Kriza (predsednika) vlade Srbije pokrenula je nagađanja o prevremenim izborima. Iako su slabe šanse da će do novih izbora doći pre nego što se sazna šta se zbiva s kandidaturom Srbije za članstvo u EU, narod ionako od prevremenih izbora ne bi dobio ništa.
Među današnjim partijama nema suštinske razlike. Nova vlast na osi SNS-SPS-URS je još jedan režim dužničkog ropstva, isto kao što je to bio i „žuti režim”. Brojevi to jasno pokazuju. Spoljni dug Srbije nastavio je da raste. Krajem 2011. iznosio je 14.47, a sada iznosi 17.67 milijardi evra, odnosno 61.5% BDP-a. Što je kriza dublja, nazaposlenost je sve veća. Ona sada direktno pogađa više od četvrtine stanovništva, a sindikati upozoravaju da će broj nezaposlenih, ako se ovaj trend neometano nastavi, do kraja 2013. porasti na trećinu stanovništva.
Kada nezaposlenost raste manje se proizvodi i manje pruža usluga. Zbog toga u 2013. imamo negativan rast privrede od dva odsto. Strani investitori, doduše, zahtevaju otplatu dugova, koje su naša vlast i njeni tajkuni godinama stvarali na naš račun. Zbog toga vlast sada od nas traži da stežemo kaiš. Čak i brutalni MMF smatra da je vladina seča budžetskog deficita sa 6.2 odsto u 2012. na 3.6 odsto u 2013. prevelika, ali vlast ne misli da popusti.
Naprotiv, vlada je namerena da tu politiku sprovodi sve žešćim tempom, uz prateće jačanje represije. Ključni segment napada na životni standard je napad na radničko pravo na štrajk. Predviđeni novi Zakon o štrajku, o kom smo već pisali, trebalo bi da se do aprila vrati pred skupštinu. Prošle godine je pritisak javnosti bio dovoljan da se ovaj plan represije spreči. Ali što se kriza više zahuktava, raste i pritisak poslodavaca i stranih kreditora na vlast da izvuče pendrek. Sličan napad na demokratska prava razvija se širom Evrope. Prošle godine su agresiju berzi i evropskih zvaničnika trpele Grčka i Italija, pa su njihovi parlamenti bili primorani da neizabrane bankare postave za predsednike vlada.
Mi još nismo videli taj nivo otvorene diktature, ali se naša vlast ponaša sve više „putinovski”. Tu dolazimo do pitanja borbe protiv korupcije, pitanja koje je postalo zaštitni znak ove postavke i koje kao da je zbunilo i obradovalo lokalne komentatore. Međutim, ta tzv. kampanja protiv korupcije nije ništa više do mazanja očiju narodu, dok represivni aparat države jača. Stvar je prilično jednostavna: bilo koja vlast koja se ozbiljno suprotstavlja interesima krupnog kapitala već bi se našla pod napadom spoljnih i domaćih poslodavaca. To se poslednji put desilo kada je levičarska Siriza bila na pragu pobede na grčkim izborima prošle godine, pa je upregnut celokupni aparat kapitalističkog sistema da bi se narod Grčke odgovorio od glasanja za tu partiju.
Tako i iza priča o pretnji organizovanog kriminala državnim udarom stoji prvenstveno izgovor za stvaranje klime u kojoj bi se pokrenula nova „Sablja” protiv protivnika SNS. Primarni cilj takve akcije bila bi preraspodela moći koja bi više odgovarala novoj vladajućoj garnituri, na čelu s Aleksandrom Vučićem.
Niko realno ne očekuje da će vlada oduzeti imovinu Miškoviću (i svim drugim tajkunima koji evidentno nisu Milan Beko, porodični prijatelj SNS vrhuške) da bi taj kapital uložila u pokretanje proizvodnje u interesu i pod demokratskim nadzorom naroda. Naprotiv, vlada će poslušno pratiti recepte MMF-a i nastaviti da plaća dugove tajkuna i bogati svoju garnituru.
Uostalom, i sama EU podržava reviziju nekih „spornih privatizacija”. Sve to je već viđeno u drugim zemljama tzv. „tranzicije”. Radi se o preraspodeli koja se vrši unutar vladajućeg tabora. Da li će Vučić da gurne Dačića sada ili kasnije za Vučića je čisto taktičko pitanje. Da je pitanje principa, čovek za kog policija i državni vrh znaju da ima vezu sa najvećim narko-klanom na ovim prostorima ne bi mogao da nastavi političku karijeru. Kako je moguće da ni demokrate ni naprednjaci nisu raskinuli koaliciju sa takvim čovekom?
Cela stvar je u tome da se ne radi o korupciji ovog ili onog pojedinca, ili ove ili one političke partije. Zna se već godinama da su svi na vlasti krali: pre ove vlasti imali smo režim na čelu sa DS, a pre njih bandu oko DSS, koja je „donacijama” „Kolubare” finansirala ekstremnu desnicu, tj. Dveri. Činjenica je da SNS nije principijelna i drugačija stranka, već samo gleda svoj interes. Dačić će biti smaknut kada to SNS-u bude odgovaralo. Za sada je dovoljno da ga drže na lancu, diktiraju mu sta će da radi – i kriju se iza njega.
Nije, dakle, problem korupcija u sistemu, već korumpirani sistem. Kapitalistički sistem, u kom se interesi krupnog kapitala stapaju sa interesima državne vlasti, neminovno stvara teren za ovlašćeno i neovlašćeno izrabljivanje na račun običnog čoveka.
Zato ne smemo politiku svoditi na ovu ili onu izbornu kombinaciju. Korupcija sistema ide do (zapravo, od) vrha vlasti i prisutna je u svim partijama parlamentarne opozicije. Ona je utemeljena u sistemu koji stavlja profit iznad ljudskih potreba. Da bi se takav sistem iskorenio, potrebno je stvoriti potpuno drugačiju partiju, koja bi težište svog rada videla ne u parlamentarnoj borbi, već u pokretanju svih kreativnih snaga u narodu protiv ovog korumpiranog sistema.
To ne znači da se ta partija ne bi bavila parlamentarnom politikom, već da bi parlament koristila da digne na noge izrabljivane i potlačene u današnjoj Srbiji. Takva partija bi morala da se bori za prekid dužničke ekonomije, budžetske seče i državne represije. Ona bi preokrenula raspodelu moći i bogatstva u korist radnog naroda, koji bi neposredno vodio kolektivni život zemlje kroz nove institucije neposredne demokratije.
Put ka takvoj političkoj partiji je dug, posebno ovde i sada. Ipak, na raznim mestima se na lokalu okupljaju iskreni borci i kritički mislioci. Radnički kolektivi u štrajku ili protestu, lokalne radničke političke partije, pojedinačni sindikalni lideri, leva krila sindikata, studentski aktivisti, antifašisti, levi kružoci samoobrazovanja, levi feministički i LGBT kolektivi, marksističke grupe poput naše Marks21, sve su brojniji i u Srbiji i okruženju. U Sloveniji su se spojili sa radničkim i uličnim protestima, u Hrvatskoj već neko vreme imaju jasan profil u javnom životu. Kod nas je levica još uvek rascepkana i izolovana od društva, ali sve je očiglednije da deo nje gleda u pravcu jedinstva po modelu grčke Sirize.
Zato je vreme da sa dosadašnjih poziva na jedinstvo pređemo na diskusiju konkretnih koraka i zahteva koji bi mogli da ujedine ne samo onaj deo levice koji danas gleda prema Sirizi, već i tu levicu sa širim drustvenim snagama – sa raznim feminističkim, antifašističkim, radničkim i drugim inicijativama – oko problema koji su nam zajednički. Ti problemi će se u narednom periodu bez sumnje orijentisati oko kreditnog ropstva i budžetske seče, stečaja i nezaposlenosti, rastućih cena osnovnih namirnica i javnih usluga, napada na plate i radne uslove, državne represije i diskriminacije na rodnoj, seksualnoj i rasnoj osnovi, rasta desnice i opšteg beznađa.
Ukoliko zaista pređemo s reči na dela i nađemo konkretne načine za pružanje konkretne solidarnosti onima koji su pod udarom, stvorićemo uslove za rast istinske levice i borbenosti najširih slojeva društva protiv kapitalističke države. M21 se zalaže za konkretizovanje diskusije po ovom pitanju i zato ćemo u narednom periodu nastaviti da iznosimo svoja mišljenja i obaveštavamo vas o koracima koje budemo preduzimali u tom pravcu.