Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
Bliži se osmi septembar, a s njim i poslednji u nizu prvi prajd na tlu nekadašnje Jugoslavije.
Nakon Slovenije 2001, Hrvatske 2002, Srbije 2010, Crne Gore 2013. i Makedonije ove godine, i Bosna i Hercegovina upisuje povorku ponosa, pod nazivom „Ima izać’!“, u svoju istoriju. Nije ni potrebno reći da se prvi bosanskohercegovački prajd suočava s istim preprekama, problemima i pretnjama s kojima su se suočavali ne samo prvi, nego i naredni prajdovi u drugim bivšim jugoslovenskim republikama – od javne osude tradicionalističkih, konzervativnih, desničarskih političkih stranaka, preko organizovanja „kontraprotesta“ u vidu tzv. porodičnih šetnji, do činjenice da će prajd u nedelju izgledno morati da obezbeđuju snažne policijske snage (naravno, ne naročito emancipatorski nastrojene!) da bi uopšte mogao da se održi.
Dodajmo tome i posebno povoljan kontekst za vladajuće klase da igraju na kartu međuetničkih tenzija i da se busaju u grudi svojom naročitom „narodnošću“ u sučeljavanju sa „obojenom pošasti uvezenom sa Zapada“. Simptomatično, vladajuće klase nisu nimalo gadljive, tobož osetljive na tradiciju i zabrinute za „biće nacije“ kada u nekadašnje jugoslovenske republike treba uvesti članstvo u EU i NATO-u, a, kao predujam za to, prodati skoro sve privredne kapacitete stranim investitorima i toliko jako prelomiti mere „štednje“ preko leđa „naših radnika“ da se desetine hiljada njih svake godine samo odlije iz zemlje.
Baš tim kontekstom, kao i iskustvima sada manje ili više etabliranih prajdova u regionu, mogao bi – i trebalo bi – da se posluži prvi bosanskohercegovački prajd, šaljući radikalnu emancipatorsku poruku. Gorka ali suštinski značajna lekcija etabliranih prajdova, uključujući i prajd u Srbiji, jeste da zbližavanje organizacionih odbora povorki ponosa sa državnim aparatom za svakodnevni život LGBT populacije ne znači gotovo ništa; za državni aparat, pak, znači samopromociju u očima zapadnih kreditora, a za organizacione odbore uglavnom znači političko kompromiserstvo sa državom zarad obezbeđivanja odgovarajućih fondova.
Premijerka iz zajednice, ali ne i za zajednicu
Primer Ane Brnabić, aktuelne predsednice vlade, rečito svedoči o ovoj „simbiozi“ države i prajda. Brnabić je jedna od svega nekoliko državnih funkcionerki i funkcionera u svetu koji ne kriju da su gej. Učestvovala je u svakom prajdu otkako je 2017. godine imenovana za predsednicu vlade, u javnosti se pojavljuje sa svojom partnerkom, a početkom ove godine dobile su i dete, nakon što je Brnabićina partnerka – van Srbije – prošla kroz proceduru vantelesne oplodnje.
Za sve to vreme – i uprkos činjenici da je Brnabić na poziciji izvršne vlasti u Srbiji – zakon ne prepoznaje istopolna partnerstva, niti vantelesnu oplodnju stavlja na raspolaganje ženama koje nisu u braku – a brak je, jasno, shvaćen isključivo kao zajednica muškarca i žene. Homoseksualnim parovima nije zakonski omogućeno da usvoje dete.
Prošle nedelje podsetili smo se i pravilnika Ministarstva zdravlja – ministarstva pod Brnabićinim mandatom – koji eksplicitno zabranjuje osobama sa „anamnezom homoseksualnih odnosa u poslednjih pet godina“ da budu davaoci reproduktivnih ćelija. Dakle, dok Ana Brnabić tvrdi da se kao otvoreno deklarisana lezbejka u Srbiji oseća sigurno, te da je protiv LGBT zajednice u Srbiji samo „glasna manjina“, pod njenom vladom usvajaju se pravilnici koji o istopolnim odnosima još govore u terminima „anamneze“, vantelesna oplodnja ne dolazi u obzir (sem ako niste premijerkina partnerka, koja može da se upusti u ovu skupu proceduru van Srbije), a čak i Brnabićine najbliže, koalicione kolege svako malo ispale neku sočnu, „domaćinsku“, homofobnu izjavu.
Obuka za bogougodno rađanje
„Domaćinski“ doprinos je, u susret prvom bosanskohercegovačkom prajdu – i novoj školskoj godini – dao i Republički pedagoški zavod Republike Srpske. Naime, nastavnici i nastavnice jedne banjalučke srednje škole izvestili su da su prošle nedelje, u okviru redovnih savetovanja koja se organizuju pred početak nove školske godine, slušali prezentacije o tzv. populacionoj obuci u školama u Republici Srpskoj.
U ovim prezentacijama se, između ostalog, eksplicitno navodi da je „dovođenje u pitanje tradicionalno definisanih rodnih uloga“ doprinelo urušavanju institucije porodice, te da je na školama da decu poduče i podstaknu na izgradnju „zdrave porodice“. Istopolna privlačnost očigledno i ovde spada pod kategoriju „anamneze“. Žena kojoj rađanje i šporet nisu krajnji životni dometi očigledno se „odrodila“ od svoje rodne uloge. Treba te devojčice opet malo privići na patrijarhat! Škola, jasno kaže Pedagoški zavod RS, nije tu da decu uči kritičkom mišljenju, izgradnji sopstvenog integriteta i samopoštovanja, nego da spase državu od „bele kuge“ koju seju emancipovane žene. Ne trebaju državi mozgovi, trebaju joj materice!
Prajd u Sarajevu stoga treba da iskoristi šansu da ode dalje od ušančenih prajdova u regionu. Suština prajda kao protesta, a ne parade, jeste da ispostavlja i bori se za ostvarenje zahteva za jednakošću i slobodom LGBT zajednice – a suština borbe protiv kapitalizma i patrijarhata jeste da prajd ne postane državna moneta i da bude ugrađen u širu, radničku borbu protiv eksploatacije i tlačenja. Radnička borba je ujedno i borba žena, i borba gejeva i lezbejki. Zato kao socijalisti i socijalistkinje imamo dužnost da potcrtavamo da radničku klasu ne čine samo „beli muškarci koji mrze pedere“ – što je zabluda u koju levičari umeju da ubede i sami sebe, pa da borbu za žensko i LGBT oslobođenje tretiraju kao sekundarnu u odnosu na klasnu borbu, a ne kao njen jedinstveni deo – te da je u interesu vladajuće klase da nas deli po osnovu našeg pola ili seksualne orijentacije kako bi očuvala svoju prevlast. Žensko i LGBT oslobođenje moguće je samo u okviru socijalističkog programa.
Suton zapadnih demokratija
Ovo ne smemo da zaboravimo u doba kada se desničarske stranke služe identitetskim politikama da bi sebe predstavile kao nekako drugačije u odnosu na „klasičnu“, dvadesetovekovnu desnicu. Tako je nemačka stranka AfD (Alternativa za Nemačku) – isprva partija neoliberalnih tehnokrata, nastala u odgovoru na Merkelinu ekonomsku politiku u jeku krize evrozone, koja od 2015. godine, u jeku tzv. „izbegličke krize“, pravi otvoren zaokret ka rasističkoj desnici i počinje da mobiliše podršku raspirivanjem moralne panike o „muslimanskoj najezdi“ na nemačku kulturu i radna mesta – uspela da, za ovih šest godina koliko postoji, paralelno ojača sopstveno krajnje desno, čak fašističko krilo, i da bude partija sa dualnim, muško-ženskim vođstvom, lezbejskom parlamentarnom predstavnicom, pa čak i sopstvenim jevrejskim kokusom!
Na izborima u saveznim državama Saksoniji i Brandenburgu, AfD je juče ostvario velike uspehe – u Saksoniji se sa 9,7% glasova osvojenih 2014. godine popeo na 27,5%, a u Brandenburgu sa 12,2% na 23,5%. I ovde se pokazuje tipičan obrazac opadanja partija desnog i levog centra – konkretno, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Socijaldemokratske partije (SPD) – pri čemu se za AfD ubedljivo najviše opredeljuju nekadašnji apstinenti. Nemačka Levica (Die Linke) – koja takođe ima dualno, muško-žensko vođstvo, i koja, za razliku od AfD-a, politički iskreno i principijelno zastupa žene i LGBT zajednicu – osetno je pala i u Saksoniji i u Brandenburgu, delimično i usled toga kako su se regionalne vlade Die Linke-a u ovim saveznim državama ponašale po osvajanju mandata.
Nemačka nije jedina zapadna demokratija koja zabrinjavajućim političkim trendovima ovih dana puni novinske stupce. U Britaniji se desio presedan – po prvi put nakon XVII veka, raspušten je britanski parlament. Boris Džonson, neizabrani premijer kog su torijevci izglasali kao zamenu za Terezu Mej, obezbedio je kraljičin potpis na svoju odluku da, do sredine oktobra, zatvori rad parlamenta.
Džonson time pokušava da progura tzv. no-deal Brexit – odnosno, model izlaska Britanije iz EU po svaku cenu, bez postizanja odgovarajućih sporazuma sa Unijom. Njegov izrazito desničarski kabinet već najavljuje mere kao što su zabrana slobode kretanja između Britanije i EU i ujedinjavanja porodica britanskih imigranata. Džonson je svestan da no-deal Brexit ne uživa podršku parlamentarne većine, zbog čega ovim potezom želi da sopstvenu izvršnu vlast stavi izvan demokratske kontrole.
Demokratija se osvaja borbom odozdo
U odgovor na raspuštanje parlamenta, protesti su počeli da se šire ulicama britanskih gradova. Ono što će biti ključno, kako u slučaju Britanije tako i u slučaju Nemačke, jeste da li će levica uspeti da izgradi hegemoniju u uslovima ozbiljnih pretnji, odnosno otvorenog gaženja po demokratiji.
Sutra se očekuje veliki protest u Londonu, u organizaciji tzv. Narodne skupštine protiv mera „štednje“ (People’s Assembly Against Austerity). Suštinska poruka ovog protesta jeste da radnička klasa, bez obzira na to da li je glasala za izlazak iz EU ili za ostanak u njoj, treba da se ujedini u odbrani demokratije, da na opštim izborima (a ne na nekom ponovljenom referendumu) pokaže šta misli o torijevskoj vladi, i da svoje snage usmeri u borbu protiv razornih mera „štednje“, koje britanska vlada sprovodi i sa EU i bez nje.
U Drezdenu, glavnom gradu Saksonije, neposredno pred regionalne izbore održan je veliki Unteilbar („Nedeljivi“) protest, koji je okupio oko 35.000 ljudi. Prvi Unteilbar protest održan je prošle godine u Berlinu, nakon niza drugih demonstracija u kojima su se stanovnici i stanovnice Nemačke uspešno suprostavljali AfD-u i uličnoj krajnjoj desnici.
Ono što ne smemo gubiti iz vida, a što je ispravno potcrtao i vođa britanskih laburista Džeremi Korbin u odgovoru na potez Borisa Džonsona, jeste da demokratski suverenitet leži u rukama naroda – ne parlamenata, a još manje pojedinačnih političkih figura. Borba za demokratiju, u suštinskom smislu – kao borba za radničko upravljanje, za našu kontrolu nad proizvodima našeg rada, za oslobođenje od tlačenja svih vrsta – jeste borba koju moramo da iznesemo ujedinjujući različite, partikularne borbe u jednu sveopštu, klasnu borbu. Bio to sarajevski ili neki drugi prajd, protesti protiv krajnje desnice u Nemačkoj ili protiv raspuštanja parlamenta u Britaniji, moramo imati pred sobom socijalističku vizuru kao jedini istinski put ka samooslobođenju i jednakosti.