Vraćamo se svojoj staroj rubrici, Nedelja za nama. Svakog ponedeljka čitajte o političkim događajima u Srbiji i svetu koji su obeležili prethodnu nedelju. Piše Anja Ilić.
Nekoliko značajnih godišnjica slilo se u prošloj nedelji.
Vlada Ane Brnabić proslavila je dve godine svog rada. Mi koji ne poslednje dve, nego poslednjih šest godina, pod režimom mera „štednje“, stežemo kaiš kako bismo otplatili dugove banaka, nismo imali bogzna kakav povod za slavlje. Premijerka Brnabić, koja je neposredno pred drugu godišnjicu svoje vlade najavila da će – sada i zvanično – postati članica SNS-a, iako dve godine njenog nestranačkog upravljanja nisu ništa drugo do smokvin list za sprovođenje politike vladajuće partije, potvrdila je zacrtan evropski put Srbije, uz paralelno udovoljavanje interesima i svih drugih ekonomskih sila: SAD, Rusije, Kine i Ujedinjenih Arapskih Emirata. To u prevodu znači: nastavićemo da rasprodajemo ono malo preostalih državnih preduzeća i da to predstavljamo kao skok investicija i otvaranje novih radnih mesta.
Poslednja poseta Međunarodnog monetarnog fonda Srbiji to je, uostalom, i potvrdila. Komercijalna banka prva je na privatizacijskoj listi za odstrel. EPS i Srbijagas još se koliko-toliko drže – o njima se i dalje priča „samo“ u smislu restrukturiranja, promene menadžmenta i povećanja efikasnosti. Ipak, ako nas je ne poslednjih šest, nego poslednjih dvadeset godina nečemu naučilo, to je da neoliberalno „restrukturiranje“ predstavlja predvorje privatizacije. A na putu od predvorja do privatnih fabričkih hala izgubili smo, kako u svojoj knjizi o privatizaciji u Srbiji piše Marija Obradović, već više od 90% industrijskih potencijala zemlje.
Beogradska industrija piva, koja je pre nekoliko dana ponovo prepuštena stečajnom upravniku, jedan je od tipičnih primera toka privatizacije u Srbiji. Država je prodala BIP još 2007. godine, da bi osam godina kasnije fabrika otišla u stečaj. Onda je pogone u stečaju 2017. godine zakupio makedonski biznismen, Svetozar Janevski, obećavajući preporod proizvodnje, pa i otvaranje novih pogona. Do preporoda nije došlo, ali jeste do otkazivanja ugovora o zakupu – a samim tim i do otkazivanja ugovora o radu nekih 150 radnika BIP-a, koji su tako postali ko zna koja po redu kolateralna šteta politike rasprodaje državnih preduzeća. To je, da ne zaboravimo, politika koju MMF već decenijama propisuje i podstiče kao recept za ekonomski prosperitet zemlje. Izgledno, ne i za ekonomski prosperitet radnika i radnica, iako su oni nosioci proizvodnje.
Deregulacija je, uz privatizaciju, još jedna od magičnih formula neoliberalnog kapitalizma. I ona je stavljena u službu „ekonomskog prosperiteta“ za koji MMF i druge institucije koje diktiraju ekonomsku politiku redovno zaboravljaju da nam kažu da nije naš prosperitet. Prošle nedelje smo, sa zakašnjenjem, saznali da je politika deregulacije, u istom danu, u dva različita grada – Zrenjaninu i Beogradu – odnela dve nove žrtve: dvojicu građevinskih radnika. Nova dva slučaja u crnoj statistici smrti na radnom mestu, mahom na građevini. Radnik iz Zrenjanina, šezdesetdevetogodišnji – da, dobro ste pročitali, 69 godina! – Rade P., pao je sa skele, radeći na neograđenom i neobeleženom gradilištu nadomak Zrenjanina. Pad sa skele u smrt je odveo i beogradskog radnika M.M. Ni jedan ni drugi nisu imali zaštitni opasač za visinske radove. Koliko još radnika treba da dopuni strašnu statistiku od 53 smrti na radnom mestu u 2018. godini, pa da se preispitaju pravne olakšice za poslodavce kao alfa i omega Vladine strategije ekonomskog prosperiteta?
Sudeći po darežljivosti Vlade prema privatnim investitorima, biće proliveno još puno i radničkog znoja, i radničke krvi. Možda Rade P. iz Zrenjanina nije imao zaštitni opasač, ali je zato italijanski investitor Zilio dobio 67,5 miliona dinara iz gradskog budžeta, sredstva iz tekuće rezerve državnog budžeta, kao i izmenu Zakona o komunalnim delatnostima – sve zarad izgradnje i puštanja u rad postrojenja za prečišćavanje zrenjaninske vode. Ni četiri godine nakon prvog obećanja o puštanju postrojenja u rad, ono ne radi, a pare građana ulažu se u… postrojenje koje prečišćava vodu?
Još apsurdnije odlivanje novca prati – izgleda, večiti – projekat izgradnje beogradskog metroa. Ne, prošlogodišnja kupovina karata za nepostojeći metro u jeku SNS-ove predizborne kampanje ipak nije najgore u vezi s ovim projektom. Trenutno je najgore to da je javno preduzeće Beogradski metro i voz, osnovano prošlog oktobra, do kraja 2018. godine potrošilo čak dve trećine svog godišnjeg budžeta. Na šta je tačno potrošen 2,1 milion dinara novca poreskih obveznika u roku od dva i po meseca, pri čemu je beogradski metro i dalje samo misaona imenica, ostaje misterija.
Onoliko koliko ne voli da nametima opterećuje privatne investitore, država voli da opterećuje poreske obveznike. Julski računi za struju i gas prvi su koji će biti uvećani za iznos tzv. takse za energetsku efikasnost, a u istu svrhu poskupljuje i gorivo. Plaćajte više sad da biste plaćali manje kasnije, dovitljivi je moto države zagledane u energetski efikasnu budućnost. Nema, doduše, garancije da će se novac prikupljen kroz ovu taksu, koji će odlaziti direktno u budžet Srbije, zaista i koristiti za potrebe unapređenja energetske efikasnosti. Da država stvarno drži do ekologije, ne bi dozvoljavala masovne seče stabala po Beogradu za potrebe izgradnje (skupih i mahom nepotrebnih) komercijalnih sadržaja, ne bi svaljivala odgovornost za ovih dana česte iznenadne poplave na stanovnike beogradskih naselja, niti bi propuštala da eko-taksama optereti najveće zagađivače: velike investitore.
Da za nepoverenje u državu imamo dobre razloge podsetila nas je još jedna neslavna godišnjica – godišnjica uvođenja Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Bez obzira na neumoran rad Inicijative Mame su zakon, na brojne održane proteste i sastanke, Vlada niukoliko nije izmenila zakon kojim se povećavaju jednokratna davanja za roditelje, ali se višestruko udara na žene koje rade neprijavljene ili volonterski, koje imaju veća primanja, pa čak i na žene čija deca imaju neki oblik invaliditeta – i koje moraju da biraju između naknade za porodiljsko odsustvo i naknade po osnovu invaliditeta deteta. Ovaj zakon oštro ilustruje kapitalističku ofanzivu protiv žena: on teži da poslodavce oslobodi odgovornosti prema radnicama i da sve troškove prebaci na državu, koja je, istovremeno, spremna da izdvoji jako malo, za usko određene kategorije žena, i što je jednokratnije moguće. Pronatalitetne mere države tako se svode na tretiranje žena kao jeftinih inkubatora, a teret mera „štednje“ koji moraju da podnesu romantizuje se kao žrtva za nacionalni preporod.
Takva romantizacija, ipak, ne dovodi uvek do željenih rezultata. Dokaz je najpre na izborima za Evropski parlament, a onda i na jučerašnjim nacionalnim izborima, pružila Siriza – što nas podseća na još jednu značajnu prošlonedeljnu godišnjicu. Naime, narod Grčke je petog jula 2015. godine rekao čuveno NE diktatu(ri) kreditora – MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke. Siriza je 2015. godine došla na vlast u Grčkoj, nošena borbenim i nepokolebljivim buntom grčke radničke klase protiv devastirajućih mera „štednje“. Onda je četiri godine „leve vlade“ posvetila sprovođenju mera „štednje“, s pratećim narativom o teškoj žrtvi koja se podnosi za buduća bolja vremena.
Sirizino opredeljivanje za dugi hod kroz (evropske) institucije, za izneveravanje nada grčkih radnika i radnica i umrtvljivanje njihove borbenosti nije bilo neizbežan ishod. Reformistički recept za koji se Sirizino vođstvo opredelilo, u uslovima nikad agresivnije kapitalističke ofanzive i obezvređene uloge države (sem kao servisera kapitalizma), juče je iznedrio i svoj gorki plod: povratak konzervativne Nove demokratije za kormilo grčke države. Nova demokratija, za razliku od Sirize, nije glasačima ponudila žrtvenički narativ. Iako je izašla sa otvoreno neoliberalnim programom, najavljujući (dalje) privatizacije i (dalje) unapređivanje poslovne klime, učinila je to u borbenom tonu – Grčke koja se ponovo uzdiže.
Boreći se protiv mera „štednje“ u Srbiji – na čiju primenu nas razne godišnjice nemilo podsećaju – ne smemo gubiti iz vida da je upravo insistiranje na ofanzivnoj borbi, a ne na žrtvovanju, bilo gorivo radničke klase u Grčkoj kada je, pre četiri godine, dovela Sirizu na vlast. Grčki primer pokazao je da borbenost na rečima, pa tako i činjenica da se neka vlada naziva „levom“, ne znače ništa bez stalnog organizovanja i obnavljanja te borbenosti „odozdo“ – među samim radnicima i radnicama. U našim uslovima, u kojima nemamo levu partiju, ali nas nova privatizacijska ofanziva čeka pa čeka iza ćoška, biće od suštinskog značaja upamtiti ovu lekciju i primenjivati je u štrajkovima i protestima protiv novih udara mera „štednje“. Umnožavanje i ujedinjavanje ovih borbi biće naše najbolje oružje protiv svih daljih godišnjica poslušničkih, škrtih i antiradničkih vlada.