Dok radimo na pripremi novog teorijskog feljtona, u okviru rubrike „teorija četvrtkom“ objavljujemo recenziju knjige „Zombie Capitalism“ britanskog marksiste Krisa Harmana iz pera našeg člana Nikole Tucakova.
Uprkos čestoj, premda ne i osnovanoj, zamerci marksizmu da je „ekonomsko-redukcionistički“ i „slep za sve što nema veze sa klasom“, takvom opisu prkosi veliki broj (često mladih) marksista i marksistkinja, kao i aktivista na političkoj levici uopšte, koji tek počinju da se ozbiljno bave teorijom Marksa i njegovih nastavljača i nastavljačica. Premda mnogi od njih brzo nauče da barataju osnovnim pojmovima kao što su eksploatacija, otuđenje i proletarijat i da prepoznaju u svojoj stvarnosti mehanizme delovanja kapitalizma, neretko će, upitani da objasne radnu teoriju vrednosti ili proces opadanja profitne stope, ostati tihi, pogledati u stranu ili promrmljati nešto, pritom svesni koliko su značajni ti elementi marksističke analize. Ovo, međutim, nikako nije iznenađujuće. Marksov Kapital je delo koje sasvim odgovara svom naslovu – kapitalno, opširno, kompleksno – i predstavlja znatan izazov i za mnogo iskusnije i upućenije od gorepomenutih levičara/ki-početnika. Situaciju takođe otežava apsolutna dominacija zvanične tj. buržoaske ekonomije u medijima, udžbenicima i učionicama u skoro svim savremenim društvima.
Srećom, knjiga Krisa Harmana Zombi kapitalizam: Globalna kriza i značaj Marksa (Zombie Capitalism: Global Crisis and the Relevance of Marx) predstavlja svež pokušaj da se odlaganju bavljenja marksističkom ekonomijom stane na kraj. Onima koji tek pristupaju marksizmu Harman nudi, na samom početku, razumljiva objašnjenja najosnovnijih ekonomskih pojmova, pritom ne zaboravljajući da pobije brojna konkurentska objašnjenja „zvaničnih“ ekonomista. Zatim, koristeći se tim pojmovima, vodi čitaoce kroz kratku istoriju kapitalizma i teorija koje su nastajale da ga opravdaju ili napadnu, ukazujući iznova na tačnost Marksovih postavki, da bi knjigu završio analizom sadašnje (knjiga je objavljena 2009. godine) situacije i predviđanjima o njenim mogućim ishodima.
Valja naglasiti da ovo delo nema samo teorijsku, akademsku vrednost, već će omogućiti čitaocima i čitateljkama da svoju političku praksu učine smislenijom i preciznijom. Kroz razumevanje nastanka kapitalističkog sistema i mehanizama koji ga pokreću, oni će biti spremniji da političko delovanje usmere u pravcu razbijanja takvog sistema, potvrđujući marksistički princip jedinstva teorija i prakse. U tom smislu, ovo delo će služiti ne samo teoriji posvećenim marksistima i marksistkinjama kojima ekonomija predstavlja prevelik izazov, već svima koji se bave organizovanim političkim radom na levici i žele da uspešno rade na promeni ljudskog društva na osnovu svojih uverenja.
Razumevanje sistema: Marks i nakon njega
Prvi od četiri dela Harmanove knjige posvećen je, kao što je rečeno, osnovnim pojmovima koje koristi marksistička ekonomska analiza i opštim crtama dinamike kapitalističkog sistema. Ovde on na jasan, pristupačan način daje odgovore na pitanja kao što su šta je roba, šta su i kakva je razlika između upotrebne i razmenske vrednosti robe, kako funkcioniše eksploatacija i kako rad stvara višak vrednosti. Karakteristike samog sistema, poput opadajuće profitne stope i nastanka ekonomskih kriza, takođe su temeljno obrađene, uvek uz osvrt na konkurentne teorije koje su se iz različitih razloga pokazale nezadovoljavajućim u objašnjavanju ovih pojava. Opadajuća profitna stopa, na primer, predstavlja središnju tačku Harmanove analize.
Naime, centralnost koju Harman dodeljuje opadajućoj profitnoj stopi ono je što ga razdvaja od marksističkih ekonomista koji negiraju doslednost radne teorije vrednosti u Marksovom delu, te predlažu njeno odbacivanje ili korigovanje. Zato su za njega sve krize u istoriji kapitalističkog sistema obeležene krizama profitabilnosti, od Velike depresije do krize iz 2008. godine. Od trenutka u kom izlaže objašnjenje ovog mehanizma, autor ga provlači kroz celokupno delo, pokazujući kako se sistem na različite načine u različitim trenucima nosio sa opadajućom profitnom stopom kao konstantom.
Naročito zanimljiv i za današnji kontekst važan segment prvog dela knjige govori o odnosu kapitala i države, naročito u kontekstu rata i imperijalizma. Budući da Marks za svog života, usled njegove vremenske ograničenosti, nije razvio marksističko razumevanje imperijalizma, tog posla su se prihvatili njegovi naslednici/e, te Harman ovde izlaže modele Roze Luksemburg, Karla Kauckog, Rudolfa Hilferdinga, Nikolaja Buharina i Vladimira Lenjina, pokazujući jednako njihove omaške i vredne uvide. Obrađuje se i čuvena „revizionistička kontroverza“, odnosno tendencija među mnogim marksistima, na čelu sa Eduardom Bernštajnom, da se okrenu od revolucije ka reformizmu usled prvih državnih reformi koje su olakšavale položaj radničke klase, što su oni shvatali kao protivrečno Marksovoj teoriji.
Najzad, Harman se posvećuje i jednoj od najvažnijih tačaka marksističke analize – odnosu države i kapitala. Naime, često se, usled neopreznog čitanja Marksa i zbog težnje ka pojednostavljivanju, može čuti stav da država nije ništa drugo do izvršni odbor za volju kapitala. Naravno, teško je pomiriti ovakav stav sa brojnim primerima državnih nacionalizacija od strane kapitalističkih vlasti, otvorenih sukoba određenih kapitalista sa nacionalnom državom, kao i sa interesima državnih struktura koji se mogu ispoljiti kao suprotni interesima pojedinih kapitala. Ne osporavajući ključnu povezanost države sa sopstvenim kapitalom uopšte, i ključnu zavisnost pojedinačnog kapitaliste od „domaće“ države, Harman ipak na nijansiran način objašnjava kada to država može da gazi po interesima kapitaliste, kakva je pozicija državne birokratije i šta se dešava kada je politička elita istovremeno i ekonomska.
Kapitalizam u 20. veku
Velika depresija svakako je predstavljala jedan od ključnih perioda za ekonomsku nauku. Dominantna, neoklasična ekonomija nije mogla da je predvidi, niti da je objasni, a ideja o kapitalizmu kao suštinski logičnom sistemu razbijena je. Iz ove krize nastale su teorije Džona Majnarda Kejnza i Fridriha fon Hajeka, ali, kako Harman ovde primećuje i objašnjava, jedino je Marksova teorija kriza mogla da bez nedoslednosti objasni stvarni uzrok krize – opadajuću profitnu stopu. On dalje pokazuje kako je kriza dovela do okretanja državnom kapitalizmu, umesto dotadašnjeg lesefera (laissez-faire), da bi se najzad rešenje za krizu našlo u državnoj vojnoj proizvodnji koja je prethodila Drugom svetskom ratu.
Dvadesetogodišnji period koji je nastupio nakon rata često se naziva kejnzijanskim, zbog opsežnih državnih troškova i porasta životnog standarda u zapadnim privredama, ali Harman ovu ocenu dovodi u pitanje, pokazujući kako su se kejnzijanske antikrizne mere jedva primenjivale, i da su Kejnzovi argumenti u prilog tražnji, koji su pogodovali radničkoj klasi, bili jednako uvaženi kao i Hajekovi argumenti ponude, koji su je napadali. Iznad svega, nezapamćena državna ulaganja u naoružanje tokom Hladnog rata (koji je hladan bio samo u Evropi i Severnoj Americi) autor vidi kao nosioce ovog dugog perioda ekonomskog prosperiteta. Paralelno sa tim prate se procesi industrijalizacije u zemljama Istočnog bloka, sa akcentom na SSSR-u, i načini na koje je državna kontrola diktirala te procese i pokušavala da reši njihove neželjene posledice. Analiza hladnoratovskog perioda upotpunjava se osvrtom na procese dekolonizacije i obrasce po kojima su novostvorene države Afrike i Azije sprovodile industrijalizaciju i integrisale se u globalni kapitalistički sistem.
Novo doba globalne nestabilnosti
Harmanovo praćenje kapitalizma dovodi nas i do aktuelnog trenutka, počevši od ekstatičnih uzleta ekonomskog rasta u poslednje dve decenije dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, kojima su se mogli pohvaliti SAD i Velika Britanija, dok su Evropa (treba li napomenuti, i bivša Jugoslavija?) i Azija kaskale. Zapravo su i zemlje tzv. „anglosaksonskog kapitalizma“ prolazile kroz dugogodišnju stagnaciju profitne stope i bivale pogođene sitnijim krizama koje su državne intervencije i državni troškovi (naročito u obliku izdataka za vojnu industriju, sa pojavom novih antiterorističkih i „demokratskih“ ratova) donekle mogli da ublaže. Ove procese pratila je, naravno, dotada neviđena internacionalizacija finansijskog sektora, ruku pod ruku sa usponom međunarodnih finansijskih institucija kao oružja najjačih nacionalnih kapitala, ali je upravo ta međupovezanost otvorila mogućnost da lokalni potresi postanu globalni, a povećala se i učestalost potresa. Zahvaljujući porastu uloge finansijskih instrumenata, a time i kreditiranja kao dodatnog pokretača privrede, otvoren je put za neverovatne špekulacije i nastanak mehura koji će, prvo 2001. godine, a onda i sedam godina kasnije, pući sa katastrofalnim posledicama.
Autor izbegava, pak, stare kejnzijanske argumente protiv finansijskog sektora, po kojima se mogu razlikovati „dobri“, tj. produktivni kapitalisti, od „loših“, tj. finansijskih kapitalista, pokazujući kako ne samo da jedni izrastaju iz drugih, već u praksi ne postoje takva razdvajanja – kapitalisti se javljaju istovremeno kao proizvođači, kreditori i obveznici drugih kapitalista. Uz to, dato je detaljno objašnjenje za nastanak i širenje finansijskog sektora, pri kojem direktno citiranje Marksa ne izgleda nimalo zastarelo. Poznate kejnzijanske antikrizne mere, poput velikih državnih investicionih projekata, ne samo da nisu mogle da pomognu zbog same veličine dugova u sistemu, već i zbog toga što su bile nužno ograničene na pojedinačne države, a valjalo je spasiti ceo sistem.
U današnjim ekonomsko-političkim diskusijama teško se može zaobići pojam globalizacije kao definišućeg fenomena kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka, usled kojeg se državne granice praktično brišu, a kapital slobodno kreće ka najpogodnijim tačkama. Harman, pak, dokazuje da su odnosi između država i kapitala jednako bliski kao što su uvek bili – iako kompleksniji. Dok je produktivni kapital tesno vezan za fizičke lokacije i ne može bez znatnih poteškoća da se premesti u drugu državu, svi oblici kapitala funkcionišu uz razvijene mreže kontakata sa drugim akterima u državnom sistemu – državnim i finansijskim institucijama, kao i drugim kapitalima. Sticanje ovakvih veza nije nešto što se može desiti preko noći. Pored toga, sve transakcije na svetskim tržištima vrše se u nacionalnim valutama, sa jasnim političkim strukturama iza njih, a upravo prema tim strukturama domaći kapital zahteva mere koje će ga zaštiti od spoljne konkurencije. Čak i u slučaju multinacionalnih kompanija, Harman opisuje mogućnosti za konflikte između nacionalnih, regionalnih i podnacionalih nivoa poslovanja, s obzirom na različite sredine u kojima različite grane kompanije pokušavaju da izgrade veze. Zbog svega ovoga, on ističe „regionalizaciju“ u okviru integrisanijih trgovinskih blokova (SAD, EU i Azija-Japan) pre nego ikakvu „globalizaciju“, potkrepljujući takav stav trgovinskim statistikama.
Odbegli sistem
U poslednjem delu knjige, Kris Harman dopunjuje političko-ekonomsku analizu ekološkom, posvećujući se jednom od najvažnijih (nus)proizvoda kapitalizma – neodrživosti životne sredine u kapitalističkom sistemu. Iako su od prvih dana kapitalističke proizvodnje beležena pustošenja okoline kao njen nusprodukt, ta pustošenja ostajala su lokalnog karaktera. Razvijanje industrijskih kapaciteta je, u međuvremenu, pretvorilo ekološke katastrofe u sve češći, sve primetniji fenomen, koji ne pokazuje znake zaustavljanja. Brojne svetske vlade su, po Harmanu, s razlogom bile nesposobne da ograniče ili zauzdaju klimatske promene, uprkos deklarativnim iskazima. Čak i kada bismo zapostavili direktno finansiranje političkih struktura od strane industrijalaca-zagađivača, pokazuje se kako je sama struktura kapitalističke proizvodnje uperena protiv održivosti – održavanje profitabilnosti veći je prioritet od sveobuhvatnog ekološkog restruktiranja koje bi moralo da se desi da bi se smanjila emisija štetnih gasova. Sve manje rezerve fosilnih goriva za Harmana takođe predstavljaju vrlo moguć izvor budućih međudržavnih konflikata. Energetskim problemima on dodaje i probleme ljudske ishrane u kapitalizmu, odnosno posledica koje kapitalistička struktura svetske poljoprivrede (usmerena pre svega na kompetitivnost i smanjivanje troškova, umesto na povećanje prinosa) ima na stalne fluktuacije cena životnih namirnica, koje dovode do masovne gladi u najugroženijim oblastima planete.
Svoju knjigu Kris Harman završava kratkim rezimiranjem brojnih protivrečnosti u kapitalizmu koje je još Marks objasnio, dodajući im nove tačke haotičnosti koje je sistem u međuvremenu proizveo. Kako sam kaže, „Kapitalizam je neumoran sistem. Bilo u rastu ili recesiji, u ratu ili miru, u velikom gradu ili udaljenom selu, on nikada ne miruje. Takmičarska akumulacija preoblikuje sve što dotakne, a onda ga, dok još nije ni završila, preoblikuje ponovo.“ Pitajući se ko to može prevazići ovakvo stanje, Harman ukazuje na tačnost Marksove tvrdnje da kapitalizam, oblikujući i preoblikujući živote onih koje eksploatiše, stvara objektivne uslove koji mogu pretvoriti one koji prodaju svoju radnu snagu u samosvesnu klasu „za sebe“.
Sistem u svojoj neobuzdanoj ekspanziji ne može da ne uvlači uvek još više rada, kao što vampir ne može živeti bez sveže krvi. Kako srlja iz krize u krizu, koje su svaki put sve veće, on iznova zahteva od eksploatisanih sve veća odricanja – da se odreknu penzije, zdravlja, domova, plata – sve u cilju spasavanja onih na vrhu. Kada vladajuća klasa više ne može da nastavi po starom, a mase više ne mogu da trpe stari sistem, dešavaju se velike društvene promene, a takvu situaciju Harman vidi u sadašnjem trenutku. Najzad, on ne smatra da je sasvim izvesno da će istorijski trenutak proizvesti subjektivni element ovih nemira koji bi sprečio da sistem zauzda nemire, već je za to potrebno da oni koji proučavaju kapital postanu neodvojivi deo pokreta onih koji pod njim pate. Krilatica pokreta mora biti, kao u svakom lomnom trenutku, čuvena Marksova 11. teza: Filozofi su do sada svet samo različito tumačili, stvar je u tome da se on promeni!
Vratiti život ekonomiji
Usled svoje pristupačnosti, a istovremeno neverovatno velikog broja obrađenih tema, ovo delo Krisa Harmana predstavlja odlično štivo kako za marksiste i marksistkinje koji tek uranjanju u vode marksističke ekonomije, tako i za iskusne plivače, kojima naročito može koristiti sistematičan i savremen pristup temama koje dosad nisu objedinjene u jednom tekstu. U tom smislu, ne bi bilo preterano istaći Zombi kapitalizam kao svojevrsni udžbenik iz marksističke ekonomije, budući da čitaocima i čitateljkama istovremeno daje terminološki aparat da se uhvate ukoštac sa kompleksnijim delima iz te oblasti (dovodeći ih korak bliže večno impozantnom Kapitalu) i sposobnost da analiziraju svet oko sebe na kompleksniji, sistematičniji način. U vremenu dominacije isprazne „zvanične“ ekonomije i često teško razumljivih marksističkih odgovora na nju, Kris Harman nam daje pravo ekonomsko osveženje, vraćajući istinski život (i živost) u jednu umrtvljenu disciplinu.