskoj Americi koji je objavljen pre tačno dve godine, a koji je u međuvremenu postao još aktuelniji nego što je bio kada se pojavio prvi put.
„Narod mora razumeti da ću ja ostati dosledan onome što sam već rekao. Sprovešćemo revoluciju poštujući pluralizam, demokratiju i slobodu, što ne znači da ćemo imalo tolerisati protivnike revolucije i fašiste.“ -Salvador Aljende
Tokom prošle godine, Bolivarska revolucija u Venecueli je zapala u krizu, sa svojom Ujedinjenom socijalističkom partijom (PSUV) na ivici propasti; Radnička partija je izgubila vlast u Brazilu; dok je Evo Morales poražen na referendumu povodom njegovog ostanka na funkciji predsednika Bolivije. Američki mediji ponavljaju svoju ustaljenu pesmu kojom su dosad slavili pad svake levičarske vlade. Ustaljeni citati su ponovo osvanuli u naslovima: „svaki brucoš na ekonomiji bi mogao reći“, „Ekonomija za početnike“, „Madurov režim“, „upravo su siromašni ti koji najviše pate pod njegovom socijalističkom vladom“. Na to možemo dodati i kliše da istoriju pišu pobednici, što vidimo po načinu na koji neoliberalni mediji drže pridike nad ruševinama južnoameričke levice. Međutim, nije levica ta koja je ovde poražena, već je socijaldemokratija umrla još jedanput tokom svog dugovečnog i pogubnog života.
Pod socijaldemokratijom ne mislimo na reformističke, centrističko-leve partije koje danas često koriste taj naziv. Kada kažemo „socijaldemokratija“, pre svega imamo u vidu njeno originalno značenje koje obuhvata revolucionarne, anti-kapitalističke pokrete koji u parlamentarnoj politici, zakonskim propisima i sudskim odlukama nalaze svoja osnovna sredstva za borbu. Ta sredstva predstavljaju ono što su neki marksistički sledbenici označavali kao „evolucioni“ ili „miroljubivi“ put ka socijalizmu. Međutim, da bi ponovo oživela istinsku borbu protiv kapitalizma, radikalna levica najpre mora da ponudi sopstvenu kritiku socijaldemokratije.
Nažalost, stvarnost je takva da je za nastanak radikalne svesti neophodan nekakav oblik krize. Kriza danas ima u izobilju, s obzirom na to da smo okruženi ratovima, siromaštvom, nejednakošću i ekološkim katastrofama. Sadašnji momenat je bremenit mogućnostima za radikalnu borbu jer živimo u vremenu globalnih mera štednje, finansijske krize, i vrtoglavog uspona populističkih politika na obe strane ideološkog spektra. Ovaj momenat ne sme biti protraćen na one poput Korbina i Sandersa koji u najgorem slučaju predstavljaju reformističke i oportunističke težnje evropske socijaldemokratije, a u najboljem iskreno verovanje u originalnu ideju revolucionarne socijaldemokratije. Takva ideja je fatalno kompromitovana upravo u Latinskoj Americi. Ona je bila poslednji i najotporniji bastion revolucionarne socijaldemokratije, sa liderima koji su pokazali iskrenu želju za tranzicijom od kapitalizma ka socijalizmu na krilima predstavničke demokratije. Mi koji živimo na „globalnom severu“ treba puno toga da naučimo iz lekcija sa „globalnog juga“.
***
„Jug takođe postoji… budućnost severa zavisi od juga.“ –Ugo Čavez
Kako na levici tako i na desnici, teoretičari i novinari koji se bave Južnom Amerikom su preokupirani nalaženjem dežurnog krivca. Da li Venecuela, recimo, propada zbog inostrane intervencije ili autokratske vlasti? Da li je ona primer demokratije ili diktature? Da li je kapitalizam ili socijalizam taj koji doprinosi padu čavizma? Paradoks socijaldemokratije leži u tome što se na gotovo svako od ovih pitanja može odgovoriti sa „i jedno i drugo“. Ona nužno sebe vezuje za neprijateljske institucije i prilagođava se brojnim kontradikcijama. Ona pokušava da sprovede revoluciju, istovremeno odbijajući da se obračuna sa svojim protivnicima, kako pluralizam i liberalna demokratija uostalom to i zahtevaju. Stoga, socijalizam je primoran da brani ono što bi trebalo da uništi.
Kao primere na kojima ukazujemo na ove kontradikcije uzimamo dva istorijski udaljena ali po svojim karakteristikama ipak srodna pokreta: Narodno jedinstvo (Unidad Popular) Salvadora Aljendea, koje je bilo na vlasti tokom 1970-ih u Čileu, i sadašnju Čavezovu/Madurovu Bolivarsku revoluciju u Venecueli. Sličnosti između dva pokreta su brojne. Naime, u obe zemlje socijalistički predsednici su bili u sukobu sa desničarskim zakonodavnim strukturama. Za obe ekonomije je karakteristična zavisnost o investicijama u neki od energetskih sektora: u Čileu je to bio ugalj, dok se u Venecueli radi o nafti. Takođe, obe vlade su se uspešno odbranile od inicijalnih državnih udara organizovanih od strane opozicije – jalov pokušaj u Čileu poznat i kao Tanquetazo, i udar iz 2002. godine u Karakasu. Naposletku, oba pokreta su dobila podršku severno-američke levice tokom tih udara.
U oba pokušaja državnog udara kontrola nad privatnim medijima je igrala krucijalnu ulogu. U Venecueli, Venevisión, televizijska stanica u vlasništvu Gustava Kisnerosa, pro-globalizacijskog biznismena, ugostila je glavne aktere koji su upravljali udarom protiv Čaveza. Pedro Karmona, čelnik biznis udruženja Fedecámaras, koji je bio viđen kao čelnik nove vlade tokom dvodnevnog reakcionarnog uspeha, je lično prisustvovao sastancima u toj TV stanici. U danima pred udar, privatne televizijske stanice su neprestano emitovale sadržaje protiv Čaveza, idući tako daleko da su emitovale neplaćena „javna saopštenja“ kojima su pozivali ljude da izađu na ulice i, implicitno, svrgnu Čaveza. Novinar, i svojevremeno ministar Narodne moći za komunikaciju i informacije, Andres Izara, koji je u vreme udara radio za venecuelanski kanal RCTV, tvrdi da je dobio instrukcije od strane menadžmenta stanice: „Bez informacija o Čavezu, njegovim sledbenicima, ministrima, ili o bilo kome ko bi na bilo koji način mogao sa njim da bude povezan“. Mogli bismo slobodno da posumnjamo u ova svedočenja da privatni kanali nisu učestvovali u medijskoj blokadi (poznatoj i kao medijski puč – golpe mediático) nakon što su vojska i mobilisane pristalice vratile Čaveza na vlast. Tada su ovi kanali emitovali isključivo Tom i Džeri crtane filmove, nadajući se da će time kupiti vreme potrebno za konsolidaciju reakcionarnih snaga.
U Čileu je vlasnik desno orijentisanih novina El Mercurio, Augustin Edvards Istman, priznao da je leteo u SAD dan nakon Aljendeove izborne pobede kako bi se susreo sa američkim zvaničnicima. Njegov list je kasnije bio predvodnik propagandne kampanje protiv Aljendea, za koju je dobijao sredstva od CIA kako bi objavljivao tekstove po američkom nalogu. Nakon neuspelog puča, El Mercurio je bio posvećen retrospektivnom opravdavanju neuspelog puča, ocenjujući da su totalitarno orijentisani socijalisti bili krajni dobitnici u tim vojnim akcijama, te da je na delu bila apsolutna represija preuršena u narodnu vlast. Stoga, ne radi se o tome da je državni udar bio nedemokratski, nego je nedemokratski bilo to što se Aljende usudio da preživi puč. Novinski listovi i radio stanice poput La Tribuna, povezanih sa političarom Narodne partije (Partido Nacional), Viktorom Garsijom Garzenom, sledili su sličan obrazac. Oni su tvrdili da se „vojska najpre usprotivila totalitarnoj marksističkoj vlasti“, da bi onda, kada je poraz reakcionarnih snaga već bio izvestan, proglašavali Tanquetazo „auto-pučem“ planiranim kako bi se opravdala represija od strane Aljendeovog saveza Narodno jedinstvo (Unidad Popular). Paradoksalna logika El Mercuria i La Tribuna istakla je krucijalni problem socijaldemokratije – da kontra-revolucija može da vodi pravi rat protiv onog što predstavlja samo privid obećane revolucije.
Nakon ovih neuspelih državnih udara, dvojica predsednika su ostala na vlasti, suočeni sa medijima koji nisu bili tek kritični, već otvoreno neprijateljski nastrojeni prema njima. Glavni mediji i ključni centri za kreiranje informacija su delovali militaristički kada su otvoreno najavljivali i promovisali sprovođenje puča, podržavajući time nelegalne reakcionarne snage. Ovo ukazuje na drugu dilemu socijaldemokratije koja ima jasne ali bolne opcije: podrivati novine i televizijske stanice, cenzurisati, preuzeti, ugasiti ih, ili im pak dozvoliti da nastave sa svojom reakcionarnom praksom. Ali ko je lud da dozvoli neprijatelju da kontroliše sredstva javnog informisanja u pravom, objavljenom konfliktu? U tome leži osnovni problem. Socijaldemokratija ne može da prizna da je u ratu, da kapitalizam i socijalizam nikako ne mogu da koegzistiraju jedno pored drugog. Preuzeti kontrolu nad medijima bi za socijaldemokrate značilo izdaju principa pluralizma. To bi konačno rezultiralo otvorenim pozivom opozicionim i inostranim silama na državni udar koji bi opravdavali tobožnjom autokratijom.
Venecuela se nesumnjivo suočila sa ovom dilemom. Kada je Zakon o društvenoj odgovornosti radija i televizije donesen 2004. godine, čime su preduzeti koraci ka kontroli onih medija koji su učestvovali u puču, organizacije kao što su Human Rights Watch i Komiteta za zaštitu novinara su zavijale o autoritarizmu i smanjenju medijskih sloboda. Sve te optužbe koje su se taložile godinama su sada omogućile Organizaciji američkih država da razmotri isključivanje Venecuele iz te grupe na osnovu kršenja njene povelje. Sa druge strane, ne reagovati na ovako ispolitizovane medije značilo bi da oligarsi i kapital mogu slobodno da upravljaju jednom od ključnih vojnih domena – a to je svakako najveća propagandna mreža u zemlji. Sve to se odvijalo u kontekstu sudske mašinerije nasleđene iz doba liberalne vlasti koja je bila posvećena isključivo zaštiti privatne svojine „slobode medija“. Zbog toga osnovni izbor između mača revolucije i štita buržoaske demokratije mora biti napravljen pri reagovanju na svaki od napada reakcionarnih snaga.
Štaviše, svaki put kada se bira jedno naspram drugog, jaz između sve konzervativnije vlade i sve radikalnije baze se povećava do njihovog potpunog razmimoilaženja. Ova polarizacija se odigrala upravo nakon puča u Čileu kada je vlada odstupila od svojih principa. Tada je Narodno jedinstvo bilo prinuđeno da sarađuje sa demohrišćanima i da pravi planove za organizaciju plebiscita kojim bi konačno potvrdilo svoju izvršnu (i moralnu) vlast. U međuvremenu, militanti/kinje i radnici/e na lokalnom nivou su počeli da pominju neophodnost priprema za građanski rat. Na drugoj strani, deo radništva je naivno tumačio politizaciju oružanih snaga. Oni su verovali je veća uključenost vojske u Aljendeov kabinet bila znak da se on pripremao za vojni obračun sa „mumijama“, kako su oni nazivali reakcionarne snage u Čileu. Teško je zamisliti veću političku šizofreniju unutar jednog „ujedinjenog“ pokreta.
Nije iznenađujuće stoga što je došlo do produbljivanja čileanskog radikalnog programa upravo u kriznom trenutku najveće ranjivosti socijaldemokratskog projekta. „Štrajk“ privatnih prevoznika je bio neophodni okidač kako bi se radništvo organizovalo u široku, autonomnu mrežu militantnih organizacija. Ovaj štrajk je bio zajednički organizovan od strane Udruženja čileanskih vlasnika kamiona, menadžerskog i profesionalnog sektora. Uprkos posvećenosti sudova odbrani privatne svojine, radništvo se samoorganizovalo u takozvane industrijske pojaseve – lance okupiranih fabrika – kako bi održali aktivnu proizvodnju. Oni su oformili tela koja su bila kontrolisana samo od strane radništva, poput „komiteta za bezbednost“ i „komandosa zajednice“, da bi bili spremni na militantne akcije. Time se nipošto nisu obazirali na bilo kakva „ustavna“ ograničenja. Međutim, ovakav razvoj događaja nije bio po volji političara/ki iz Narodnog jedinstva, zbog čega su oni pokušavali da kontrolišu ove pokrete i time preduprede sukob sa zakonom. Radništvo je postajalo svesno da kapitalisti, političke elite, i njihove organizacije mogu neograničeno sabotirati ekonomiju i zemlju bez narušavanja zakonskog poretka, dok su ruke radništva bile vezane istim tim zakonima. Kako objasniti ženi čija porodica gladuje da mora da sačeka na osvajanje sredstava za proizvodnju hleba, da mora da se nauči strpljenju, slažući se u isto vreme da je upravo ona ta koja polaže pravo na ta proizvodna sredstva? Nestrpljenje je očekivano uzelo maha, i radništvo je počelo da kritikuje „miroljubivi put ka socijalizmu“ za koji je vlast tvrdila da zastupa radničke interese. Radništvo se odreklo birokrata, te zauzelo zemljišne posede i fabrike, često protiv volje predstavnika Narodnog jedinstva koji su se pravdali da su „u milosti sudskih vlasti.“
***
„Mi smo na vlasti, ali nemamo moć.“ -Čileanski radnik, dve godine nakon izbora Aljendea
Cilj štrajka vlasnika transportnih preduzeća bio je kolaps čileanske ekonomije, te stoga i okončanje vladavine Aljendea i Narodnog jedinstva. U kombinaciji sa ograničenim ekonomskim merama i bojkotom organizovanim od strane SAD, glavne posledice štrajka bile su ekstremna nestašica osnovnih dobara i ekspanzija crnog tržišta, što je dalje vodilo gomilanju zaliha i žestokim spekulacijama. Za vladu je to značilo pad legitimiteta. Sa druge strane, siromašni su prepoznali da se zapravo radilo o otvorenoj konfrontaciji u kojoj je njihov goli opstanak bio doveden u pitanje. Zbog toga su u radničkim oblastima osnovali komitete za direktnu preraspodelu dobara. To je eliminisalo želju za sticanjem profita na osnovnim namirnicama, pošto je radništvo kupovalo hranu direktno od države i prodavalo je po realnim cenama. Radništvo iz industrijskih pojaseva je išlo tako daleko da su provaljivali u zatvorene prodavnice gde su konfiskovali nagomilane zalihe. Te zalihe su potom raspodelili „narodnim prodavnicama“, direktno se time suprotstavljajući lokalnim biznismenima i vlasnicima radnji.
Ono što je bilo radikalni iskorak na terenu stvaralo je probleme na institucionalnom nivou. Sve mere poput preraspodele dobara, preuzimanja fabrika, zemlje i prodavnica, kao i kontrola cena bile su iskorišćene od strane opoziciono kontrolisanog kongresa kao povod za izazivanje institucionalne krize. Članovi kongresa su tvrdili da su takve mere bile izvan nadležnosti izvršne vlasti zbog čega su inicirali beskrajne istrage protiv vladinih ministara. Naposletku je opozicija proglasila vladu ilegalnom, suštinski lobirajući time za još jedan puč koji bi bio opravdan ustavnom blokadom.
***
„Narod, svest, oružje.“
„Oduzete fabrike neće nikada biti vraćene.“
„Borimo se za uspostavljanje vladavine naroda.“
Ovi slogani su se mogli čuti na ulicama Čilea kada je Aljende bio zbačen sa vlasti. Ljudi su razumeli da je došlo vreme za otvoreni sukob, da je građanski rat bio neizbežan. Problem je bio u tome što oni nisu snabdeveni oružjem. Umesto naoružavanja radništva, Aljende je upravljao vojskom koja je neprestano upadala u industrijske pojaseve gde je zlostavljala i razoružala levičarske radnike/ce, testirajući time njihovu snagu i spremnost za pružanje otpora kada bude došlo do državnog udara. Da je postupio drugačije, Aljende bi u potpunosti izdao principe socijaldemokratije. Time bi priznao da je „postepena“ tranzicija ka socijalizmu putem demokratskih izbora bila nemoguća. Naoružati radništvo za njega bi značilo poništavanje čitavog zakonodavnog nasleđa koje je on stvarao. Umesto toga, socijaldemokratija je učinila ono što joj je inherentno; jednostavno je utihnula i borila se za legitimitet, a ne za pobedu.
Ironično deluje to što čileanski nacionalni moto glasi „ razumom ili silom“. U tom smislu, Aljendeova bezuslovna posvećenost razumu se pokazala ultimativnom greškom, jer su „sila“ koju su narodne organizacije (industrijski pojasevi, komiteti za bezbednost, narodne prodavnice, okupirane fabrike, itd.) zahtevale i „razum“ vlade jedno drugom vezali ruke. Rezultat toga su bila hapšenja i ubistva aktivista/kinja i militanata/kinja pod Pinočeovom diktaturom. Bila je to odlučna represija protiv koje je istinski masovni pokret bio apsolutno nemoćan. Umesto naoružano i dobro organizovano, Narodno jedinstvo je ostalo zatečeno i sputano svojom rigidnom ideologijom.
Za razliku od Čilea, radikalni ciljevi vlade u Venecueli su uzeli maha odmah po osvajanju vlasti. Može se reći da je Bolivarska revolucija svoj umereni zamah doživela 1999. godine, samo godinu dana nakon dolaska na vlast Uga Čaveza, i to usvajanjem novog ustava ratifikovanog na referendumu. Bez eksplicitne socijalističke retorike, novi ustav je postavio temelje za ambiciozni levičarski projekat, ustavno prepoznajući pravo na dom, zaposlenje i zdravstvenu zaštitu. Međutim, tek 2005. godine je Ugo Čavez javno prigrlio ideologiju socijaldemokratije. Tada je on predstavio Bolivarsku revoluciju kao „socijalizam za 21. vek“, koji bi bio direktno zasnovan na principima predstavničke demokratije, ali sa eksplicitnim antikapitalističkim ciljevima. Venecuelanski doprinos socijalizmu leži u njegovoj posvećenosti direktnoj demokratiji, što se praktično ogleda u činjenici da je vlada institucionalizovala lokalne odbore i podržala samoupravljanje u ekonomiji. Ovi lokalni odbori su činili Bolivarsku aktivističku bazu odozdo, i imali su značajne dužnosti poput podele zemlje u distriktima i upravljanja lokalnim projektima i fondovima. Ovakav razvoj, ova izražena posvećenost decentralizovanoj narodnoj moći i direktnoj demokratiji je izgledala kao radikalizacija projekta socijaldemokratije, što je podstaklo novi entuzijazam na Zapadu i među internacionalnom levicom.
***
„Mi moramo ponovo izmisliti socijalizam. To ne može biti vrsta socijalizma koji je postojao u Sovjetskom Savezu, već će on poprimati svoj oblik postepeno kako budemo razvijali nove sisteme koji su zasnovani na saradnji a ne takmičenju.“ –Ugo Čavez
Ali ovakve mere su samo dodatno osnažile kontradikcije koje su bile načete u Čileu. Pokazalo se da podrška vlasti narodnim inicijativama nije bila bezrezervna, već je ona umnogome zavisila od promenljivih političkih prilika. Uzmimo kao primer te promenljivosti poziv vlade radnicima za učešće u novim samoupravnim politikama. Kada je 2008. godine proizvođač čelika SIDOR bio suočen sa radikalnim štrajkom koji je proizišao iz jednogodišnjeg neslaganja sa radnicima, tada su se multinacionalni većinski deoničar Tehint i bolivarski ministar Hoze Ramon Rivero zajedničkim snagama usprotivili radničkim zahtevima. Nakon što su radnici produžili štrajk kao odgovor na vladino saučesništvo, Bolivarska nacionalna garda je delovala kao klasični razbijač štrajkova, hapseći desetine, povređujući mnoge radnike, i uništavajući njihovu imovinu. Ovaj konflikt je vodio ka jakom pritisku odozdo na Čavezu, što ga je primoralo da uspostavi i naširoko promoviše „Plan za socijalističku Gvajanu“ koji je uključivao nacionalizaciju SIDOR-a i njegovo stavljanje pod nominalnu radničku kontrolu. Jula 2016. godine, američka fabrika Kimberli-Klark bila je oduzeta i ponovo otvorena „pod upravom radnika“. To se desilo tek kada su je zauzeli njeni otpušteni radnici, nakon prinudne pauze usled nedostataka pristupa sirovinama. Potrebno je primetiti da se to oduzimanje privatne imovine najčešće dešava pod sistemom „zajedničkog upravljanja“ u kome država zadržava 51% udela u nekoj kompaniji dok radnicima pripada ostalih 49%. Svrha ovakvog sistema je omogućavanje radnicima da od dobijenog profita postepeno „otkupe“ udeo države i time steknu punu kontrolu nad kompanijom. Međutim, ostaje nejasno to na koji način se ti oslobađajući profiti mogu generisati i iskoristiti, naročito ukoliko imamo u vidu političku atmosferu u kojoj je nacionalizacija motivisana pre svega političkim ili ekonomskim kolapsom a ne uspehom socijaldemokratskih politika. Krajni ishod je to da, uprkos državnim hvalospevima, istinsko samoupravljanje ostaje daleki, neostvareni cilj.
U ekonomskom smislu, vlada se danas ponovo povlači. To se ogleda u njenom otpuštanju levičarskog ekonomiste Luisa Salasa sa mesta zamenika Predsednika za proizvodni ekonomski sektor, i u postavljanju na njegovo mesto Migela Pereza Abada, bivšeg predsednika poslovnog lobija „FEDEINDUSTRIA“. To je jasni pokazatelj vladine spremnosti da učini ustupke privatnom sektoru i politikama slobodnog tržišta. U političkom smislu, Venecuela se nalazi u istovetnoj ustavnoj blokadi u kojoj i Čile bio. Radikalni čavisti/kinje zahtevali su početkom ove godine da Vrhovni sud proglasi nelegalnom čitavu Narodnu skupštinu zbog prihvatanja u svoje redove trojice poslanika koji su prethodno bili osuđeni za izbornu prevaru. To je posledično vodilo dugotrajnom sukobu između međusobno nezavisnih grana vlasti. Sa druge strane, Nacionalna skupština je na to odgovorila insistiranjem na tome da je Vrhovni sud ništa drugo do nelegitimni skup Bolivarskih poslušničkih sudija. Na lokalnom nivou, venecuelanska opozicija sada pokušava da neutrališe podršku koju bolivarske organizacije uživaju na lokalu. Opozicija uverava narod da su lokalni odbori postali isključivo vrsta ideološke milicije, koja pod oružjem funkcioniše kao vladina pljačkaška banda. Svakako je istina da su lokalni saveti, poznati i kao colectivos (uključujući i militantne grupe na lošem glasu poput Tupamaros i la Piedrita), iskazali spremnost da oružjem brane vladu, i da budu deo vojne i političke podrške u slučaju još jednog puča ili čak građanskog rata. PSUV je na to reagovao onako kako se to moglo i očekivati od njihove vernosti socijaldemokratskim imperativima. Zahtevali su podređivanje svih društvenih pokreta primatu Države što je samo pojačalo opozicione napore ka podrivanju militantne bolivarske baze. Klovaldo Hernandez, pisac blizak vlasti, ovako je sumirao je Madurov odgovor: „Neprihvatljivo je i protivzakonito svako podizanje oružja u ime takozvane odbrane Bolivarske revolucije. Monopolom nad legitimnim nasiljem može raspolagati samo država što je ujedno i njena demokratska obaveza.“ Kao i u čileanskom slučaju, opstanak same vlade je stavljen iznad opstanka radikalnog pokreta. Time je poslata poruka da je legalnost bitnija od političke i ekonomske pravde, a da je legitimitet zasnovan ne na snazi i razvijenosti pokreta, već na klimanju glavom vrha vlasti.
Izborne šanse Madurove vlade su neizvesne čak i u slučaju da ona prebrodi sadašnju krizu. Devalvacija nafte može skupo koštati Ujedinjenu socijalističku partiju na sledećim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Uostalom, opštepoznata je činjenica da su socijaldemokratske vlade ranjive u slučaju cikličnih kriza kapitalizma. Iako kritikuju kapitalizam zbog ovoga, one bi pre svega trebalo da shvate da te krize predstavljaju suštinske i neizbežne ishode kapitalističkog sistema. Implicitni rizik „spore i postepene“ razgradnje kapitalizma ogleda se u zadržavanju modela liberalnog tržišta na kratke staze za većinski deo društvenih i ekonomskih aktera. Nepojmljivim se čini to što socijaldemokrate veruju da mogu beskrajno da zaobilaze krize – da su imuni na izborne promene koje prate ekonomski pad, bilo da taj pad nastaje kao rezultat lošeg upravljanja, sabotaže, ili globalnih faktora na koje se teško utiče. Nažalost, to nije slučaj, i godine napretka mogu rutinski biti poništene tokom jednog dana glasanja. Neoliberalna šok-doktrina očigledno deluje mnogo brže od ukidanja klasnog društva.
Socijaldemokratija uvek vodi ka izboru između dve opcije: ka otvorenom konfliktu koji poništava težnje ka „mirnoj tranziciji ka socijalizmu,“ ili ka političkom centrizmu koji se odriče svojih antikapitalističkih ciljeva. Bolivarska revolucija sada sedi na ivici tog poznatog ponora.
Možemo videti kako se centristička struja širi Evropom. U Grčkoj se Siriza saglasila sa sprovođenjem dodatnog paketa mera štednji. Njihovu administraciju opisuju kao onu koja „nije učinila ništa protiv postojeće političke dogme“, što nije bio znak podsmeha od strane levice, već podrška od strane jednog ekonomskog stratega pri Standard banci. U Francuskoj, premijer Fransoa Oland sprovodi najjači udar na radnička prava u skorijoj istoriji te zemlje, i silom guši štrajkove koji su nastali kao odgovor na te mere. U Latinskoj Americi, socijaldemokrate preferiraju svoj nestanak. U Evropi oni biraju kolaboraciju.
„Osnivanje države ne povećava slobodu ljudi… nacionalne države su postale ozbiljne prepreke bilo kakvom društvenom razvoju.“ -Abdulah Ocalan (PKK)
Od svog nastanka pre više od stoleća, mnogo pre pojave marksizma-lenjinizma, socijaldemokratija je dosledno propuštala da ostvari svoje ciljeve: u Nemačkoj tokom i nakon Prvog svetskog rata, u Španiji tokom građanskog rata, u Francuskoj za vreme Narodnog fronta, u Izraelu pod vođstvom Radničke partije Mapai, u Čileu pod Aljendeovom vlašću, kao i na mnogim drugim frontovima. Sa padom Sovjetskog Saveza, tek nekolicina i dalje veruje da je centralizovana država ta koja treba da odlučuje o pravcu revolucionarne promene. Došlo je vreme da dodamo socijalističku varijaciju liberalnog demokratskog državnog intervencionizma na listu neuspeha. Ono što je tako uzbudilo Zapad u vezi Venecuele je upravo njen (nesrećno sproveden i neadekvatan) otklon od države, i promovisanje horizontalnih, samoupravnih narodnih organizacija i društvenih pokreta. Kako se bolivarska vlada bliži padu, naša nada treba da bude usmerena ka ovim grupama. Eksperiment u Venecueli čini jednu stvar jasnom: ukoliko radikalni napredak treba sprovesti i održati u 21. veku, onda to mora da bude odozdo.
Preveo: Dragan Đunda