Dugoočekivani dogovor postignut je u Sudanu na dan petog jula između opozicije i Prelaznog vojnog saveta koji je preuzeo vlast nakon svrgavanja režima Omara Al-Bašira. Vojni i civilni predstavnici deliće vlast tokom tranzicionog perioda, tj. do izbora. Međutim, izgleda da su izbori daleko s obzirom na to da će ovaj mešani, vojno-civilni savet vladati zemljom po sistemu rotacije na period od tri godine „ili nešto više“, odnosno, „tri godine i tri meseca“, što je sve nejasno. Uostalom, prvobitna ideja bila je da taj okvir iznosi dve godine. Sa druge strane, vojska će voditi savet 21 mesec, dok će civilna garnitura rukovoditi preostalih 18 meseci. Savez za slobodu i promenu, široka opoziciona grupa, postaviće kabinet ministara, a zakonodavno telo biće konstituisano nakon što budu formirani savet i kabinet. Takođe, dogovor je da se povede nezavisna istraga u vezi sa događajima od trećeg juna, kada su demonstranti napadnuti od strane paradržavnih formacija. I pored opravdanih, demokratskih zahteva naroda, u pitanju je tehnokratsko telo sastavljeno od eksperata i vojnih oficira, bez mandata građanki i građana. Pompezna uveravanja kako je ovo početak „nove ere“, ili da će sporazum biti „sveobuhvatan“, ostaju nedorečena imajući u vidu događaje koji su mu prethodili. U međuvremenu, komiteti otpora, lokalna tela organizovana tokom revolucije koja su do sad igrala ključnu ulogu u mobilizacijama, ostali su skeptični prema ideji podele moći. Među njima se sve češće može čuti slogan: „Pobeda ili Egipat“, koji pokazuje da su sudanske mase naučile gorke lekcije gušenja arapskog proleća u zemlji njihovih severnih suseda. Piše Miljan Jelić.
Kolonijalizam i neokolonijalizam
Sudan je siromašna zemlja i bivša britanska kolonija. Iako bogata po resursima, etno-folklornim različitostima i raznolikosti pejzaža, ona nikada nije imala dug i valjan mir. Sukobi su počeli još od sticanja nezavisnosti – 1958. dolazi do državnog udara protiv civilne administracije, a već 1962. godine izbija rat na jugu zemlje (premda su sukobi postojali i pre sticanja nezavisnosti) koji je okončan otcepljenjem Južnog Sudana, da bi se turbulencije nastavile i do danas.
Ova zemlja je, kao i mnoge druge zemlje na Bliskom istoku, upletena u lanac geopolitičkih odnosa koji i sami ugrožavaju demokratiju i narodni suverenitet. Širom Bliskog istoka (za potrebe ovog teksta neka to budu i određene zemlje severne Afrike i istočne Afrike koje su u tesnim ekonomskim odnosima sa tim regionom) događa se nešto slično kao na Balkanu ili u Južnoj Americi, a to je dominacija geopolitike i međunarodnih ekonomskih subjekata u krojenju aktivnosti lokalnih država. Velike sile oduvek su podržavale etničke podele u ovom delu sveta, u skladu sa maksimom divide et impera, zatim suzbijale demokratske i narodne pokrete i bilo kakve progresivne ideologije poput sekularizma ili socijalizma (čak i nacionalizma), ostavljajući prostor za rast reakcionarnih pokreta kao što je ISIL i podržavajući pritom autoritarne režime, kakav je, na primer, onaj u Saudijskoj Arabiji ili Egiptu, koji su, opet, i sami suzbijali narodne borbe. Vremenom, kolonijalizam se pretvorio u neokolonijalizam, uvlačeći lokalne ekonomije u svetske privredne procese, urušavajući životni standard stanovništva kroz aranžmane sa MMF-om ili omogućavajući stranim kompanijama da otimaju resurse od onih ljudi kojima pripadaju.
Konkretno, kada govorimo o Sudanu, možemo videti isti, odnosno sličan kontekst. Ujedinjeni Arapski Emirati iz ove zemlje uvoze zlato, a Saudijska Arabija živinu i stoku. Izvoz nafte je znatno opao, pre svega zbog otcepljenja Južnog Sudana 2011. godine. Sudan se okreće poljoprivredi, upravo usled gubitka ove sirovine, što ga gura u naručje stranim silama jer on izdaje svoju zemlju Kini, Saudijskoj Arabiji, Turskoj, Bahreinu, itd. Naravno, to je sve mnogo kompleksnije, jer su Turska i Katar konkurenti Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata – na primer, potonje zemlje su vršile pritisak da se raskine ugovor kojim Turska i Katar žele da investiraju u razvoj luke u gradu Suakin. Iako je ranije Sudan imao bliske veze sa Iranom, od 2015. godine ta situacija se menja, jer sudanske trupe u Jemenu pružaju podršku koaliciji koju Saudijska Arabija vodi protiv proiranskih Huta.
Vojni udar i(li) revolucija?
Prelazni vojni savet je institucija koja je preuzela vlast u Sudanu nakon što je 11. aprila srušen zloglasni Al-Bašir – koji je i sam došao na vlast u državnom udaru 1989. godine. Taj isti savet, nedemokratsko telo koje je, slično kao u Egiptu, iskoristilo polet narodnog otpora, uživa prećutnu ili izričitu podršku velikih sila – Ujedinjenih Arapskih Emirata, SAD, Saudijske Arabije i Rusije, ali i samog Sisija koji koristi svoj uticaj u Afričkoj uniji da bi podržao Prelazni vojni savet, dok su Saudijska Arabija i UAE Sudanu poslali 3 milijarde dolara. Sa druge strane, narod je skandirao: „Nećemo vaš novac!“. Evropska unija saopštila je da neće priznati ovo telo, da vlast mora da pređe u ruke civila, te da je Prelazni vojni savet odgovoran za nasilje od trećeg juna 2019. godine. Ipak, ovaj potez je jako licemeran, ako znamo da je EU još ranije uspostavila saradnju sa lokalnom graničnom policijom kako bi upravljala migracijama kroz Sudan i iz Sudana, što je dovelo do brutalnih kršenja ljudskih prava. Za nju prljavi posao obavljaju Snage za brzu podršku, u kojima se nalaze bivši članovi Janjavida, ekstremista koji su činili zločine u Darfuru.
Za razliku od Alžira, gde su protesti izbili zbog političkog pitanja (narod je odbio da pristane na peti mandat predsednika Abdelaziza Buteflike), ovde su uzroci bili vezani za ekonomsko stanje. Naime, ukidanje subvencionisanih cena hleba po diktatu MMF-a dovelo je do velikih protesta, koji su primorali vojsku da početkom aprila skine Al-Bašira sa vlasti. U Kartumu je organizovan veliki sit-in ispred generalštaba, i to mesto je, barem prema dostupnim informacijama, postalo centralna tačka revolucije. Formiran je ceo mali grad sa svojim službama, koje su vodili aktivisti i aktivistkinje, ali i obični građani i građanke. Zahtev je naizgled jednostavan – kraj vojne hunte i uspostavljanje civilnog tranzicionog tela. Međutim, trećeg juna došlo je do užasa – država je uzvratila udarac. Pomenute zločinačke Snage za brzu podršku, uz saglasnost vojske, upale su među demonstrantkinje i demonstrante i počinile masakr, silujući i ubijajući. Nil je nosio tela. Ljudi su govorili da je Darfur došao u Kartum. Međutim, čak i nakon takvog horora, aktivistkinje i aktivisti vraćali su se da obnove svoju tvrđavu demokratije. Baš po svojoj borbenosti i upornosti, ovaj sit-in dokaz je da ljudi mogu samoorganizovano da regulišu različite oblasti javnih pitanja, počev od hrane, preko javnog transporta, sve do zdravstvenih službi.
Dogovor se može posmatrati na dva načina, i ne treba nikada gubiti iz vida da je vršen pritisak iz inostranstva da se on zaključi. Sa jedne strane, on se može tumačiti kroz prizmu navodnog slabljenja pozicije demonstranata nakon masakra trećeg juna. Sa druge, opet, može se gledati kao ustupak na koji je vojska bila prinuđena da pristane usled masovnih demonstracija od 30. juna. Doduše, s obzirom na to da, prema navodima pojedinih medija, sam sporazum nije izazvao ushićenje, moguće je da je reč o ovome prvom. Opet, bitno je reći da je represivna struktura u Sudanu heterogena – praktično, nema ko ne poznaje nekoga ko radi u vojsci i, s tim u vezi, postoji razlika između baze u armiji i viših oficira. Vojska, koja je oduvek imala prevlast, sada je prinuđena da sedi u istom telu sa predstavnicima bezbednosnih struktura i bitangama iz Snaga za brzu podršku.
Ipak, moramo se osvrnuti i na jednog od najvažnijih nosilaca revolucije – radničku klasu. Stanovnici Kartumskog kvarta Buri, prevashodno manuelni radnici i radnice, bili su u središtu zbivanja u protestima ne samo protiv Al-Bašira, već i u samom sit-inu ispred generalštaba. Zatim, neposredno pred krvoproliće od trećeg juna odigrao se dvodnevni generalni štrajk, koji je lansirao opoziciju, lokalne zajednice i štrajkače kao snage koje imaju mnogo više autoriteta od regularnih tela, a opoziciju kao vodeću snagu pokreta. Da su u tom trenutku samo dunuli u pravcu Prelaznog vojnog saveta, on bi odleteo. Međutim, to se nije dogodilo. Uprkos tome, bio je sazvan trodnevni generalni štrajk devetog, desetog i jedanaestog juna, da bi ga opozicija na kraju praktično suspendovala u nameri da se vrati za pregovarački sto. Naravno, to nije kraj – četrnaestog jula organizovan je politički štrajk u svim službama i sektorima. Inače, štrajkovi i protesti odigravaju se uprkos zastrašivanjima i maltretiranjima od strane paradržavnih formacija, što samo svedoči o istrajnosti i hrabrosti sudanskih muškaraca i žena u borbi za slobodu.
Naravno, kao što je i represivni aparat heterogen, tako je i opozicija. Savez za slobodu i promenu uključuje različite partije i grupe – između ostalog i ključno Udruženje sudanskih profesionalaca (USP), kišobran-organizaciju različitih sindikata koja je i inicirala proteste u decembru. Premda je USP prvobitno osnovan radi pospešivanja ekonomskih uslova (npr. minimalna zarada), ubrzo je došlo i do postavljanja političkih zahteva (civilna vlast). Čuju se komentari da USP mora da se distancira od ostatka opozicije. Sa druge strane, velika Nacionalna umma partija (NUP) odbila je da se priključi pozivu na trodnevni generalni štrajk, pravdajući se lošim tajmingom. Takođe, sama Deklaracija slobode i promene, ključni dokument opozicije koji bi trebalo da predstavlja minimum političkih zahteva, ostaje dosta nedorečena i neodređena, što je donekle i razumljivo, imajući u vidu da ona predstavlja najmanji zajednički sadržalac programa ujedinjenih opozicionih snaga.
Nada revolucije
Postoji još jedan bitan faktor koji snažno doprinosi socijalnom vrenju. To su tzv. „komiteti za otpor“, odnosno saveti na nivou komšiluka koje čine nezaposlene osobe ili prekarni radnici i radnice, i koji daju mladim ljudima mogućnost da podignu svoj glas, da budu deo borbe. Upravo su to slojevi od kojih je USP pokušao da se distancira, podležući pod pritiscima užasne kampanje vlasti koja ih je satanizovala, a do kojih pokušavaju da dopru generali koji su deo Prelaznog vojnog saveta. Pa ipak, politički gledano, ove grupacije doista su autentične u kontekstu Sudana jer ne potpadaju, s jedne strane, pod elitističko-meritokratski diskurs koji gaji opozicija, a sa druge, pod autoritarno-militaristički model i rasne i etničke segregacije. Dok je USP sa saveznicima pregovarao sa represivnim aparatom oko sporazuma, ove lokalne organizacije održavale su aktivnosti i vodile proteste, premda su i sami komiteti, izgleda, podeljeni u vezi sa dogovorom. Ipak, prema rečima jednog aktiviste: „Nismo bili konsultovani i nismo bili predstavljeni tako da smo protiv njega [sporazuma].“ Takođe, deluje da komitetima fali jasno vođstvo i da oni predstavljaju decentralizovanu organizaciju koja često deluje anonimno, radi bezbednosti.
Kao i u Egiptu, žene su u srcu same pobune. Slika žene koja vodi proteste i obraća se javnom skupu postala je viralna. To i nije začuđujuće – patrijarhalno zakonodavstvo koje se bazira na šerijatu targetira žene, tvoreći od njih građanke drugog reda. To je instrument da se očuvaju autoritarni odnosi i da se osnaže društvene podele na muškarce i žene i pored postojećih etničkih podela. Al-Bašir je navodno hteo sistem bez zapadnog uticaja ili sekularizma, premda je upravo zapadni intervencionizam u ovim zemljama stvorio uslove za bujanje radikalnih religioznih dogmi. Kamenovanja, šibanja, prisiljavanja na brak, kao i ostalo nasilje nad ženama nastavilo se i nakon pada Al-Bašira, kao kada su formacije u službi Prelaznog vojnog saveta silovale demonstrantkinje. To ne smemo gubiti iz vida jer je sklopljeni dogovor uspostavljen sa predstavnicima silovatelja i ubica. S druge strane, potpisnice pomenute deklaracije su i organizacije poput Žene sudanskih građanskih i političkih grupa, te Inicijativa „Ne opresiji nad ženama“. Revolucija je stvorila uslove za veliki napredak za sve žene – to se ne sme protraćiti.
Još uvek je potrebno oprezno komentarisati ono što se događa u Sudanu, i sve što je ovde napisano dinamika samih događanja može ubrzo negirati. Pristižu vesti o navodnom vojnom udaru koji je Prelazni vojni savet sprečio, mediji objavljuju da bukte protesti nakon ubistva jednog civila… Poslednja vest koja je stigla jeste da je, nakon dugih pregovora oko detalja, 17. jula konačno potpisan sporazum koji je postignut petog jula, dok materija koja nije ušla u ovaj dokument ostaje da bude regulisana Ustavnom deklaracijom, čije je potpisivanje najavljeno za petak (19. jul).
Iako sklapanje sporazuma predstavlja koncesiju ostacima starog režima, socijalne borbe tek predstoje. Teško da će prijatelji i prijateljice, familije i poznanici mučenika i mučenica revolucije pristati da nepravde i nepočinstva prođu nekažnjeno. Ono što je svakako bitno: glavni zahtev za civilnom vlašću još uvek je neostvaren. Međutim, da bi se i taj minimum ostvario, potrebno je da se sam taj zahtev prevaziđe. Pokret mora da bude istovremeno usmeren na rušenje represivnog aparata koji se kao kancerogena opna razvio nad društvom, jer moć štrajkača i komiteta iz komšiluka može da zaustavi celokupnu državnu mašineriju i baci zločince na kolena. Sa svoje strane, radničke organizacije moraju da se postaraju da u svoj rad uključuju ostale društvene slojeve, a ne da ih otuđuju od sebe, kao i da opozicija ne ukida štrajkove da bi se vratila „za sto“. Represivna država Prelaznog vojnog saveta je nerazmrsivi čvor gde se različiti strani interesi i autoritarni režimi susreću. Ne zaboravimo da je mač u rukama naroda.