Prenosimo prevod teksta američke aktivistkinje Ejeris Dikson koji je originalno objavljen na sajtu truth-out.org. Iako su određene teme o kojima govore usko vezane za iskustva aktivista i aktivistkinja u SAD, smatramo da je poenta teksta i te kako primenjiva na probleme sa kojima se suočavamo u Evropi i na Balkanu kada pokušavamo da gradimo pokrete i borbeno jedinstvo eksploatisanih i potlačenih.
Ovaj tekst se već dugo spremao. U mladosti, provela sam godine intervjuišući žene uključene u Black Panther pokret, čitajući njihova pisma, poeziju i eseje. Istraživala sam njihova iskustva i uticaj PTSP-a na njihove živote. Kasnije, shvatila sam da sam tražila način da budem deo rada u pokretu u kom moj duh, ličnost i nada mogu da ostanu čitavi. Naučila sam da je deo tog rada isključivo moj. Ali deo je zajednički poduhvat: odnosi se na način kako se ophodimo jedni prema drugima.
Moja vizija za 2018. je da se posvetimo popravljanju međuljudskih odnosa unutar pokretâ za socijalnu pravdu i pozabavimo se štetom koja je učinjena. Provela sam veći deo 2017. godine putujući širom SAD, podržavajući grupe koje se organizuju protiv žestokih političkih pretnji. Neke su se direktno suprotstavljale rasistima koji zagovaraju superiornost bele rase, druge su se bavile nasiljem nad LGBTQ zajednicama, pružale podršku zajednicama koje su pod pretnjom deportacije, ili radile unutar crnačkih zajednica koje su suočene sa nasiljem od strane države. Veći deo mog rada sa ovim organizacijama je podrazumevao visoko poverljivi krizni menadžment.
U ovim represivnim vremenima, ljudi pretpostavljaju da najveći deo kriznih situacija u aktivizmu i organizovanju potiče od izvan. Umesto toga, radila sam sa grupama gde su međuljudski odnosi bili toliko napeti da se njihov politički rad praktično zaustavio – organizacije gde su ljudi prestali da razgovaraju jedni sa drugima, gde su ljudi zlostavljali i maltretirali jedni druge, gde su se javila pitanja nasilja i krađe. U nekim slučajevima, ljudi u istom kolektivu su kritikovali jedni druge ili svoje organizacije na socijalnim mrežama, ali su odbijali da te iste zamerke izgovore naglas, licem u lice.
U organizaciji za organizacijom, prepoznavala sam isti obrazac. Ljudi se mobilišu tokom intenzivnog perioda. Rade sve ono što smo naučeni da treba da radimo i čuvaju svoje kritike za neku kasniju diskusiju. I kada se stiša spoljašnja krizna situacija, rastrgnu jedni druge. Kao neko ko se bavi organizovanjem, učena sam da regrutujem ljude u pokret i da ih podržim da ostanu u njemu uključeni. Ali nisam učena kako da popravim međuljudske odnose, niti da sprečim da kroz njih bude nanesena šteta. Mnogi od nas nisu naučeni ovim veštinama.
Naše kampanje, naše građenje baze i politička analiza ne mogu i neće nas spasiti od ove pretnje. Još gore, naši spoljni protivnici ne samo da imaju koristi od naših unutrašnjih lomova, već ih i podstiču. Nekada smo svoji najveći neprijatelji. Ukoliko ne preusmerimo svoju pažnju na popravljanje međuljudskih odnosa, pokreti će nam istruliti iznutra.
Kako upropastiti međuljudske odnose unutar pokreta?
Postoje sigurni načini da se upropaste odnosi unutar pokreta. Nepoverenje je obično izvor konflikta, i nepoverenje može da počne od momenta ulaska na sastanke, akcije i druge prostore u kojima pokret funkcioniše. Nekoliko uzroka nepoverenja koje sam primetila su – neusklađenost stavova i dela, kultura prozivanja, spletkarenje i zanemarivanje međuljudskih odnosa.
Neuskađenost stavova i dela
Ukratko – licemerje odbija ljude. Samo tokom prošle godine, ogroman broj ljudi se razočarao i napustio organizacije koje su tvrdile da su im potlačene zajednice u centru pažnje, a zapravo nisu. Kada ljudi osete da su im organizacija ili pokret obećali oslobođenje, a zapravo iskuse opresiju, osećaju se izdano. Za mnoge, to je kao da im je neko iščupao srce i dovodi do toga da napuste naše pokrete. Drugi ostaju, ali zadržavaju određeni stepen ljutnje i ogorčenosti koji mogu biti toksični.
Druga vrsta problema je kada organizacija tvrdi da ima kolektivni ili horizontalni proces odlučivanja, ali zapravo nema: kada su oni koji donose odluke zapravo ljudi koji imaju više vremena ili obrazovanja; koji imaju više klasno poreklo; koji su beli, muškarci, cisrodne osobe, oni koji imaju državljanstvo ili druge vrste privilegija. Kada je proces usklađivanja naših vrednosti i dela nejasan ili nedosledan, to može da uništi naše međusobne odnose, kao i naš odnos prema zajedničkom radu.
Živeti sopstvene vrednosti dok smo deo društva koje je otelotvorenje svega suprotnog znači da ćemo se boriti i da ponekad u tome nećemo uspeti. Na primer, mnoge male organizacije nisu uvek imale budžet za plaćene pozicije koje njihov posao zahteva. Da bi premostile taj jaz, ove grupe su davale male plate i obično angažovale ljude privilegovane u smislu klase ili obrazovanja. Ove grupe nisu morale da obezbede doprinose ili stalno, predvidljivo radno vreme, jer tim ljudima nije portebna briga o deci, stalno zaposlenje ili pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti. Ipak, ako organizacija tvrdi da predstavlja i da se bori za ljude niskih primanja, ove prakse moraju da se promene. Samo zato što je organizacija tako počela, ne znači da tako treba i da nastavi.
Konstantna neusklađenost vrednosti i dela stvara nepoverenje koje vodi nepomirljivim konfliktima. Da bismo se time adekvatno pozabavili, smatram da bi trebalo da eksplicitno definišemo i nazovemo pravim imenom probleme i borbe koje naše grupe imaju od samog početka, i da vredno radimo da bismo ih rešili.
Neiskreno prozivanje
Nesklad između vrednosti i dela često vodi prozivanju. Pod „prozivanjem“ mislim na oblik političke kritike osmišljen da se javno iznese nešto što je učinila određena organizacija, pokret ili osoba, a što je opresivno i ponekad štetno. Prozivke su često oblik kritike koji koriste ljudi sa manje moći od organizacije ili od ljudi koje kritikuju, u nadi da će prozivanje dovesti do toga da se dato pitanje stavi na dnevni red. Neka prozivanja su neophodna, i govorenje istine nije predviđeno da bude lepo i prijatno. Ali, neke prozivke su neiskrene i čak manipulativne. Radila sam na nekoliko procesa u smislu podrške grupama da prevaziđu poteškoće koje su proistekle iz prozivanja. U nekim slučajevima, ljudi koji prozivaju nisu zainteresovani za promenu. Ponekad je to tako jer su ljudi previše istraumirani da bi ostali angažovani. A ponekada žele da organizacija ili grupa propadnu.
Duh prozivanja je bitan. Kritika u svrhu destrukcije koristi jedino našim protivnicima. Viđala sam kako ljudi koriste prozivanje kao način da zlostavljaju i da naude drugima, ili da preuzmu vođstvo – ne da stvore pozitivnu promenu, već samo da eksploatišu druge. Najgore u tome je kada ova manipulativna prozivanja prikriju stvarna pitanja koja ljudi imaju, i za koja su zainteresovani da se investiraju da bi ih rešili. Neiskreno prozivanje je vid kritike koji vidimo kao inherentno neprincipijelan i koji nas sprečava da se menjamo.
Dodatno, kultura prozivanja je učinila da se svaka greška skupo plaća, bilo da je namerna ili slučajna. Često mislim o tome koliko puta sam odlučila da ne govorim ništa iz straha od toga da ću biti prozvana jer nisam htela da budem javno osramoćena na društvenim mrežama – „razvlačena“ – stoga sam se držala sigurnih tema u kojima sam politički potkovana. Stvorili smo kulturu ćutanja, gde mali broj ljudi sme da glasno kaže ono što misli. Ljudi koji nemaju strah od „razvlačenja“ po društvenim mrežama mogu biti sjajni, čak inspirativni. Pokret u kome samo ljudi bez straha od omalovažavanja smeju da progovore je noćna mora.
Tajne spletke
Na suprotnoj strani spektra od prozivanja je tajno spletkarenje. Nasuprot direktnog iznošenja kritike ili pružanja povratnih informacija ljudima, mi im pravimo smicalice iza leđa. Širimo glasine o ljudima koji nam se ne dopadaju. Blokiramo ljudima pristup sastancima, grupama i okupljanjima. Pravimo liste problematičnih ljudi da bismo ih isključili. Igramo šah jedni s drugima bez da imenujemo naglas stvarni problem, ili konflikt. Ovde ne pričam o načinima kako ljudi mogu da se taktički postavljaju prema drugima zbog bezbednosti, ili kako ljudi biraju da se postave nakon više neuspešnih pokušaja rešavanja konflikta ili učinjene štete. Ipak, nekada imamo averziju prema konfliktima, te stvaramo podele, gajeći kulturu tajnovitosti i nepoverenja. Ima situacija kada ljudi koji su izgubili poverenje u druge, ili doživeli da ih neko povredi, žele da nastave politički rad, ali imaju problem da sarađuju sa novopridošlim članovima i članicama ili nepoznatima. Ovo može da funkcioniše kod nekih projekata, ali ne i u masovnom organizovanju i aktivizmu.
Ne možemo pod ovim uslovima da stvorimo vizionarski kontekst koji nam je neophodan. Moramo da nađemo novu strategiju – ovde uključujem i sebe. Ako zamišljamo svet u kome zajednice rade jedne sa drugima u razmatranju pitanja nasilja i obezbeđivanja ispunjenja naših osnovnih potreba, onda naši pokreti ne smeju da funkcionišu kao tajna društva.
Međusobno zanemarivanje
Konflikt takođe proističe i iz međusobnog zanemarivanja. Ponekada smo toliko zauzeti da zaboravimo da odamo priznanje tome što se neko žrtvuje za naš pokret. Ne kažemo „hvala“. Ne potpomažemo inicijativu drugih ljudi. Godine zanemarivanja mogu da zaoštre međusobni konflikt. U nekim organizacionim procesima na kojima sam radila, problemi su proistekli isključivo iz ogorčenosti koja se nakupila među ljudima koji se godinama osećaju nepriznatim i neispoštovanim.
Mnogi ljudi se pridruže pokretima da bi se osećali da pripadaju negde. Iako ne možemo da zalečimo tu prazninu, možemo bar da budemo prisutni i da priznamo i prihvatimo takvu potrebu. Isto tako moramo da osiguramo da cenimo ljude i van onoga što učine za naš pokret. Da bismo izgradili društvo koje nam je potrebno, treba da se povežemo jedni s drugima bez obzira na to da li će taj neko biti tu na sledećoj akciji i da upoznamo živote jedni drugih da bismo mogli da izgradimo revolucionarnu međuzavisnost, koja nam je svima neophodna.
Takođe sam svedočila određenom obliku zanemarivanja koji se javlja kada ljudi jure slavu. Društveni mediji su otvorili prostor gde ljudi mogu da grade sopstvene platforme i brendove, odvojeno od izgradnje pokreta. Viđala sam vođe pokreta toliko fokusirane na svoj sledeći potez, članak ili pojavljivanje na televiziji, da potpuno zanemare svoje odnose i postanu takmičarski nastrojeni prema svojim drugovima i drugaricama. Tržište za progresivne selebritije je stvarno. Ali zanemarivanje ili nepoštovanje drugih da bismo postali „osvešćeni“ selebritiji ne dovodi nas bliže slobodi.
Kako popraviti odnose i ponovo izgraditi poverenje
Da bismo se fokusirali na popravljanje odnosa, treba da promenimo naše prakse i produbimo naše vrednosti. Naše prakse oblikuju našu kulturu.
Radila sam sa članovima jedne organizacije na strategijama razvoja vođstva. Kako sam pregledala njihove treninge, shvatila sam da su svi oni kreirani sa svrhom da pojačaju sposobnost kritičke analize učesnika. Da bismo ojačali naše pokrete, potrebni su nam ljudi koji razumeju kapitalizam, neoliberalizam, heteropatrijarhalnost, cisseksizam, kriminalizaciju, kolonijalizam i razne druge sisteme i oblike opresije. Ali razvoj analize bez istovremenog poučavanja ljudi veštinama stvaranja konsenzusa, zajedništva, facilitacije sastanaka, bavljenja štetom koja je načinjena i doslednog držanja dogovora, često stvara prostor u kom je sav i jedini razgovor koji se odvija – kritika.
Da bi se apostrofirala toksičnost koja teče kroz kulturu naših pokreta, moraćemo da naučimo jedni druge da budemo od poverenja i da gradimo poverenje. Jedan moj dobar prijatelj i ja skoro smo razmišljali o vrednostima koje smatramo da su nam najpotrebnije (i da nam ponekad fale) u radu našeg pokreta. Uz kafu, osmislili smo spisak suštinskih vrednosti koje bi, ako bi se primenile, radikalno promenile nivo štete, nepoverenja i negativnosti koji ljudi iskuse u prostorima u kojima se bave pokretom. Zaključili smo da su to – iskrenost, integritet, lojalnost, odgovornost i posvećenost ličnoj transformaciji.
Iskrenost
Moramo da prestanemo da lažemo sebe i druge. Stvorili smo kontekst gde su ljudi toliko uplašeni da ne urade ili ne kažu nešto pogrešno, da su počeli da ćute, lažu ili preteruju. Poverenje se hrani iskrenošću. A laži mogu duboko da ozlede naše odnose.
Lojalnost
Nekako, lojalnost je postala ružna reč. Kada kažem „lojalnost“, mislim na načine na koje se obavezujemo jedni prema drugima. Ljudi moraju da znaju da su poželjni i da će biti dobrodošli, čak i kad nešto pogreše ili naprave štetu. Toliko mnogo nas traži nekog ko će biti sa nama u našim najgorim danima. Naše veze su postale zastrašujuće uslovljene: pristajemo da ostajemo u odnosima samo ako su njihove politike i prakse savršene. Često govorimo o „posvećenosti“ isključivo u smislu romantičnih odnosa i posvećenosti vizijama i pitanjima na kojima radimo. Da bismo naše vizije ostvarili, moramo da praktikujemo duboku, dugoročnu posvećenost jedni drugima.
Integritet
Moramo da prestanemo da se pretvaramo da je OK da nazivamo naš rad „socijalnom pravdom“ dok jedni druge tretiramo užasno. Integritet naših pokreta proističe iz mere u kojoj se posvećujemo tome da živimo svoje vrednosti. Kako gradimo svet u kome želimo da živimo, moramo da nađemo svoj put između brojnih protivrečnosti. Moja osnovna pitanja u tu svrhu su: Da li se ovim približavamo svojoj viziji? Da li odvajamo vreme, nalazimo resurse i vodimo neprijatne razgovore da bismo bili ljudi od integriteta? Na primer, ako sam u prostoru koji radi na tome da postavi ne-bele ljude na vodeće pozicije, moja pitanja su: U kojoj meri se danas ti ljudi nalaze na tim pozicijama? Kako razbijamo strukturnu opresiju i stvaramo prilike za budućnost? Na kraju, da li ostajemo aktivno usmereni ka tom cilju?
Odgovornost
Odgovornost za svoje postupke posmatram kao rad na poboljšanju. Da bi se zaista živela ova vrednost, potrebno je da imamo sposobnost i volju da budemo pozvani na odgovornost, kao i veštine da sami preuzmemo odgovornost. Odgovornost počinje samorefleksijom; moramo biti voljni da budemo samokritični, kao i da uvidimo uticaj sopstvenih dela na druge. Koliko nas se aktivno angažuje u radu na poboljšanju? Koliko nas radi na tome da stekne veštine ili iskustva u razrešavanju konflikata, razvoju poverenja, isceljujuće i transformativne pravde? Dosta mi je učestvovanja u iscrpljujućim sastancima sa ljudima koji se bave razrešenjem konflikata, odgovornošću zajednice i transformativnom pravdom. Svako koga znam da je vešt u otvaranju prostora za ličnu transformaciju i transformaciju zajednice je zaista opterećen obavezama i razvučen na previše strana. Potrebno je da prestanemo da posmatramo odgovornost i poboljšanje kao dve različite veštine koje su izvan organizovanja u zajednici. Svako unutar naših pokreta treba da nauči da je razvoj poverenja, poboljšanje odnosa i popravljanje učinjene štete suštinski deo izgradnje pokreta.
Posvećenost radu na sebi
I sama sam učestvovala u ovim štetnim ponašanjima, zato nastavljam da radim na tome da se promenim. Ovaj članak pišem ne iz perspektive praznog kritizerstva, već iz duboke želje za promenom. Mnoga ponašanja koja ovde imenujem proističu iz traume, bilo da je osoba doživela traumu unutar ili izvan naših pokreta za socijalnu pravdu. Kao pokreti koji rade na tome da postave u centar ljude koji su osetili opresiju, često kolektivno radimo na dugoročnim, duboko ukorenjenim iskustvima traume. Da bi suštinski popravili svoje odnose, svako od nas treba da se posveti radu na sopstvenom zaceljenju, a ne da naši odnosi unutar pokreta budu naš jedini izvor podrške. Zaceljenje traume je put koji traje ceo život. Naša posvećenost radu na sebi je osnov naše sposobnosti da postojimo u skladu sa vrednostima našeg pokreta. Možemo dobiti kampanje bez lečenja trauma, ali ćemo tako izgubiti jedni druge.
Mislim da svi treba da napravimo listu vrednosti pokreta za sebe i procenimo do koje mere predstavljamo njihovo otelotvorenje? Vremenom, možemo da guramo sebe da se krećemo sve bliže i bliže ka njima. Koje su vrednosti tvog pokreta?
Ka poboljšanju i razvoju poverenja
Ako nam je cilj da budemo ogorčeni revolucionari i revolucionarke, koji komuniciraju iz svojih bunkera, onda uspevamo. Ali da li ste ikad pričali sa ogorčenim revolucionarom ili revolucionarkom? Ja sam se smejala i učila iz briljantnosti njihovih perspektiva, ali sam nakon tih razgovora bila tužna, gladna i napeta. Brzinom kojom idemo, imaćemo toliko lomova da čak i da smo u stanju da načinimo promene kojima težimo, učinićemo to uz ogorčenost i nepoverenje.
Moja vizija za 2018. je jednostavna: želim saosećajnost radije nego destruktivnost i povezanost radije nego slavu. U ovim vremenima, upravo su naši međuljudski odnosi ono što će nas održati zajedno i u životu. Sa sigurnošću osećam da ove godine nije pitanje razmera naše mobilizacije, strategije naših kampanja, već snage naših međuljudskih odnosa.