Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
„Tramp, Putin i Makron u Srbiji?!“ bio je naslov koji smo, hteli-ne hteli, često susretali prošlog leta, kako se približavala 101. godišnjica Dana primirja u Prvom svetskom ratu. Sveto trojstvo „saveznika“ nije se obrelo u Beogradu povodom Dana primirja – Tramp ni kasnije; Putina smo dočekali u januaru, a Makrona u saobraćajnim kolapsima s početka prošle radne nedelje.
U „svojoj“ Francuskoj sada već uveliko omraženi „predsednik bogatih“, protiv čijih ekonomskih mera mesecima unazad protestuju „žuti prsluci“, s Kalemegdanske tvrđave obratio se na srpskom, a s Tvitera na ćirilici. Ali na stranu simbolični akti francusko-srpskog prijateljstva, krvlju (radnog naroda) posvećenog, koji su glavni krik većine medijskih izveštaja o Makronovoj poseti – Makron je došao zarad potpisivanja preko 20 sporazuma u različitim oblastima, usput komentarišući dva goruća geopolitička pitanja: Evropsku uniju i Kosovo.
O Kosovu nije rečeno ništa što već nismo čuli. Makron za septembar najavljuje novi sastanak na relaciji Beograd–Priština, uz pokroviteljstvo Nemačke i Francuske. No, imajući u vidu da je Ramuš Haradinaj, doskorašnji premijer Kosova, prošle nedelje dao ostavku na tu funkciju jer je, kao osumnjičeni za ratne zločine 1998–2000. godine, pozvan da se pojavi na Specijalnom sudu za ratne zločine (OVK) u Hagu, pitanje je da li će dalji pregovori o razgraničenju doći na red u septembru. Kosovska vlast koja učestvuje u pregovorima i koja uživa podršku SAD još od početka rada Specijalnog suda stoji na klimavim nogama, jer mogućnost da se njeni čelnici nađu pred sudom baca senku na njihovu ulogu u pregovorima.
Čak i nezavisno od pitanja Kosova, Makronov stav o ulasku Srbije u EU već je dobro znan – nema mesta za nove članice dok se EU „temeljno ne reformiše“. Iz diplomatskih pobuda, Makron je u Srbiji svoj poznati stav dopunio i jednim saosećajnim „Da se narod Srbije ne razočara nakon što uđe u ovu i ovakvu EU.“ Ironično, vizija reforme EU koju Makron ima na umu nije ni blizu levoreformističkih predloga kakve i dalje, i nakon kraha Sirizinog projekta „reforme EU iznutra“, nude različite progresivne političke opcije u Evropi, polažući nade u „temeljno reformisanje“ strukture koja od svog nastanka služi što efikasnijem servisiranju interesa vladajućih klasa evropskih nacija.
Makronove tvrde neoliberalne reforme već su ne samo razočarale, nego i razbesnele i izvele na ulice i njegov sopstveni narod – isti onaj koji, zahvaljujući brutalnoj represiji francuskih policijskih snaga, gubi delove tela i živote u protestima, boreći se za mrvice sa stola. Narod Srbije, kao i narod Grčke, kao i radnička klasa u svim drugim evropskim državama koje bičem mera „štednje“ udaraju po plećima svojih naroda, ne bi mogao da bude ništa drugo do razočaran, osujećen i osiromašen politikama koje EU sprovodi, brižljivo čuvajući evropski kapital.
Ne osećamo li udarce tog biča već poslednjih šest godina, koliko se mere „štednje“ sprovode u Srbiji? A sporazumi koje je francuski predsednik potpisao idu u prilog zaključku da agresivna politika neoliberalnog kapitalizma – politika rasprodaje javnih dobara i rezova prihoda radničke klase – čini sav sadržaj reformatorskih napora kako Makrona tako i Vučića.
Od memoranduma i ugovora između francuskih kompanija i beogradskih (i dalje) javnih preduzeća za proizvodnju toplotne energije, vodosnabdevanje, odlaganje otpada, pa čak i izgradnju famoznog metroa, do sporazuma o saradnji izvršiteljskih službi Srbije i Francuske, čini se da srpsko-francusko prijateljstvo skrojeno po meri političkih elita znači ostavljanje još većeg broja ljudi bez krova nad glavom i, u perspektivi, bez pristupa drugim osnovnim životnim resursima.
Ministarstvo odbrane (tajkuna i stranih investicija)
Uostalom, upravo se tim taktikama već mesecima služi Ministarstvo odbrane, pokušavajući da stanare i stanarke beogradskog hotela „Bristol“, aktivna i penzionisana vojna lica i njihove porodice, istera na ulicu. Isključivali su im toplu vodu i struju, menjali brave, a prošle srede neko je na četvrtom spratu hotela kesom začepio odvod i pustio vodu da teče, tako da su svi stanovi ispod poplavljeni.
„Bristol“ je ugovorom o izgradnji „Beograda na vodi“ prepušten na upravljanje kompaniji iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Vojna lica i njihove porodice, koji u „Bristolu“ već skoro trideset godina čekaju da od Ministarstva odbrane dobiju stanove koji bi se nalazili u njihovom vlasništvu, prepušteni su politici države koja samo gleda kako da, po svaku cenu, zadovolji interese privatnog investitora.
Te iste srede kada je izazvana poplava u „Bristolu“, na drugom kraju grada, na Bežanijskoj kosi, jedna porodica se od prinudnog iseljenja branila tako što je ceo stan polila benzinom. Supruga prinudno penzionisanog vojnog pukovnika Gojka Lalovića najpre je benzinom polila sebe, a onda i stan; ćerka i ona zaključale su se u stanu, dok je muž seo ispred, sa upaljačem u rukama.
Prinudno iseljenje je, pak, samo odloženo. Da li je potrebno da neko od stanara „Bristola“ umre tokom još jednog štrajka glađu – ili od strujnog udara u poplavljenom stanu – ili da se porodice u svom očaju žive zapale, pa da država, umesto što potpisuje ugovore o saradnji sa francuskom komorom izvršitelja i usvaja novi i po mnogo čemu opasniji Zakon o izvršenjima, stavi moratorijum na prinudna iseljenja i, umesto sitnih i socijalno ugroženih dužnika, počne da kažnjava „krupne zverke“?
Reč imate, druže pištolju!
Ovde nije reč o izostanku mogućnosti, već o izostanku političke volje. Državni vrh ga je prošle nedelje pokazao u slučaju još jedne „krupne zverke“ – Vojislava Šešelja. Iako osuđeni ratni zločinac, Šešelj se, kao poslušni opozicionar spram Vučićevog SNS-a, redovno, nesmetano i bez ikakvih sankcija javlja iz skupštinske klupe da bi naglas rekao sve ono što „reformisani“ SRS – tj. trenutna vladajuća partija – misli, ali u novom političkom ruhu i istorijskom trenutku bira da sama ne kaže.
Šešelj se tako, u svom prepoznatljivom maniru, ukrcao na voz ženomrzačkih komentatora koje niko ništa nije pitao, ali koji poslednje dve nedelje – od objavljivanja otvorenog pisma šest žena koje maltretira i proganja Zoran Ćirjaković – raste vagon po vagon u jednu dugu, predugu kompoziciju nekažnjene mizoginije u Srbiji.
Svoj neskromni doprinos Šešelj je dao najpre vređanjem novinarke Danasa Snežane Čongradin – inače, jedne od potpisnica pisma o Zoranu Ćirjakoviću – i pozivanjem da se zbog nazivanja srebreničkog masakra genocidom Čongradin pošalje na robiju od barem 20 godina, a potom i apelom „bradatim i neokupanim“ četnicima da poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, Brankicu Janković, „nauče seksu“, jer je stala u odbranu Čongradin. Šešeljeve pretnje silovanjem i drugim oblicima nasilja nisu zavredile čak ni simboličnu osudu od strane državnog vrha. Uostalom, i zašto bi, kada je svojim ratnim zločinima Šešelj zavredio mandat u Skupštini Srbije?
Sitnija zverka od Šešelja, Zoran Ćirjaković, nije mogao da se nada platformi kakva je skupštinska klupa, ali je zato dobio svojih sat i kusur vremena na desničarskom internet kanalu Balkan info. Ćirjakovićeva taktika je predvidljiva i ne naročito kreativna: žene – novinarke, aktivistkinje i profesorke – koje su javno istupile protiv njegovog samožrtveničkog narativa, on jednostavno diskvalifikuje kao, njegovim rečima, „vaginalne preduzetnice“ koje su se putem kreveta profesionalno uspele, i koje, nimalo „ženstveno“, imaju „pogan jezik“ kojim napadaju njegov novinarski i predavački integritet.
Koliko god da je izlizan ovaj oblik ponižavanja žena prisutnih, glasnih i aktivnih u javnoj sferi, on se, baš zbog svoje izlizanosti, lako zloupotrebljava kada treba pribaviti odbranu za „slobodu mišljenja“ konzervativaca čija je „kritička misao“ ugrožena. U tom tonu su i Čedomir Antić i Slobodan Antonić – obojica univerzitetski profesori, obojica konzervativci – branili kritičkog intelektualca Ćirjakovića od, Antonićevim rečima, „alfa-muških ženki“, potpisnica pisma; u istom tonu bi mogli da brane i kritičkog intelektualca Šešelja od „jezičave“ novinarke koja ugrožava svetinju srpske nacije.
Krupne (i one malo sitnije) zverke ne odlaze s javne scene svojom voljom, a ni voljom države kojoj služe bilo svojim intelektualnim angažmanom, razuzdanim ultrakonzervatizmom ili dubokim džepom sumnjivog porekla. U danima kada će ih, od svih nas koji smo glasni, neumorno solidarni i beskompromisni u borbi za pravdu, štititi arsenalom oružja – od spinova da ugrožavamo njihovu „kritičku misao“, preko potpisivanja svežnjeva ugovora u njihovu korist, do slanja policija i parapolicija da nas zastrašuju i napadaju – ne smemo ustuknuti ni pedalj u svojoj rešenosti: jer nas je više, jer smo snažniji i jer moramo da dokažemo da smo neustrašivi.