Ako nam je potreban ikakav dodatni dokaz da mere štednje nisu put iz krize u Evropi, onda nam se objavio pre dve noći u Keraciniju, radničkom naselju lučkog grada Pireusa – na tragičan i dramatičan način.
Noseći crne majice i vojne pantalone i čizme, grupa od petnaest do dvadeset fašista oko ponoći je presrela Pavlosa Fisasa, poznatog tridesetčetvorogodišnjeg hip-hopera, antifašistu i radnika u metalurgiji. Pavlos, poznatiji kao Killah P, suprotstavio im se rečima da za fašiste nema mesta u tom kraju. Dok se udaljavao, u društvu svoje partnerke i još jednog para, pristiglo je još desetak fašista koji su ga zaustavili.
Potom se pored njih zaustavio automobil iz kog je, s nožem u ruci, izašao jedan od ranije poznat član fašističke organizacije Zlatna zora. Ubo je Pavlosa, prvo u srce, a onda i u stomak.
Iako je bila u blizini i nadgledala situaciju, policija nije reagovala dok se sve nije završilo, a većina fašista napustila mesto zločina. Ambulantnim kolima je potrajalo više od pola sata da stignu na lice mesta. Neposredno po dolasku u bolnicu Fisas je proglašen mrtvim. Lekari nemaju sumnje: ubod u predelu srca i okretanje noža pri ubodu u stomak jasno ukazuju da se radi o namerenom ubistvu. Ili, kako se ovih dana besno uzvikuje po grčkim ulicama, o atentatu.
Ovaj jeziv napad fašista nije prvi, niti će biti poslednji. U protekle dve nedelje fašisti su patrolirajući istim krajem naleteli na manju grupu komunista koji su lepili plakate i fizički ih napali. Širom Grčke sve je više napada i na imigrante.
Dr Panos Papanikolau, specijalista neurohirurgije u bolnici „Sv. Pantelejmon”, gde je Pavlosovo beživotno telo prebačeno nakon napada, izjavio je za grčki SKAI TV da su neonacisti iz Zlatne zore „protekle tri godine vežbali na imigrantima. Povređeni imigranti dovoženi su u bolnicu, a mi smo upozoravali javnost na napade ovih grupacija.”
Fašisti imaju sve više samopouzdanja da vrše ovakve ulične akcije jer su uvereni da će im policija progledati kroz prste.
To nije bez osnova. Više od polovine policajaca je na prošlogodišnjim izborima svoj glas dalo Zlatnoj zori, koja je potom ušla u parlament sa skoro sedam odsto glasova. Istraživanja javnog mnjenja sada ih pozicioniraju kao treću partiju u Grčkoj.
Štaviše, kako dr Papanikolau ističe, veliku krivicu snose i mediji koji članove Zlatne zore dovode u lajfstajl TV emisije „kao nekakve manekene”.
Zlatna zora ima potporu u vladajućim krugovima, koji po grčkim medijima sve češće plasiraju rasističku propagandu. Mnogi poslodavci to otvoreno koriste kako bi izvukli što veći profit. Ranije ove godine, nadzornici na jednoj farmi otvorili su vatru na radnike iz Bangladeša koji šest meseci nisu primili platu i koji su posle svega pokušali da gazdi mirno postave pitanje kada će biti isplaćeni.
Kako bi otplatila dugove i uspela da dobije nove kredite, grčka vlada sve više teret krize prebacuje na običan narod, dok istovremeno legitimiše rasističko i fašističko nasilje nad protivnicima te politike. Pavlos Fisas je do sada najpoznatija žrtva te politike, ali nije prva.
Grčka je zbog toga već na nogama. Antifašističke demonstracije izbijaju uzduž i popreko. Iz Pireusa su dan nakon ubistva stigle informacije o napadima na kancelarije Zlatne zore i pratećim sukobima s policijom.
Za razliku od dosadašnjih napada i ubistava imigranata, vlada i predsednik Grčke sada naizgled – reaguju. Predsednik Karolos Papuljas pridružio se nedavnim pozivima svoje PASOK partije da se Zlatna zora stavi van zakona. „Naša je dužnost da ne dozvolimo širenje fašizma – ni jedan milimetar.”
Ministar unutrašnjih poslova Grčke danas je ukinuo i specijalnu policijsku pratnju neo-naci parlamentarcima, uz obrazloženje koje smo već ovih dana čuli od nekih visokih zvaničnika vlade: „Njihovi postupci simptomatični su za kriminalno delovanje i vršenje udruženih kriminalnih aktivnosti”.
To, ipak, nikako nije dovoljan razlog za spokoj. Fašizam u Grčkoj ne raste zato što je neki deo društva naprosto preko noći poludeo, već zato što sitni posedi propadaju, a nezaposlenost i beznađe se šire kao kuga. U takvim okolnostima, fašisti, potpomognuti očajničkom i bezdušnom vladajućom elitom, dižu glavu i prolivaju krv protivnika.
Formalna zabrana partije koja na bazi terora prikuplja sve veću podršku u ovim slojevima ne znači ništa. To možda najbolje potvrđuje zabrana nacističke partije u Nemačkoj 1924. godine, nakon neuspelog Pivničkog puča. Nacistička partija nastavila je da postoji pod drugim imenom, sve do povratka Hitlera iz zatvora i novog uspostavljanja legalne organizacije. Slična je situacija i danas sa Mađarskom gardom, uličnom armijom fašističke partije Jobik. Ovih dana uoči LGBT prajda, po Beogradu vidimo preteće grafite „Srbskog obraza”, nepismene reinkarnacije ove zabranjene klero-fašističke organizacije.
Zabrana fašista je formalnost koja u kratkom roku može samo da neznatno omete rad dobro organizovane partije, do one mere u kojoj joj je potrebno da doda etnički prefiks starom nazivu i promeni svoj logo taman toliko da još malo više podseća na svastiku. To posebno u situaciji u kojoj niko razuman ne očekuje policijske progone fašista koje su dosadašnje vlade spremno koristile kao svoje para-trupe protiv radničkih i antifašističkih demonstracija, pomažući tako bratimljenje fašista i policije.
Vrtlog u kom je danas Grčka usisaće svaku zemlju u kojoj pukne balon dužničke ekonomije. Ruku na srce, teško je pretpostaviti da bi išta drugačije bilo i u Srbiji, a još teže reći da simptome ovakve situacije nismo već u više navrata videli na delu. Od noćnih zasipanja romskih naselja molotovljevim koktelima (medijski prećutanih, ali legitimisanih rasističkim patosom gradonačelnika Beograda), do napada na Jova Kapičića (svakako ne od strane unuka nekog Golootočanina).
I sam sam pre dve godine bio meta napada nožem od strane fašista nasred Filozofskog fakulteta i dobro znam taj osećaj kada dok daješ izjavu inspektor hvali predizborni govor predsednika Dveri koji ide u pozadini sa TV-a. Uprkos svedocima i sigurnosnim kamerama, policija nikada nije ušla u trag napadačima. Na napade u većini slučajeva i ne reaguju, a žrtvama se često poručuje da su same krive.
Zato je preko potrebno da se levica ugleda i uči od onoga što grčki radnički i antifašistički pokret rade danas u ovakvoj situaciji, pre nego što i ovde počne da lije krv. Zabrane ne ukidaju fašizam, potreban nam je antifašistički pokret.