13) Ne postoji način da balkanske države postanu „etnički homogene“ bez etničkog čišćenja. Zbog toga su svi ratovi na Balkanu bili prljavi ratovi na svim stranama.
Slike sa televizijskih ekrana prenose nam brutalnost „etničkog čišćenja“ i, preko suznih lica ili tihog šoka žrtava koje ne mogu da pojme razmeru brutalnosti koju su doživeli, urezuju nam njegove užase u pamćenje. Pa ipak, kao što možemo videti kad pogledamo crno-bele slike ili snimke izbeglica i osakaćenih tela u sukobima iz prošlosti dvadesetog veka, ovo nije nov fenomen. Rat je uvek stvarao kolone izbeglica – ljudi koji su proterani ili koji od njega beže, padaju iznureni kraj puta i umiru usled nedovoljne nege koja se ionako podređuje vojnim ciljevima – ili bi podrazumevala uplitanje u komplikovanu situaciju od čega zaziru i zaraćene i neutralne države. Rat prate i silovanje i seksualno zlostavljanje. Ostaje nejasno da li su ona sistematski sprovođena na Balkanu – jasno je da se njihovo prisustvo ne može poreći, jer kao što stručnjaci znaju, ti fenomeni u ogromnoj meri figuriraju u svakom ratu, ali ih istoričari koje zanima samo slavna, herojska strana vojne istorije guraju pod tepih. Isto važi i za istoriju etničkog čišćenja. Iako je ovaj termin nov, sama pojava nije. Smrdljivi i zaraženi izbeglički kampovi „očišćenih“ ljudi su konstanta u istoriji XIX i XX veka, kao što su to i grobovi onih koji nikad nisu uspeli da se dokopaju njihove relativne bezbednosti. Često nismo svesni razmere i opsega ovih nasilnih raseljenja širom čitave Evrope, ne samo na Balkanu, ali, kao što piše u jednom skorašnjem istraživanju:
Tokom XIX veka, broj ljudi u neželjenim migracijama iskazivao se hiljadama i desetinama hiljada; Balkanski ratovi [od 1912. do 1913. godine] su taj broj podigli na stotine hiljada, da bi ih tokom Prvog svetskog rata bilo na milione. […] Nasilne migracije došle su do vrhunca tokom Drugog svetskog rata i po njegovom okončanju kada je raseljenih bilo na desetine miliona.
Po jednoj proceni, tokom Drugog svetskog rata raseljeno je 60 miliona ljudi, uz još 20 miliona nakon njegovog kraja. Ove prisilne migracije su, smanjanjem zastupljenosti „nacionalnih manjina“ dovele do prividne i delimične „purifikacije“ etničkih baza evropskih država. Njihov udeo u stanovništvu celokupne centralne Evrope je od 1930-tih do 1970-tih pao sa 25% na 7,2%.[1]
Ne samo što su mirovni sporazumi nagrađivali ovo etničko čišćenje, već su često dovodili do novih ciklusa u kojima se nastavilo sa proterivanjem ljudi ili u kojima su oni bežali iz predela država neprijateljski nastrojenih prema njima i kojih su se s razlogom plašili. U Dodatku 2 navedeni su neki od elemenata užasnih procesa do kojih je u ovom pogledu došlo na Balkanu tokom proteklih stotinak godina. U njemu su izneseni samo najjasniji primeri kretanja naroda, odobrenih i neodobrenih „etničkih čiščenja“. U njemu se ne pominju smrti onih koji su poginuli u ratovima na ovim prostorima ili preminuli tokom prelaska između država.
Iza tužne priče koju ilustruje Dodatak 2 stoji činjenica da je nemoguće iscrtati državne granice tako da se izvan njih nađu svi oni koji ne pripadaju pravoj „nacionalnoj“ grupi, a da svi oni koji „pripadaju“ budu unutar njih. Svaki pokušaj homogenizacije država podrazumeva i saučestvovanje u etničkom čišćenju.
Protivrečnost leži u tome što odbrana državnih granica, po nacionalističkoj logici, znači i zagovaranje tlačenja naroda koji bi hteli da iskažu svoju različitost. Upravo tu se ruši i jednostavna, naivna, podrška opštem i apstraktnom pravu na samoopredeljenje za sve. Jer, ako svaka nacionalna grupa ima pravo na samoopredeljenje, to potencijalno može pokrenuti proces bez kraja. To što socijalisti i socijalistkinje nikada ne smeju da podrže tlačenje naroda, ne znači da njihova podrška samoopredeljenju sme da znači podršku beskrajnim „nacionalnim“ sukobima.
Sve vrste državnih granica su veštačke tvorevine koje razdvajaju narode – srpski isto koliko i hrvatski, slovenački isto koliko i bošnjački. Međutim, to se u istoj meri odnosi i na državne granice u SAD, Britaniji, Francuskoj ili ma gde drugde. I zaista, sva priča o mitu nacije ili o zajedničkoj prirodi čovečanstva, ne vredi prebijene pare ukoliko ne počne napadom na taj mit na Zapadu i bezuslovnom podrškom prava svih ljudi na slobodu kretanja, uključujući slobodu dolaska na Zapad – što je lakmus test na kom je palo mnogo lažnih internacionalizama. Internacionalizam koji tvrdi da moramo vojno intervenisati u ime čovečanstva postaje nacionalizam koji ljudima uskraćuje pravo na slobodu kretanja, koji usvaja zakone o imigraciji, odbija azil, podiže zidove širom Evrope i finansira postavljanje ograda od bodljikave žice i patrole vojnih brodova kako bi se osiguralo da ljudi ne mogu čak ni da se iskrcaju na njegovoj teritoriji. Argument o tome da su granice izmišljene tada postaje samo cirada koja maskira borbu za interese najmoćnijih na račun onih koji su slabiji.
U slučaju bivše Jugoslavije, nemoguće je odabrati logičan put kroz međusobne zahteve sukobljenih strana, a da se ne stane na stranu jedne od njih, a protiv drugih. Brutalnost Miloševićevog režima ne umanjuje snagu njegovog argumenta da su granice stare Jugoslavije bile prosto administrativne i da u ključnim predelima nisu nužno imale veze sa onime što su ljudi tumačili kao realnost na terenu. Takođe, ono ne negira činjenicu da se potpuno opravdan zahtev naroda Kosova da se oslobodi tlačenja Beograda poziva na isto pravo srpskog stanovništva u Krajini da se oslobodi hrvatske vlasti – pravo koje mu je bilo uskraćeno. Internacionalizam koji je spreman da podrži prvi slučaj, a da ne prizna drugi (ili da ga prizna, ali da ga odbaci u interesu realpolitike) dokazuje sopstveno licemerje kroz sam taj čin. Na taj način, on toleriše deportacije jednog tipa umesto nekog drugog i stvara probleme za buduće generacije.
Argumenti o samoopredeljenju imaju smisla samo ako su deo šire borbe protiv politika koje ljude razdvajaju i tlače, dolazile one od lokalnih vođa ili od velikih sila. Tu borbu je trebalo da predvodi snažan socijalistički pokret u bivšoj Jugoslaviji izgrađen oko internacionlizma – pokret koji bi napadao vođstva u Beogradu i Zagrebu i branio prava potlačenih na svim mestima. Međutim, razorna snaga mita o „sovjetskom socijalizmu“ uopšte, i „jugoslovenskom socijalizmu“ u konkretnom slučaju, dovela je do toga da u trenutku raspada Jugoslavije u njoj ne postoji takva socijalistička snaga. U njenom izostanku, narodi Jugoslavije su opet postali igračke lokalnih nacionalističkih vođa i indirektnih i direktih interesa velikih sila koje ih podržavaju.
[1] D. Stola, Nasilne migracije u istoriji centralne Evrope, International Migration Review, vol. xxxi, br. 2 (1992), str 324-341. Trebalo bi naglasiti da ovaj obrazac nije povezan sa normalnim migracionim matricama.