U rubrici Nedelja za nama, Anja Ilić iz prethodne nedelje izdvaja formiranje tzv. „malog Šengena“ između, zasad, triju balkanskih zemalja, i podvlači da ovakvi i slični ekonomski savezi, poput Evropske unije, u prvom redu služe interesima kapitalista, a ne radničke klase.
Kada bi marksisti objavljivali svoju verziju Zone sumraka, mogli bi da izveste da se ove nedelje Dimitrije Tucović prevrtao u grobu. Ili da je niz obraz njegove biste na Slaviji potekla suza.
„Nije ovo nikakva nova Jugoslavija“, izjavio je Aleksandar Vučić nakon trilateralnog sastanka sa premijerima Makedonije i Albanije, Zoranom Zaevim i Edijem Ramom. Vučić, Zaev i Rama su se desetog novembra sastali po drugi put, u Ohridu. Prvi sastanak održan je mesec dana ranije u Novom Sadu, a sledeći je planiran za kraj decembra, u Draču.
Povod sastanaka je formiranje tzv. „malog Šengena“ – (zapadno)balkanske zone slobodne trgovine. Bez obzira na nevoljnost preostalih država tzv. Zapadnog Balkana – Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova – da pokažu konfederacijski entuzijazam Vučića, Zaeva i Rame i uđu u „mali Šengen“, i bez obzira na iskazane skepse kosovskih političara o „malom Šengenu“ kao regionalnoj alternativi EU, ovaj sporazum nije ni u najmanjoj koliziji sa evropskim integracijama, pa ni sa 2006. godine potpisanom CEFTA-om.
Vučić je, štaviše, bio sasvim otvoren u vezi sa tim da najveće dostignuće planiranog „malog Šengena“ neće predstavljati mogućnost da se između Albanije, Makedonije i Srbije ubuduće putuje samo sa ličnim kartama, ili to što će radne dozvole koje važe u jednoj podjednako važiti i u preostale dve zemlje. Cilj „malog Šengena“ je višedecenijski cilj EU: formiranje jedinstvenog zapadnobalkanskog tržišta, koje će biti kompetitivnije u poređenju sa pojedinačnim tržištima balkanskih državica, ali koje neće konkurisati EU, već će, naprotiv, imati veću privlačnu moć za strane investicije. Kako je to predsednik bez dlake na jeziku rekao: nemačke i druge strane kompanije hoće subvencije, dualno obrazovanje, apsolutnu slobodu kretanja (roba, kapitala i usluga) na što većoj teritoriji i prijemčivost radne snage. „Mali Šengen“ je, spram neujedinjenih tržišta, veliki bazen za izbegavanje svih korporativnih taksi i slobodnu eksploataciju radne snage na (Zapadnom) Balkanu.
Iako je Edi Rama s ponosom istakao da balkanske države, malo za promenu, grade savezništvo bez mentorstva EU – premda je „mali Šengen“ u planu Evropske banke za obnovu i razvoj još barem od jula 2017. godine – ovakvo savezništvo ne samo da je u potpunosti uklopljeno u vizuru evrointegracija, već će i radničku klasu u Srbiji, Makedoniji i Albaniji na tacni pokloniti deregulisanom poslovanju stranih investitora. Za premijere Makedonije i Albanije, koji su, i pored svih demokratskih napora – poput gaženja po rezultatima referenduma o promeni imena države u Makedoniji, ili niza vladinih poteza koji su inspirisali velike studentske i narodne proteste u Albaniji – dobili makronovski blazirano „ne“ za članstvo u EU, „mali Šengen“ je dodatna prilika da dokažu poslušnost svakom evropskom diktatu. Za Aleksandra Vučića, ovo je takođe prilika da se busa u prsa najnižom korporativnom taksom u čitavoj Evropi i jeftinom a visokokvalifikovanom radnom snagom. Uz to, on, nasuprot Hašimu Tačiju i čitavoj garnituri kosovskih političara koji se protive „malom Šengenu“, sebi oko glave iscrtava oreol pomiritelja zavađenih Srba i Albanaca.
Jedno je sigurno: kada su Dimitrije Tucović, Svetozar Marković i radnice i radnici Balkana iscrtavali skicu Balkanske federacije, nisu zamišljali ništa poput „malošengenske“ konfederacije.
Propadanje centra i mita o „Evropi narodâ“
Ni Evropska unija, koja „malom Šengenu“ predstavlja uzor, nije nastala kao, niti predstavlja projekat radničke klase i za radničku klasu. Mantra o slobodi kretanja roba, kapitala, usluga i ljudi, koju sada papagajski ponavljaju i čelnici balkanskih država u „malom Šengenu“, redovno pada na poslednjoj stavci: bilo na primeru ograničenja koja se postavljaju pred migrantsku radnu snagu, različitog stepena nacionalne (ne)podobnosti u različitim evropskim zemljama, ili u onom smislu u kom slobodan protok radnika zapravo predstavlja neograničenu slobodu kapitaliste da eksploatiše „humani kapital“. Tokovima kapitala ne postavljaju se barijere, pa je tako ključni cilj slobodnotrgovinskih zona da izdignu svaku preostalu barijeru koja bi štitila ionako krhka radna prava – što se postiže procesom tržišne deregulacije.
Oko ovog temeljnog principa ugrađenog u arhitekturu EU saglasni su i Emanuel Makron i Angela Merkel, bez obzira na razlike u retorici prema NATO-u ili u stavovima prema „razumljivom rastu“ ekstremne desnice. Evropski centristi, za koje je neoliberalni kapitalizam neupitan kredo, imaju različite vizure izlaska iz spirale političke krize u koju su nužno morali da zapadnu, braneći neodbranjivo.
Makron se postavlja kao dežurna evropska prznica, koja u ime opstanka evropske civilizacije oštri jezik na kritici uloge SAD unutar NATO-a; istovremeno, on je najžešći negator toliko slavljenih evropskih civilizacijskih vrednosti, budući da spas politike centra – koji se, što se širom Evrope potvrđuje iz dana u dan, uveliko pomerio udesno – traži u nadmetanju sa ekstremnom desnicom.
Otuda Makronovi zahtevi u spoljnoj i unutrašnjoj politici nisu u koliziji. Ka spolja, on je kritičan prema NATO-u kao američkoj ispostavi, što se prevodi u zahtev za uspostavljanjem EU kao nezavisne vojne sile. Kada kritikuje Trampov potez povlačenja američke vojske sa severoistoka Sirije i davanja kart blanša Turskoj da sprovede invaziju na Rožavu, on nije kritičan prema samoj invaziji – on je kritičan prema činjenici da Tramp nije uzeo u obzir evropske interese na Bliskom istoku. Stoga srčani ataci Makrona na SAD nisu podstaknuti mirotvornim pobudama – naprotiv, Makron je samo za bipolarniju, a ne unipolarnu strukturu NATO-a.
Zahtev za EU kao vojnom silom paralelno ispunjava ciljeve njegove unutrašnje politike. Pred opštinske izbore u Francuskoj u martu 2020. godine, a suočen sa rastom ekstremne desnice oličene u Nacionalnom frontu Marin le Pen, Makron kao glavnu temu predizborne propagande bira – izbeglice. „Cilj mi je da iz Francuske izbacim svakoga ko nema šta da traži ovde“, rekao je najavljujući pooštrene mere suzbijanja imigracije. U izveštačenom populističkom maniru, dodao je i da njegova partija mora da pazi da ne postane „partija buržuja, jer su se radne klase Francuske, a ne buržuji, suočile sa teretima imigracije u svom svakodnevnom životu, a onda otplovile ka krajnjoj desnici“.
Makronov pokušaj populizma možda je farsičan, ali posledice njegove politike biće tragične za pomenute radne klase – kako na tlu Francuske, tako, naročito, za one radne klase kojima je, za razliku od kapitala, roba i usluga, dozvoljeno da „slobodno teku“ samo do bedema „tvrđave Evrope“, gde se ili prepuštaju smrti, ili mučnom lutanju unutar evropskih zidina, od zemlje do zemlje koja neće da ih prihvati. Nijedan pokušaj propadajućeg liberalnog centra da spreči rast ekstremne desnice tako što će je nadmašiti u desničarenju do sada nije urodio ničim drugim do daljim rastom ekstremne desnice. Liberali, pa i levičari koji se opasno uljuljkavaju u tu iluziju ne štete samo sopstvenom političkom ugledu, već, daleko bitnije, masama radnika i radnica koje razdvajaju rasističkom i nacionalističkom propagandom.
Internacionalizam i „internacionalizam“
Urušavanje slike o EU kao toplom porodičnom krugu humanosti i demokratije sasvim je logična posledica politika koje EU sprovodi. Iako lideri svih balkanskih zemalja idu niz dlaku zahtevima evrointegratora, samo stanovništvo opravdano je skeptično spram članstva kako u EU, tako i u drugim savezima, poput NATO-a ili „istočne alternative“: Evroazijske unije.
Istraživanje koje je Biro za društvena istraživanja (BIRODI) sproveo u maju ove godine na teritoriji Srbije, a čiji su rezultati objavljeni pre nekoliko dana, pokazalo je možda dve ključne stvari: najpre, da je više od trećine (ispitanog) stanovništva protiv članstva u bilo kom od saveza – EU, Evroazijskoj uniji ili NATO-u, kao i da su razlike slabo izražene između pristalica različitih političkih stranaka i saveza. Ponuđeni odgovori u istraživanju bili su pametno formulisani, pa je tako članstvo u NATO-u stavljeno pod isti kišobran sa članstvom u EU, a posebno je ponuđena i opcija da se neko izjasni samo za članstvo u EU. Očekivano, NATO je apsolutno najnepopularnija opcija, dok članstvo samo u EU podržava najviše ispitanih – ali i dalje manje od polovine stanovništva. Ovaj trend opadajuće popularnosti EU u Srbiji prisutan je još od 2010. godine – nimalo slučajno, EU je postajala sve nepopularnija kako se razvijala dužnička kriza u Evropi, a zemlje u prvom susedstvu, naročito Grčka, bivale podvrgnute brutalnim režimima mera „štednje“, uprkos vatrenom protivljenju njihovog stanovništva.
Stavljanje Evropske unije i NATO-a u isti paket, ma kakva bila akutna neslaganja između pojedinih zapadnih lidera, odgovara realnosti koju savezi zapadnog imperijalizma nameću radničkoj klasi u zemljama-članicama. Ako EU, u skladu sa Makronovim zamislima, zaista krene i da se naoružava, po radnike i radnice balkanskih država koje su na listi čekanja ili su već unutar Unije situacija neće postati nimalo bolja. Naprotiv, fiskalna disciplina koju institucije Unije sprovode zajedno sa Međunarodnim monetarnim fondom, iscrpljujući radničku klasu i servisirajući nerešenu krizu kapitalizma dok nova čeka iza ugla, bila bi udružena sa obavezom da se stanovništvo, u redovnim i rezervnim vojnim sastavima, stavi na raspolaganje za međunarodne vojne operacije kojima se brane interesi evropskih vladajućih klasa, a žrtvuju životi radnih masa. „Slobodan tok“ ljudi time bi zadobio naročito cinične konotacije.
Projekti poput „malog Šengena“, dogovoreni u evropskim institucijama i dati na sprovođenje vladama balkanskih država, ne ispunjavaju ideale internacionalizma ništa više no što to već čini – odnosno, ne čini – Evropska unija. Internacionalizam vladajućih klasa je internacionalizam nesmetanih transakcija kapitala i trošenja pojeftinjene radne snage.
Internacionalizam radničke klase ne gradi se evropskim dekretima, razdvajanjem podobnih od nepodobnih radnika – zavisno od toga koju veru ispovedaju, u kojoj su zemlji rođeni, da li im je ten dovoljno svetao – niti propagandom da su podobni radnici ti koji treba da se oružjem razračunaju sa nepodobnim „kradljivcima poslova“. Internacionalizam radničke klase gradi se našom zajedničkom borbom protiv naših zajedničkih neprijatelja: onih koji orkestriraju mere „štednje“, onih kojima je naša zaštita na radu manje bitna od stvaranja povoljnog investicionog ambijenta, onih koji grade politiku pomirenja tako što se priklanjaju imperijalističkim savezima. Na Balkanu, on se gradi vođen vizijom Balkanske socijalističke federacije. Pridružite nam se u borbi za takav, radnički internacionalizam.