Zaoštravanja – vojna, sportska, politička i ekonomska – obeležila su i ovu julsku nedelju. Provokacijama i potpirivanjima državni vrhovi nastavljaju da traže čvršću podršku za svoje pozicije, puni nade da će uspeti da prikriju svoju krhkost.
Počevši sa vestima iz sveta, svedoci smo potencijalnog potresanja američke hegemonije na svetskoj sceni. Od novog talasa carina na kinesku robu u vrednosti od 200 milijardi dolara kao najnovijeg napada u okviru novonastalog carinskog rata, do ozbiljnih pretnji na ovonedeljnom samitu NATO-a u Briselu u vezi sa obavezama zapadnoevropskih saveznika prema budžetu tog saveza, vlada Donalda Trampa pokazuje nespremnost da održi saradnju u dosadašnjim, ustaljenim strukturama kojih su se držale njene prethodnice. Pozivajući se na „nepravedno ponašanje“ prema Americi od Pekinga do Pariza, ona neumoljivo produbljuje već zjapeće političke rascepe, ne mareći za posledice. Koliko god se na prvi mah ovo činilo kao pozitivni trend, levica ipak mora budno motriti na posledice plahovitosti i nestabilnosti koju tako strasno baštine igrači na svetskoj sceni i znati da ih u pravom trenutku iskoristi.
Primer dobre intervencije na tom tragu su svakako i masovne demonstracije širom Velike Britanije protiv Trampove posete toj zemlji. Ovo su najmasovniji protesti u Britaniji, još od milionskih mobilizacija protiv invazije na Irak 2003. godine, a na ulice Londona, Šefilda, Glazgova, Edinburga, Kardifa i mnogih drugih gradova izašlo je nekoliko stotina hiljada ljudi.
Tamošnja konzervativna vlada nasukala se, čini se, na greben zvani Bregzit. Nakon serije ministarskih ostavki – u sred pregovora o takozvanom „mekom“ izlasku – među kojima se izdvajaju ministar spoljnih poslova, Boris Džonson i ministar zadužen za izlazak iz Evropske unije, Dejvid Dejvis. Posledica je da premijerki Terezi Mej ozbiljno preti glasanje o nepoverenju u okviru sopstvene partije. Ova kriza odlično je pokazala labavost stvarne moći konzervativne političke elite kada se suoči sa interesima sebi do skoro bliskih krupnih kapitalista, koji su ustali protiv ugrožavanja dragocenih trgovinskih uslova koje im Evropska unija nudi. Konzervativci nemaju rešenje za ovu krizu; izlasku posvećeno partijsko članstvo neće moći da na premijersko mesto postavi osobu koja bi mogla da umiri velike korporacije, a novi izbori otvorili bi put za laburističku pobedu. Vlada visi o koncu, a sve oči uprte su u Laburiste, na kojima ostaje da odlučno napadnu kako Evropsku uniju, tako i uzroke nezadovoljstva koje su protagonisti referenduma iskoristili u svojoj kampanji.
Paralelno, Izrael je pokrenuo najopsežniju dnevnu kampanju bombardovanja pojasa Gaze još od 2014. godine. Ovaj potez dolazi samo par meseci nakon ovogodišnjih Nakba masakara tokom kojih su izraelske oružane snage ubile preko 130 i ranile gotovo 15000 Palestinaca i Palestinki.
Stvari nisu ništa mirnije ni u susednoj Bosni i Hercegovini. Skup pod sloganom „Pravda za Davida“ koji je sedmog jula okupio oko deset hiljada ljudi iz cele države, nastavlja da prikuplja ljude na Trgu Krajine u Banjaluci, zahtevajući istinu o smrti mladog Davida Dragičevića. Ovi skupovi ne predstavljaju samo konačnu eksploziju decenijskog revolta građana prema sve očiglednijoj povezanosti vlasti i kriminala, već su i dokaz istinske solidarnosti između naroda Bosne i Hercegovine. Naime, porodica Dženana Memića iz Sarajeva, koji je nastradao pod isto tako sumnjivim okolnostima, stala je uz Davidovu porodicu, time dokazavši još jednom da ih tlačenje istog sistema ujedinjuje mnogo više nego što ih nacionalistička retorika entitetskih političara razdvaja. Međutim, jul je u Bosni i Hercegovini tužnom tradicijom određen za nacionalna zatezanja zbog obeležavanja ratnih zločina kako u Srebrenici, tako i u srebreničkim i bratunačkim selima. Zapaljive izjave i politička unovčavanja tragedija ni ovaj put nisu izostali, od negiranja zločina do upirivanja prstom u međunarodnu zajednicu koja je „propustila“ da spreči pokolje.
Dolazeći do Srbije, suočavamo se sa logičnim posledicama široko raspostranjenog i višegodišnjeg napada na jedno od osnovnih životnih dobara – krov nad glavom. Dok se za vikend najavljuje useljenje prvih stanara u zgrade „Beograda na vodi“, stanari iz Vojvode Stepe 105 nakon protesta u sredu najavljuju protest u centru grada zbog nespremnosti državnih institucija da reaguju na problem prevarnih ugovora na osnovu kojih su kupili svoje stanove. Naime, njihova zgrada stavljena je pod hipoteku na osnovu bankarskog kredita o kojem nisu znali ništa u trenutku kupovine. Samo nekoliko kilometara dalje, na nekoliko mesta na Konjarniku, protivpravna iseljenje prete izbeglicama iz ratova devedesetih i radnicima i radnicama nekadašnjeg građevinskog preduzeća „Trudbenik“ koji se sada okreću samoorganizaciji i združenoj borbi za human tretman i poštovanje zakona protiv neprijateljski nastrojenog Komesarijata za izbeglice i sudskih izvršitelja. Vrlo blizu, u naselju Stepa Stepanović, nastavlja se bitka za prostor na kojem je stanarima obećavana izgradnja doma zdravlja, vrtića, škole, ali ne i crkve zbog koje je ograđena javna parcela i koja je počela da se tu gradi. Gradske vlasti su pristupile izbegavanju odgovornosti, prebacivanju krivice i, najzad, zabrani velikog protesta na Trgu Slavija koji su stanari najavili za subotu. U međuvremenu je zabrana povučena, a protest uspešno sproveden, čime je sistem još jednom pokazao svoju krhkost pred pretnjom organizovane, masovne i solidarne akcije.
Ipak, koliko pritisak na životni standard u bukvalnom smislu ubija ljude, podsetio nas je slučaj Miroslava Stojanovića, izbeglice s Kosova, koji se prošle srede ubio zbog duga za struju od 22000 dinara.
Pitanja javnog prostora i sve češćih iseljenja sve brže se nameću kao najvažnije tačke nadolazeće političke krize u Srbiji – odlučan i dosledan odgovor na ova pitanja mogu odrediti položaj levice u narednom periodu.
Jedan za drugim, frontovi za lokalno, ali i međunarodno delovanje se otvaraju. I dok se Svetsko prvenstvo u fudbalu primiče kraju i mediji ne prestaju sa svojim nacionalističkim zamajavanjima, na nama je pod barjakom solidarnosti stanemo na put univerzalnoj konstanti – kapitalističkom tlačenju – i da svoju borbu širimo, rušeći sve prepreke koje kapital podiže. Prilike su brojnije nego ikad, treba ih samo iskoristiti. Ako želiš da nam u tome pomogneš, pridruži nam se!