Domaći nacionalisti nastavljaju da se priklanjaju imperijalističkim taborima, radeći o glavi narodima čije interese tvrde da zastupaju. O nedelji za nama piše Vladimir Unkovski-Korica.
Aleksandar Vučić budno prati situaciju u susednoj nam Makedoniji, u kojoj je nova vlada sazvala referendum. I Vučić bi jedan lep, kratak, referendum u Srbiji. Pa gleda da nauči poneku lekciju.
U oba slučaja naizgled se radi o odnosima sa susedima ili, bolje rečeno, pod kojim uslovima će jedan sused da „prizna“ drugog.
Situacije su, naravno, donekle drugačije, ali su vladajući socijaldemokrati i koalicija albanskih partija ponudili Vučiću model kako da postavi pitanje o priznanju Kosova u Srbiji.
Dva referenduma?
U Makedoniji se to svelo na pitanje koje ulazi u srž stvari: „Da li ste za članstvo u EU i NATO-u, uz prihvatanje sporazuma o imenu između Republike Makedonije i Grčke?“.
Drugačije rečeno, da li prihvatate da nam jači nametnu ime države, kako bismo postali podanici bogate evroatlantske imperije?
U Srbiji bi to moralo malko drugačije. Možda bi glasilo ovako nekako: „Da li ste za članstvo u EU, uz novi Ustav Srbije bez preambule?“
Kod nas članstvo u NATO-u ne bi baš prošlo. Barem ne za sada, i Vučić to zna. Nije mu više do toga da se prepucava sa Hašimom Tačijem o granicama.
Da li će da se postavi severno od Ibra, da li će delovi Srbije sa Kosovom, da li će biti granice Kosova sa Albanijom, da li će neko da potegne Sandžak…
Više puta nam je rekao da Kosovo nije izgubio on, da nije on kriv. Krivi su svi drugi, od Vuka Brankovića do srpskih majki koje ne rađaju decu na Kosovu kao Albanke.
Poruka je, doduše: „Kosovo je izgubljeno. Hajdemo u imperiju! Biće nam svima bolje. Uostalom, Nemci i Francuzi se u EU ne ubijaju međusobno. Ubijaju druge, van Evrope. Hajdemo i mi tako.“
Sirotinja
Male zemlje na brdovitom Balkanu traže bogatog i jakog sponzora. Nije tu ništa novo. Svaka država na Balkanu u borbi za svoju nezavisnost oslanjala se malo na jednu, malo na neku drugu veliku silu.
Često je nezavisnost bila puka šarena laža, sa stranom dinastijom na čelu nove monarhije čija se mala vojna imperija oslanjala na dugovanja kod banaka velikih sila.
Nije ni danas drugačije. Grčku je članstvo u EU i evrozoni razorilo do te mere da nisu mogli ni da ugase požare tokom leta. Nije bitno, održavaju vojne vežbe sa Izraelom – za to se ima para.
Kao i za održavanje referenduma u Makedoniji – i održavanje raznih statua velikanima slovenske Makedonije poput Aleksandra Velikog – dok je u Makedoniji prosečna plata pre koju godinu bila niža čak nego i na Kosovu.
Na Kosovu, nakon skoro dvadeset godina vladavine stranih sila, vlada i ogromna nezaposlenost. Više para imaju od dotacija iz inostranstva nego od domaće proizvodnje.
A u Srbiji nam već neko vreme pričaju da će MMF da nam odobri odmrzavanje plata i penzija. Samo treba da privatizujemo još koju javnu uslugu, preduzeće ili banku.
Naime, kako su obećali 25. jula, PKB, Petrohemija, MSK i Komercijalna banka idu u privatne ruke, a moguća su poskupljenja struje i zatvaranje dva rudnika u Resavici.
Nacionalisti kao lažni predstavnici naroda
Čovek bi očekivao da se nacionalisti svuda pobune, jer vole svoj narod. Međutim, gle čuda velikoga, na vlasti u Srbiji Vučić, na Kosovu Tači, obojica nacionalisti, ćute i rade šta im se kaže.
U Makedoniji se navodno VMRO još nije odlučio da li će da bojkotuje referendum ili ne.
U Grčkoj se samo žale što je Makedoniji uopšte dozvoljeno da koristi reč „Makedonija“ u nazivu, ali ne postavlja se pitanje struktura evroatlantskog imperijalizma.
Postaje jasno da je u vladajućim klasama dominantna ideja da Evropa nema alternativu.
Ne bi čudilo da pitanje članstva u EU, kada bi ga postavio Vučić na referendumu, podeli novi „Savez za Srbiju“ gde bi Dragan Đilas i Vuk Jeremić možda ipak imali drugačije viđenje od DSS-a i Dveri.
Nikad do sad na Balkanu evroatlantska ideologija nije bila jača, a institucije koje je brane slabije.
U tome je prilika za levicu u Makedoniji, na Kosovu, u Srbiji, u Grčkoj. Kada bi naučila da se postavi i antiimperijalistički i antinacionalistički, mogla bi da digne radničku klasu širom Balkana.
„Balkanija“
U proteklih nedelju dana umro je i jedan Albanac koji je devedesetih uvideo ideju mini-federacije na Balkanu kao mirno rešenje za nacionalne podele kod nas.
Naime, bivši disident i zatvorenik u SFRJ, Adem Demaći, preminuo je u 82. godini. Istina je da je u mladosti, pre raspada SFRJ, bio veliki nacionalista, a da je nakon 1999. godine prekinuo da veruje u mogućnost „Balkanije“ na koju je pozivao početkom devedesetih.
Ponavljao je da je prvo čovek, a sasvim slučajno Albanac, te da Albanci i Srbi jedni druge treba tako da tretiraju, kao ljude, ali je s vremenom izgubio političku viziju kako da tako nešto ostvari.
Nije čudno da je tako završio, jer je gledao razna zverstva i nije se u njima snašao. Nije mogao da vidi snagu koja može da pobedi i nacionalizam i imperijalizam.
Ali ta snaga postoji. Ona proizvodi sva dobra i usluge u društvu. Ona postane vidljiva kada štrajkuje i uskrati kapitalistima radnu snagu od koje kapitalizam zavisi. A ona ima i interes u tome da obori strukture koje nas drže zavisnima od stranog kapitala i njegovih domaćih sluga.
Ta snaga, radnička klasa, mora da se politički organizuje nezavisno od drugih klasa i da se konkretno postavi protiv vladajućih klasa i njihovih predstavnika.
Ona mora da ih porazi na njihovim referendumima. Da se odupre privatizacijama i poskupljenjima. Da se protivi svakom ugnjetavanju na nacionalnoj, polnoj i bilo kojoj drugoj osnovi. Da u svakoj borbi postavlja temelje budućeg zajedništva, na Balkanu, i širom sveta.