Juče ujutru, Češka Republika konačno je dobila novu vladu, devet meseci nakon parlamentarnih izbora. Novi-stari premijer Češke je i dalje Andrej Babiš, drugi najbogatiji oligarh u državi i vođa stranke ANO. Njegovi koalicioni partneri su češke socijaldemokrate (ČSSD), stranka koja se, poput Dačićevog SPS-a, u poslednjih pet godina potpuno navikla na skromnu ulogu prilepka svake konzervativne vlade u nastajanju. Međutim, ono što ovu vladu čini nečim više od još jedne dosadne tehnokratske klike koju na vlasti održava samo podrška EU i bezidejnost opozicije jeste to što je omogućena glasovima Komunističke partije Češke i Moravske (KSČM), političke naslednice Komunističke partije Čehoslovačke, koja je do 1989. godine bila vladajuća partija u državi.
Uspon i vlast Andreja Babiša
Babiš je konzervativni političar čija ljubav prema slobodnom tržištu je odvela njegovu partiju u Savez evropskih liberala i demokrata (ALDE). Stavovi njega i ANO-a prema izbeglicama i manjinama su ekstremno desničarski. Panika oko nepostojećih izbeglica u Češkoj, koju šire dve najveće novine u Češkoj, a koje su u njegovom vlasništvu, značajno je doprinela njegovoj popularnosti. Sa druge strane, njegov tehnokratski ekonomski program pomaže njegovim saborcima iz ALDE-a, kao što su britanske Liberalne demokrate i španski Ciudadanos, da ignorišu njegove stavove prema manjinama i nastave tradiciju centrističkog licemerja koje se nad maltretiranjem politički nemoćnih zgražava samo ako to maltretiranje nije proevropski orijentisano.
Babišev ANO nastao je 2012. godine, naravno, ne kao stranka, nego kao „pokret“, dajući „populistički“ imidž vlasti milijardera u vremenu propasti centrističkih stranaka. Češki politički sistem trajno je destabilizovan 2013. godine, kada je dominantna stranka desnog centra, ODS, implodirala zbog korupcijskog skandala koji je uključivao više miliona dolara primljenog mita od strane češke kapitalističke klase. ANO je uspeo da popuni prazninu nastalu desno od centra, a i da preuzme glasove socijaldemokrata, i samih odavno pozicioniranih na desnoj strani političkog centra, koji su odbili pozive dela partije za pravljenje „češke Sirize“ i odlučili da zadrže svoj neoliberalni ekonomski program. Narednih pola decenije dovelo je do daljeg urušavanja podrške ČSSD-a, kojem je jedina „inovacija“ u političkom programu bila islamofobija, u kojoj su predvidivo nadigrani od strane ANO-a i ekstremno desne i libertarijanske partije Sloboda i direktna demokratija (SPD). Rastuća nejednakost, nerazvijenost određenih češki regiona i niske plate dodatno su doprineli radikalizaciji društva kojoj ČSSD nije uspeo da se prilagodi, dok su ANO i SPD profitirali. Izvesno je da će Babiš, kako njegova politika bude dovodila do porasta nejednakosti, sve više da se hvata za slamku nacionalizma i ksenofobije.
Otkud komunisti?
Nakon 1989. godine, Komunistička partija Čehoslovačke postala je jedna od retkih partija u Evropi (pored ruske KPRF i grčke KKE) koja je odbila da se reformiše i napusti „marksizam-lenjnizam“. Njihovo postojanje od tada pa do danas daje liberalnim snagama izgovor za konstantno dizanje moralne panike i podsećanje na „zla totalitarizma“. U neku ruku, opstanak KSČM je jako dobar pokazatelj bede liberalnog narativa o periodu tranzicije. Dok je devedesetih dominirala tvrdnja da za KSČM glasaju samo matori nostalgičari koji će uskoro da pomru, trideset godina kasnije postalo je izvesno da je KSČM jedna od najstabilnijih partija u češkom političkom životu – na svakim izborima od 1989. do 2013. osvojili su između 600 i 900 hiljada glasova, odnosno 10-15 posto. Za njih i dalje glasaju ljudi iz siromašnih deindustrijalizovanih regiona i radnička klasa. Zbog ovoga, liberalna elita iz Praga ih posmatra kao neobrazovane budale i već tri decenije se pita zašto te neobrazovane budale neće da prihvate da žive u najboljem od svih mogućih svetova i da su ih dobronamerni bogati stručnjaci spasili od „totalitarizma“.
Kako i zašto bi partija sa takvim biračkim telom prihvatila da podrži manjinsku vladu ANO-a i ČSSD-a? Najkraći odgovor je da politička linija partije ne odgovara očekivanjima ljudi koji za nju glasaju. KSČM je proleterski internacionalizam zamenila borbom protiv izbeglica i pozivima na bliže veze sa Putinovom „antimiperijalističkom“ Rusijom. Što se socijalizma tiče, njegovi poslednji tragovi poklekli su pred sovjetskim tenkovima 1968. godine. KSČM je jednostavno antisistemska opcija sa kakvom-takvom aurom „socijalizma“, koja kao takva skuplja glasove. Uprkos tome što su izneverili svaki postojeći ideal socijalizma, i ovde je postojanje KSČM poučno: ono pokazuje da ono što tehnokratske proevropske elite opisuju kao „populizam“ ne donosi glasove isključivo na osnovu ksenofobije i rasizma, nego na osnovu pogoršavajućeg socioekonomskog položaja. Štaviše, otkako je KSČM počela da se agresivnije upliće u antiimigrantsku priču, njena popularnost počela je da opada: oktobarski izbori 2017. godine su njihov ubedljivo najlošiji rezultat od 1989. godine: osvojili su manje od 400 hiljada glasova (u odnosu na 740 hiljada glasova 2013. godine) i ostvarili samo 7,8 posto podrške biračkog tela. Oni kojima je migracija sada stvarno prioritet glasaju za SPD; oni kojima je siromaštvo prioritet shvataju da nemaju za koga da glasaju. Podrška KSČM manjinskoj vladi je verovatno istovremeno pokušaj da se dođe do kakve-takve vlasti pre nego što bude prekasno i poslednji trzaj jedne politički atrofirane opcije.
KSČM kao logični zaključak staljinističke ideologije
KSČM je u skoro svakom pogledu bliža ekstremnoj desnici nego radikalnoj levici. Štaviše, neki od njihovih izleta u lokalnu vlast ekonomski uništenih delova Češke, kao što je Ustecka oblast, bili su upravo kroz koalicije sa ekstremnom desnicom, što je samo potvrdilo „bliskost totalitarizama“ za liberalne medijske hegemone Češke. Ovakav razvoj, međutim, nije slučajan. Nakon sovjetske intervencije pre pola veka, nasilnog smenjivanja Dubčeka i detaljne partijske čistke koja je usledila, ideje socijalizma su tokom dvadeset godina diskreditovane, a potom i dodatno sahranjene medijskom ofanzivom desnih ekonomista i politikologa devedestih. Ovo je bio izuzetno tragičan kraj jedinog istinski masovnog radničkog pokreta u Istočnoj Evropi izvan Rusije – socijaldemokrate i komunisti su do 1946. godine redovno osvajali preko 40 posto glasova na izborima, a češka socijaldemokratija bila je izuzetno moćan politički faktor čak i u Austro-Ugarskoj.
Nakon 1968. godine, režim nemoćan da ostvari obećanje socijalizma za kakav se stanovništvo borilo tokom šezdesetih, okrenuo se nacionalizmu i društvenom konzervatizmu. Češki komunisti pokušali su da ostvare legitimnost time što su se vratili na staru staljinističku mantru o komunistima kao nastavljačima „izvorne nacionalne tradicije“ koju predstavljaju „nacionalni“ borci poput srednjevekovnog verskog reformatora Jana Husa i husitskog vojskovođe Jana Žiške. Povrh toga su se opredelili za bizarno konzervativne političke poteze, kao što je zabranjivanje rok muzike i hapšenje mladih muškaraca sa dugom kosom. Uzevši u obzir da je svako ko se borio za socijalizam odozdo uveliko napustio partiju (ili je iz nje izbačen) do 1970. godine, tranzicijska transformacija KSČM u putinističku antiimigrantsku partiju nije nimalo začuđujuća.
Kuda posle „komunista“?
Jedine preostale medijski istaknute „antisistemske“ opcije koje se predstavljaju kao koliko-toliko progresivne su takođe politički bezidejne. Sve uspešniji Pirati su „urbana“ verzija ANO-a koja imponuje „postideološkim“ impulsima omladine, dok se Zeleni uvek muče da pređu cenzus, a ove deo partije lamentira nad tim kako ljubav njenog drugog krila prema životnoj sredini narušava slobodu tržišta. Manje aktivističke grupe, kao što je Socialistická Solidarita, uveliko povezane sa sindikatima i širim radničkim pokretom, imaju priliku da politički profitiraju na ruševinama nominalno levih opcija kao što su ČSSD i KSČM. Ipak, da bi se generalizovao, taj potencijalni uspeh će u Češkoj morati da dovede do formiranja nove i nezavisne leve alternative.