Po gradovima Bosne i Hercegovine ponovo bukti rat. Ovaj rat, ipak, nije ni po čemu nalik na nacionalističke ratove iz 90-tih, niti na hladni rat koji nacionalistički političari vode u etnički podeljenoj zemlji kojom predsedava kolonijalni visoki predstavnik svetskih velesila. Ovo je socijalni rat, narodni ustanak.
Besno radništvo, nezaposlena omladina i ratni veterani ustali su solidarno, počevši s pobunom tuzlanskih radnica i radnika protiv privatizacionog masakra industrije, protiv federalne i kantonalnih vlada, paleći pred sobom automobile i institucije vlasti širom Federacije BiH. Poruka u vidu grafita „Ko sije glad žanje bijes” upućena je političkoj klasi koja vlada društvom u kom posla skoro da nema, u kom je neverovatnih 63% mlađih od 24 godine nezaposleno; klasi koja u dosluhu sa šačicom tajkuna-skorojevića pljačka nekadašnji državni sektor i uživa u svim privilegijama državnih položaja.
Poput bljeska na noćnom nebu, ovaj ustanak rasvetljava prave odnose moći unutar BiH.
Neokolonijalizam i neoliberalizam
Gostujući na jednoj austrijskoj televiziji, visoki predstavnik zapadnih sila, Valentin Incko, zapretio je: „…ako se nastavi sa huliganizmom, možda ćemo morati da pozovemo trupe EUFOR-a [EU] da intervenišu”.1 Bukvalno kao eho ove izjave stigla je i informacija o ostavci direktora Direkcije za koordinaciju policijskih tijela BiH, Himze Selimovića, uz priznanje da policija ne može da garantuje bezbednost članovima bosanskog predsedništva, ali i poziv međunarodnoj zajednici i Evropskoj uniji da razmotre slanje vojnih trupa u Bosnu ukoliko se slični događaji ponove.2
I dok izjave Incka i Selimovića razotkrivaju EU kao stvarnu silu koja kontroliše BiH, Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske (RS), pohvalio je građane srpskog entiteta zato što nisu „naseli na provokacije” i uključili se u proteste koji se šire Federacijom. Ima li boljeg dokaza da je nacionalistička zavadi-pa-vladaj mantra utkana u samu strukturu BiH? U međuvremenu, Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik vlade Republike Srbije, kontaktirao je predstavnike svih partija u RS i upozorio ih da ne talasaju. Takvim potezom Vučić je demonstrirao ne samo kontinuitet ekspanzionističkih ambicija srbijanske političke elite, već i suštinsku klasnu solidarnost unutar bosanske – koja najčešće nije u stanju da se dogovori ni oko toga treba li bosanska federacija uopšte da postoji – u borbi protiv svih naroda Bosne.
Štaviše, političke klase Bosne i Evropske unije nisu ujedinjene samo u odbrani privatizacija. Zajedničkim naporima, one već petu godinu zaredom nameću i MMF-ov program mera štednje, u pokušaju da primoraju radništvo oba entiteta da plati cenu privrednog kolapsa. Prema odredbama dva stendbaj aranžmana, budžeti su zamrznuti, plate u javnom sektoru više puta rezane, potrošnja urušena, rast stagnira a spoljni dug se udvostručio i trenutno je na 32% BDP-a. Vlada BiH, inače nesposobna da se dogovori niti oko jednog zajedničkog zakona, prošle godine je usvojila Globalni fiskalni okvir (GFO) za 2014-2016 pod patronatom MMF-a. GFO je odredio parametre za budžete entiteta i u njih upisao politiku budžetske seče namenjenu smanjenju budžetskog deficita u naredne dve godine. Time je sprovođenje neoliberalnih mera štednje u potpunosti zaštićeno od bilo kakvog izazova na predstojećim izborima. Budući da, kako u svom poslednjem izveštaju o Bosni i sam MMF priznaje, nijedan od ovih koraka neće dovesti do privrednog rasta, a time ni do novih izvora prihoda, u planu je izmena zakonskih uredbi kako bi se podigla starosna granica za odlazak u penziju, dodatno povećala fleksibilnost radne snage i nastavilo sa privatizacijom.3
Neoliberalne reforme ne samo da ne mogu da reše krizu, nego će je pogoršati. Ovaj ekonomski model, karakterističan za Balkan i perifernu Evropu, zasniva se na otvaranju stranom kapitalu. Do 2008. godine upliv stranog kapitala bio je zaslužan za rast koji se bazirao na uvozu roba i potrošačkih kredita, ali je istovremeno uništavao industriju i doveo do trenutne dužničke krize. S jedne strane, precenjena valuta vezana za evro omogućila je dobijanje zajmova neophodnih za pokrivanje troškova uvoza; ali je, s druge, odvraćala od investiranja u realni sektor, a izvoz učinila nekonkurentnim.4 Budući da joj ekonomski rast u potpunosti zavisi od spoljašnjih izvora, te da će finansijska kriza tržišta u nastajanju koja se širi iz Argentine bez sumnje dovesti do talasanja u evrozoni, Bosna se trenutno nalazi na prekretnici.
Politička elita jedinstvena je u nameri da uvede neoliberalne reforme, koje su uostalom uslov za ulazak u Evropsku uniju. Sada je suočena sa narodnim ustankom koji bi lako mogao da se proširi i na RS, a možda i preko čitavog Balkana. Ukoliko ne smisli kako da se izvuče iz krize, koja je ujedno i kriza legitimiteta federalnog modela, nema sumnje da će, kao i 90-tih, vlast braniti udaranjem u bubanj nacionalizma; ukoliko do toga dođe, može doći do rušenja federacije, što bi otvorilo vrata imperijalističkim intervencijama velikih sila i nacionalističkim sukobima širom regiona.
Ukoliko želimo da razumemo uzroke postojeće krize političke vladavine i uslove pod kojima trenutni ustanak može da pruži dugotrajnu alternativu, moramo se prisetiti upravo te istorijske matrice.
Jugoslovensko nasleđe: tržišne integracije, nacionalistički raspad i intervencija velesila
Rat iz devedestih ne možemo izdvajati iz konteksta raspada Jugoslavije podstaknutog dužničkom krizom iz osamdesetih. Tih 80-tih godina Jugoslavija je pala pod tutorstvo MMF-a, koji je na njoj po prvi put primenio šok terapiju i programe tržišne liberalizacije koji će tokom 90-tih postati norma u post-sovjetskoj Istočnoj Evropi. MMF je naložio zatvaranje neefikasnih industrija i obustavljanje subvencija koje su bogatije republike i regioni pružali siromašnijima. Suočeni s raširenim radničkim nezadovoljstvom, a potom i žestokim talasima štrajkova u svim republikama, razne republičke partijske elite, a pre svih ona iz Srbije predvođena Miloševićem, pokrenule su talas nacionalizma kako bi se održale na vlasti.
Da bi uspostavili tržišnu disciplinu neophodnu za otplatu duga, MMF i Evropska ekonomska zajednica (EEZ) zatražili su recentralizaciju jugoslovenske federacije. Kao nagradu za uspešno sprovođenje reformi EEZ je obećala bliže integracije. To je u praksi značilo da je EEZ stala na pozicije Miloševića i velikorspskog nacionalizma koji su recentralizacijom Jugoslavije hteli da podignu konkurentnost srbijanske ekonomije. Međutim, obećanje evrointegracija ohrabrilo je i bogate severne republike koje su sopstvenu konkurentnost htele da podignu oslobađanjem od siromašnog juga i pridruživanjem EEZ. Na taj način, evropske integracije su ubrzale nacionalistički raspad federacije.5
Kada se postavilo pitanje opstanka Jugoslavije zapadne sile bile su podeljene. Podrška koju je Nemačka uputila separatistima u Sloveniji i Hrvatskoj, te kontriranje Beograda u vidu sporazuma sa Zagrebom o podeli Bosne, destabilizovali su ovu republiku. Evropske sile pothranjivale su ove apetite uzastopnim mirovnim planovima koji su prepoznavali i ignorisali etnička čišćenja, sve dok SAD nisu iskoristile njihovu razjedinjenost da prošire svoju dominaciju u vakuum koji je nastao povlačenjem ruskog uticaja, kroz vojnu intervenciju na strani hrvatsko-muslimanske koalicije, koju su same stvorile kako bi okončale rat.
Geopolitika nacionalnog pitanja Dejtonske Bosne
Bosna koja je nastala iz Dejtonskog mirovnog sporazuma je neokolonijalni protektorat Zapada. Njena unutršanja politika sprovodi se uglavnom po diktatu EU i SAD. Podeljena je na dva entiteta: Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku. Donošenje odluka je nemoguće bez saglasnosti oba entiteta. Ipak, opstanak neokolonijalnog režima predvođenog visokim predstavnikom za Bosnu i Hercegovinu opravdava se tvrdnjom da opstanak jedinstvene Bosne zahteva element spoljašnje prisile. Naprotiv, upravo je federalna struktura koju su velesile u Dejtonu nametnule bez ikakvog demokratske procedure ta koja je zadala novi okvir za nacionalistička nadmetanja koja uvek nanovo dovode do potrebe za protektoratom kao pravom izvršnom vlašću i garancijom teritorijalnog integriteta.
Brojne „etničke tačke veta” i komplikovani mehanizmi podele moći koji su ugrađeni u ustav omogućavaju nacionalističkim političarima da po volji parališu federalnu vladu oko bilo kog zajedničkog pitanja. Na primer, BiH već dve godine nemaju delotvornu vladu, što je prošlog juna izazvalo masovne proteste u Sarajevu zbog odlaganja usvajanja zakona koji bi novorođenčadi omogućio pristup osnovnoj zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Sem toga, institucije zastupaju građane samo kao pripadnike jednog od tri konstitutivna naroda, primoravaju ih da se identifikuju sa jednom od tri konstitutivne etničke grupe i na taj način stvaraju patrijski sistem zasnovan na nacionalističkim podelama. Rezultujuća paraliza vlasti otvara prostor u kom visoki predstavnik vrši funkciju zakonodavne i izvršne vlasti, zaoštravajući i nacionalističke tenzije i krizu legitimiteta političkog sistema.
Odgovor Zapada na krizu bio je plan da se radikalno revidira Dejtonski sporazum, odnosno da se jedinstvena Bosna očuva kroz njenu integraciju u EU i NATO. Recentralizacija federacije i efektivno ukidanje autonomije Republike Srpske za cilj imaju sprečavanje povratka Rusije na regionalnu scenu, što ona nastoji da ostvari kroz svoj novostečeni status energetske supersile. Nakon američkog proglašenja „nezavisnosti” Kosova 2008. godine i ruskog veta u Savetu bezbednosti UN, vidimo da sukob velesila ponovo meša naš nacionalistički špil karata. Nekada je bošnjačka elita stajala iza odredbi Dejtonskog sporazuma, danas se zalaže za recentralizaciju; s druge strane, elita bosanskih Srba u početku se protivila Dejtonskom sporazumu, a danas balansira između njegove odbrane i uspostavljanja bližih odnosa sa Rusijom u kako bi očuvala mogućnost otcepljenja.
Ako podele do kojih su dovele intervencije velikih sila predstavljaju kontinuitet u odnosu na devedesete, onda su sličnosti s tom decenijom u pogledu političke ekonomije potpuno neverovatne. Recentralizaciju glasno zagovaraju i EU i MMF, kao nužan faktor ekonomske reforme. Baš kao i ranije, neoliberalna kuknjava svaljuje svu krivicu na postojanje „velike vlade”, koja stavlja preveliki teret na ekonomiju i stoji na putu integrisanom tržištu privlačnom stranim investitorima. A što se nacionalističkih političara tiče, svi oni, kao i 80-tih, strastveno podržavaju tržišne reforme. Jedino oko čega nisu saglasni je pitanje recentralizacije fiskalne moći. Istoveremeno, političku paralizu sistema udvostručuje nesposobnost tržišnih reformi da reše ekonomsku i socijalnu krizu. Pod ovakvim uslovima, u kojima se ogromni spoljni ekonomski i vojni pritisci sudaraju i kombinuju sa nacionalističkim sukobima, ponovo su postavljane osnove za raspad zemlje.
Kuda dalje: ukinuti protektorat, odbraniti jednakost naroda Bosne, podržati radnički ustanak!
U sadašnjim okolnostima, bilo kakva progresivna alternativa nužno će biti suočena sa varvarizmom. Protesti su do sada bili čiste klasne pobune, s malo ili nimalo simptoma nacionalističke zaraze. Njihova očigledna politička slabost, zapravo, leži na drugom mestu, u široko rasprostranjenom pozivu tuzlanskog radništva na nepartijsku tehnokratsku vladu, koja bi u postojećoj situaciji protektorata neminovno bila ratrzana između nacionalističkog veta i diktata visokog predstavnika/MMF-a. Ipak, najveći problem je to što se protesti do sada nisu proširili u RS, iako je važno spomenuti skup solidarnosti u Banjaluci na kom se okupilo oko 300 ljudi. Snaga dejtonskog zavadi-pa-vladaj sistema je u tome što koči sve vidove međuetničke klasne solidarnosti. Zato dosadašnji protesti protiv MMF-ovih mera štednje nisu bili koordinisani; generalni štrajkovi javnog sektora 2009. i 2013. godine bili su, stoga, ograničeni na Federaciju u prvom i Republiku Srpsku u drugom slučaju. Isto tako, generalizovani bes radničke klase prema političkoj eliti može se lako izmanipulisati i pretvoriti u svoju suprotnost – u podršku EU integracijama koje bi bile rešenje za „korupciju” i nesposobnost da se „sprovedu reforme”, kao što smo videli u skorašnjim protestima u Bugarskoj. Na ovaj način sistem iznova stvara struju koja se s nacionalizma prirodno prešaltava na podršku protektoratu – a samim tim i intervenciju velesila – dodatno generišući sve veći naboj krize i očaja.
Izlaz iz ovog začaranog kruga leži u povezivanju socijalne borbe protiv nacionalističke političke klase sa demokratskom borbom za zbacivanje imperijalističkog protektorata.
Ukoliko se vratimo na početak našeg izlaganja, socijalni pokret stoji naspram političkog fronta koji okuplja EU, visokog predstavnika, MMF, sve lokalne nacionalističke političare, Beograd i Zagreb. Ako misli da oslabi ovaj savez, pokret će morati da pozove na odbacivanje MMF-ovog sporazuma, proterivanje visokog predstavnika i EUFOR-a i odbacivanje bilo kakvih izmena Dejtonskog sporazuma koje nisu proizvod dogovora između samih naroda. Ukoliko pokret razradi praktičnu opoziciju imperijalističkom mešanju i ekonomskoj zavisnosti, biće u stanju i da raskrinka sav nacionalistički pozeraj. Jer, ni podrška nacionalističkih elita Dejtonskom sporazumu, ni borba protiv njega ne pradstavljaju anti-imperijalizam: njihovi postupci uvek vode u smeru ruske ili SAD-EU intervencije; a te intevencije uvek dovode do daljeg neoliberalnog pustošenja.
Na ovim osnovama pokret bi na legitiman način mogao da odbrani prava svih nacionalnosti, uključujući tu i manjine, poput Roma, koje u dejtonskom uređenju nisu zastupljene. Povezivanjem socijalnog pitanja sa nacionalnim – tako da postane jasno da će klasne nejednakosti biti nemoguće dovesti u pitanje ako radnički pokret ostane podeljen po nacionalnim linijama, tj. ako ne odbrani pravo slobodnog udruživanja svih nacionalnosti protiv svih oblika prisile – biće moguće napraviti prve korake ka prevazilaženju međusobnog nepoverenja među narodima i stvaranju tendencije ka jedinstvu radničkog pokreta. Kako bi odavde krenula dalje, levica mora da pokaže da je socijalna jednakost neodvojiva od nacionalne jednakosti, te da se nijedna od njih ne može ostvariti bez internacionalističke borbe protiv saveza između nacionalista širom regiona i rivalskih velesila.6
- Za još sličnih pretnji u austrijskoj štampi vidi: http://www.novinite.com/articles/158040/EU+to+Consider+Intervention+in+Bosnia+if+Tension+Escalates
- Vidi „Sarajevo: 1621″, http://balkans.aljazeera.net/vijesti/demonstranti-se-razisli-uspostavljen-saobracaj
- Vidi „Bosnia and Herzegovina: Fourth Review Under the Stand-By Arrangement and Request for Modification and Waivers of Applicability of Performance Criteria”, Country Report No. 13/321, November 1, 2013. http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2013/cr13321.pdf
- Vidi Andreja Živković, „Povratak u Budućnost: Tranzicija na Balkanu”, u Miloš Jadžić, Dušan Maljković i Ana Veselinović (ur.), Kriza, Odgovori, Levica: prilozi za jedan kritički diskurs, Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2012.
- Za ‘la longue durée’ istorijat evropskih integracija bivše i post-Jugoslavije vidi Andreja Živković, http://www.novossti.com/2013/07/kratka-istorija-evropskih-integracija/
- O jednoj takvoj savremenoj internacionalističkoj alternativi vidi Andreja Živković i Matija Medenica, „The Balkans for the Peoples of the Balkans”: http://www.criticatac.ro/lefteast/balkans-for-the-peoples-of-the-balkans/