Danas smo se probudili da čujemo najnovije vesti o uništavanju naše prirodne okoline. Teški metali s muljem i vodom iz oštećenog jalovišta rudnika „Stolice” u Kostajniku kod Krupnja, stigli su u Drinu kod Badovinaca na području opštine Bogatić. Čovek je u proteklih par decenija krenuo da menja prirodnu okolinu u kojoj živi, često neplanski i štetočinski. Zeleni pokret je izrastao kao politički odgovor na ovu tendenciju. Taj pokret se proširio zbog efekta ljudskih aktivnosti na klimatske promene. Izveštavamo ovom prilikom o tome da je od 19. do 23. septembra održana međunarodna akcija – na kom je učestvovalo više hiljada ljudi u 150 zemalja – da zatraži mere protiv globalnih klimatskih promena . To je najveći takav protest u proteklih par godina. U Srbiji se slabo poznaje ova tematika, iako su nas posledice globalnih klimatskih promena zadesile pre par meseci tokom poplava. Kao što je naša vlada odgovorila samo lepim rečima i daljim rezanjem budžeta , tako svetski političari slično izgovaraju zelene fraze, ali ne uvode mere koje bi mogle da zaustave klimatske promene i sačuvaju najsiromašnije, koji već sada trpe najveće posledice. Zato smo odlučili da izdamo ovaj članak Elejn Grejem Li sa marksističkog časopisa Counterfire iz Britanije u kom se priča o potrebi klasne politike da se reši ovaj problem. Političari koji su u džepovima naftnih, gasnih, automobilskih i drugih sličnih lobija nemaju interes da stvore zelenu ekonomiju. Samo klasnom borbom odozdo možemo da stvorimo promene koje su nam potrebne.
Elejn Grejem-Li: Narodni klimatski marš poslao je jasnu poruku političarima – klimatske promene ostaju problem od centralnog značaja i posmatraćemo šta ćete učiniti!
Narodni klimatski marš u Londonu prošle nedelje bio je najveća mobilizacija ljudi povodom klimatskih promena od 2009. i demonstracija koje su pratile samit u Kopenhagenu. Kao deo globalne akcije uoči samita UN povodom klimatskih pitanja u Njujorku, on šalje jasnu poruku političarima. Klimatske promene ostaju pitanje od ključnog značaja i posmatraćemo šta ćete učiniti.
Sem toga, poruka marša je bila manje eksplicitna. Bio je to jasan poziv za neke mere na polju klimatskih promena, ali pitanje toga šta bi te mere trebalo da podrazumeju nije bilo u fokusu. Zaista, jedan od najbrojnijih transparenata, koji je istakla Klimatska koalicija (prethodno Zaustavite klimatski haos, koalicija različitih NVO-a, uključujući Prijatelje Zemlje, WWF and RSPB), glasio je, sa finim nedostatkom specifičnosti, „Uradimo nešto povodom klimatskih promena.“ Avaaz, još jedan od organizatora, bio je makar nešto konkretniji, pozivajući na „100 procentno čistu energiju“, davajući slabe naznake o tome kako zapravo žele ostvarenje ovog cilja.
Organizatori bi možda tvrdili da je bilo neophodno da u fokusu bude opšti poziv na akciju kako bi demonstracije bile što brojnije i, na mnogo načina, to bi bilo tačno. Opšta pretpostavka je da samo ostrašćena skupina onih koji negiraju činjenicu klimatskih promena ne uviđaju potrebu za akcijom bilo kakve vrste kako bi se suočilo sa klimatskim problemima. Stoga, poziv političarima da urade nešto, bilo šta, povodom klime možda bi mogao okupi veći broj ljudi. Nedeljni marš uključio je učesnike iz Kafoda, Ženskog instituta, crkve svetog Džejmsa, Pikadilija , kao i lokalnih ekoloških grupa iz mesta kao što su Vild i Bredford na Ejvonu, za koje se ne može reći da su očekivani učesnici protesta. Ono što je bilo veoma čudno jeste činjenica da je protest širom sveta bio toliko širokih razmera da je čak okupio i grupacije na koje su protesti bili usmereni: protest u Londonu uključio je značajan broj liberalnih demokrata, iako su deo vladajuće koalicije, dok je Ban Ki Mun, generalni sekretar UN-a, rekao da će se pridružiti maršu u Njujorku ove nedelje.
Problem je u tome što će nas poziv na bilo kakvu akciju povodom klimatskih promena dovesti u situaciju da će se ljudi zadovoljiti bilo kojom odlukom političara. Londonski biskup, u uvodnoj reči na skupu koji je sledio posle marša, rekao je da „moramo ostaviti saosećajnim političarima prostor za manevar“ na klimatskom samitu, dok je još jedan transparent Avaaz-a, u sličnom tonu, poručio Kameronu da je „vreme da predvodi po pitanju klime.“ Kada bi političke klase jednoglasno negirale da se klimatske promene događaju ili da su značajne, ovo bi bila razumna pozicija, ali situacija nije takva. Kameron je, uostalom, pred izbore tvrdio da će njegova vlada biti najzelenija ikad. Rekao nam je da bismo mogli da „glasamo plavo, a dobijemo zeleno.“ Nije bilo manjka „pozelenjavanja“ političara, problem je u tome što njihova rešenja nisu dovela do smanjenja štetnih emisija. Na neki način, budući da je protest bio daleko više srednjeklasni nego što ti protesti obično jesu, on možda bude kratkoročno uspešan u ubeđivanju Kamerona da bi trebalo da obrati pažnju na pitanje klimatskih promena. Mnogi učesnici protesta, čak i iz torijevskih okruga, bili su ljudi koje bi morao da učini zadovoljnima ukoliko želi da zadrži bilo kakve šanse da ostane na vlasti i posle sledećih izbora. Dodatno imitiranje zelenih od strane torijevaca, onakvo kakvo smo videli 2010, moglo bi da pomogne njihovoj izbornoj strategiji, ali neće pomoći i na polju klime. Umesto pozivanja Kamerona da preuzme vođstvo, prava akcija povodom pitanja klimatskih promena morala bi da uključi i kritiku toga kuda bi on mogao da nas predvodi.
Činjenica da se 27 000 ljudi dovoljno brine oko klimatskih promena kako bi na protestnom maršu zahtevali akciju ostaje ohrabrujuća, ali, ostaje sumnja oko toga da li bismo ovo mogli da posmatramo kao izvorno rađanje ekološkog pokreta. Videli smo već masivnu mobilizaciju od strane NVO povodom klimatskih problema: iCount skup 2006. okupio je oko 25 000, dok je 2009. na Wave demonstracijama bilo oko 40 000 ljudi. Ovi protesti nisu doveli do istrajnih i intenzivnih kampanja u međuvremenu. Tačno je da je još uvek prerano reći da li će i ovi protesti imati isti ishod, ali znaci nisu ohrabrujući. Avaaz, jedan od glavnih organizatora, nije za dugotrajno dejstvo, budući da se zalažu za taktiku padobranca u kojoj bi se na kratko pozabavili jednim pitanjem pre nego što bi prešli na sledeće.
Potrebno je da se borimo za pravu akciju na polju klime, ali to moramo da uradimo sa saznanjem da tržišno orijentisana rešenja koja predlažu mejnstrim mediji i političari upravo čine deo problema. Iako su tehnološka rešenja tu, klimatske promene opstaju, budući da ekološke potrebe planete nisu saglasne sa potrebama i željama profita. Da bismo se sa promenama suočili, neophodno je da se borimo protiv logike sistema koji profit stavlja ispred bilo čega drugog, a to znači borbu protiv mera štednje koje su u središtu vladinih politika. Nedeljne demonstracije širom sveta bile su značaj podsetnik toga da su klimatske promene bitne, ali, za nas u Ujedinjenom Kraljevstvu, demonstracije koje Konfederacija sindikata organizuje protiv štednje osamnaestog oktobra još su bitnije kao deo borbe za svet u kojem su stvarna rešenja klimatskih problema moguća.