Nakon što je oboren Kickass Torrents, nedavno smo ostali i bez torrentz.eu. Zašto se to dešava baš sada, koji su uzroci i šta dalje možemo očekivati na tom planu možete pročitati u našoj analizi.
Već desetak godina unazad, sa uspostavljanjem broadband interneta kao standarda u većem delu sveta, torenti su služili kao neprikosnoven metod fajl šeringa. Zahvaljujući relativnoj pouzdanosti i jednostavnosti korišćenja torent klijenata, a pre svega velikoj brzini download-a gabaritnijih fajlova od više gigabajta, kao i mogućnosti da se fajlovi bezbedno stave u otvoreni opticaj direktno sa hard diska, torenti su postali sredstvo pomoću koga je gomila ljudi širom sveta uspela da lako i brzo dođe do muzike, filmova, serija, knjiga, igara i mnogih drugih kulturnih proizvoda kojima inače ne bi imala pristup. Do torent fajlova se dolazi preko torent indeksa, specijalizovanih pretraživača s pristupom velikim bazama podataka na kojima su smeštene informacije o torentima.
Ove godine smo svedočili otvorenoj ofanzivi vlasnika kopirajta na torent indekse, koji su najizloženija karika u lancu torent infrastrukture. Iako je sam koncept torent indeksa legalan, njihovi vlasnici se smatraju odgovornim za distribuiranje piratskog sadržaja, te se u većem delu sveta nalaze u pravno sivoj zoni. Po toj osnovi, dva od tri najpopularnija torent indeksa na svetu – Kickass Torrents i torrentz.eu – su skoro ugašeni, a njihovi vlasnici uhapšeni. Čuveni Pirate Bay se još uvek drži, iako su serveri nestabilniji nego ikad i očigledno je pod konstantnom sabotažom. Ne tako davno je na sličan način pao i Sci-Hub, neprocenjiva onlajn baza naučne literature sa više od pedeset miliona besplatnih tekstova. Po svoj prilici, vrlo je moguće da nećemo još dugo uživati u blagodetima gigabajta i gigabajta besplatnih podataka skinutih sa torenta.
Za početak, moramo krenuti od samih uzroka ove iznenadne „ofanzive”. Iako hajka na piratske torente uopšte nije nešto novo, udarac ovakvog intenziteta je do sad nezampaćen, možda uporediv samo sa čuvenim slučajem iz sada već davne 2001. godine, kada je ugašen Napster, najpopularnija peer-to-peer mreža za deljenje muzike. Zašto su vlasnici kopirajta ovoliko oklevali da krenu u frontalni napad?
Činjenica koje su mnogi bili svesni je da je, pored očiglednog (nedostatka) monetarnog faktora, torent tehnologija po praktičnosti i ugodnosti dugo bila kilometrima ispred većine zvaničnih metoda distribucije medija, koji su ostali vezani bilo za fizički format, bilo za znatno tromije vidove digitalne distribucije. To tehnološko „kašnjenje” legalnih modela bilo je toliko izraženo da je, na primer, krajem 2014. album Toma Jorka „Tomorrow’s Modern Boxes” – prvi muzički album distribuiran za novac preko BitTorrent protokola – bio reklamiran kao revolucija u distribuciji muzike. Identičnu tehnologiju su pirati uveliko koristili već deset godina ranije. Distributerima je postalo jasno da, da bi pobedili pirate, moraju ostvariti hegemoniju i na terenu na kome pirati ubedljivo vladaju – internetu.
Upravo iz tog razloga u poslednjih nekoliko godina dolazi do postepenog širenja i procvata servisa za digitalnu distribuciju medija – kao i traženja netradicionalnih prodajnih modela. Digitalni distributeri video igara poput Steam-a ili GOG-a glavninu profita dobijaju putem sezonskih sniženja, gde se popularne igre mogu kupiti sa sniženjem i do 80-90% u odnosu na redovnu cenu. Distributeri muzike, serija i filmova su našli dosta neobičnije rešenje – više ne posluju kao prodajni, već kao uslužni servisi. Na primer, muzički servisi poput Deezer-a, Spotify-a ili odnedavno čak i iTunes-a za mesečnu pretplatu koja se kreće oko desetak dolara nude neograničeno slušanje celokupne muzike u pozamašnoj bazi od više desetina miliona pesama. Muzika se stream-uje, ali ne i download-uje, tako da pretplatnik/ca ne plaća za same muzičke fajlove, koji sve vreme ostaju na serveru, već samo za njihovo preslušavanje.
Posebno zanimljiv je fenomen Netflix-a, američkog distributera filmova i serija koji posluje po sličnom modelu, i koji je od običnog DVD kluba upravo kroz ponudu neograničenog stream-ovanja za mesečnu pretplatu uspeo da se razvije u globalnu imperiju, toliko sveprisutnu da je fraza „Netflix and chill?” čak i kod nas uspela da zameni ono naizgled besmrtno „Hoćeš kod mene da gledamo neki film?”
Marks je u „18. brimeru Luja Bonaparte” napisao da se istorija prvi put dešava kao tragedija, a drugi put ponavlja kao farsa. Tako se i u Srbiji skoro pojavio Netfilm, projekat Dragana Bjelogrlića sponzorisan od strane države, zamišljen kao onlajn baza domaćih filmova koji se sa njega mogu stream-ovati, za sad besplatno, ali najavljuje se i uvođenje obavezne pretplate. Dotični filmovi su uklonjeni sa Youtube-a, a tzv. Srpska antipiraterijska agencija je garantovala blokiranje svih torenata koji ih sadrže.
Novi modeli poslovanja su se očigledno pokazali mnogo adekvatnijim za mlađe generacije gladne velike količine medijskog sadržaja u zamenu za relativno malu svotu novca, ali priznajemo da ni to nije toliko dobro kao velika količina medijskog sadržaja u zamenu za nepostojeću svotu novca, naročito u uslovima gde čak ni deset dolara mesečno ne može olako da se baci. Tako da, iako deluje da vlasnici kopirajta dobijaju ovaj rat, može li se prosečan uživalac piratskog materijala izvući iz njega bez udara na novčanik, a ostati pri starim navikama?
Čak i ako svi značajniji torent indeksi, počev od Pirate Bay-a, budu definitivno ugašeni, same baze će verovatno ostati sačuvane, što bi ostavilo mogućnost korišćenja torenata kao metoda fajl šeringa, ali u dosta zamršenijoj i manje pristupačnoj formi nego sada. Budućnost „mejnstrim” piraterije verovatno leži u cloud tehnologiji (kačenju fajlova na prostor na serveru, te deljenju linka preko koga se taj fajl može direktno skinuti), što se može naslutiti i iz skorašnje objave ekscentričnog internet gurua Kima Dotkoma da planira da ponovo pokrene pokojni Megaupload. Ipak, pored toga što bi po praktičnosti i brzini taj metod neizbežno daleko ostao iza onoga na šta smo navikli, tu se stvara još jedan krupan rizik. Izdavači i distributeri će svakako želeti veći nadzor nad našim cloud nalozima i podacima koje držimo na njima, čime se dodatno ugrožava već užasno krhka privatnost korisnika/ca interneta.
Zaključak ne deluje previše optimistično. Ipak, iz kratke ali slavne istorije torent fajl šeringa mogu se uočiti dve bitne poente. Prva je očigledna upravo iz desetogodišnjeg kaskanja zvaničnih metoda distribucije za piratskom internet infrastrukturom, što na najkonkretnijem mogućem primeru ruši toliko često ponavljanu tezu da su kapitalizam i goli poriv za profitom najefikasniji motivatori tehnološkog razvoja. Drugu možemo – nažalost – videti u po svom mogućstvu neizbežnom završetku „ere torenata”, a to je uzaludnost građenja anti-tržišnih projekata unutar okvira kapitalizma, pošto neminovno propadaju bilo kroz preuzimanje i „pripitomljavanje” od strane samog kapitalizma, padanje u opskurnost i zaborav, ili pak nasilno gašenje.
Slična paralela može se povući i sa usponom i padom piratskih partija i pokreta, koji su dostigli vrhunac popularnosti u svetu, posebno u Evropi, oko 2010-e, da bi nakon toga postepeno krenuli da padaju u opskurnost. Ovi „pirati” su se, baveći se problemima kojima se bavi i ovaj tekst, fokusirali na građenje političke platforme oko principa slobodnog pristupa informacijama, direktne demokratije, čuvanja privatnosti i ličnih sloboda na internetu i van njega i reforme kopirajt sistema, ali bez eksplicitnog dovođenja kapitalizma u pitanje. Tako su uspeli da stvore široku platformu koja je okupljala ljude s leva i s desna, ali se to u praksi upravo i pokazalo kao parališući faktor, naročito kod piratskih partija koje su uspele da dobiju reprezentaciju u državnim organima. Preširoka platforma u kombinaciji sa direktno-demokratskim formalizmom ih je u većini slučajeva učinila nesposobnim za konkretnu političku akciju, te su polako počeli da se rasipaju, a deo se okrenuo promovisanju virtualnih kriptovaluta poput bitcoin-a kao rešenju tekuće finansijske krize, i tako upao u domen teške političke ezoterije i glorifikacije nekakvog imaginarnog “čistog, neuprljanog” tržišta.
Međutim, „pirati” su među prvima uspeli da uoče ekonomske implikacije virtualne robe i njenog inherentnog potencijala za beskonačnim umnožavanjem. Personalni kompjuteri i običan kućni internet – dakle tehnologija dostupna sada već 40% svetske populacije – dozvoljavaju slobodno umnožavanje, distribuciju i preuzimanje virtualne robe na toliko brz i jednostavan način da je većina korisnika/ca interneta pirateriju videlo upravo kao nešto što je inherentna mogućnost tehnologije koju legalno poseduju i na koju samim tim imaju pravo. Stoga, „pirati” su kao jedan od razloga za reformu kopirajta navodili činjenicu da postojeći model intelektualnog vlasništva ne uzima u obzir potencijale moderne tehnologije, te da je samim tim zastareo. Možda je upravo to znak da je razvoj sredstava za proizvodnju uveliko počeo da prevazilazi postojeće proizvodne odnose?
Iskustva piratskih partija i pokreta razjasnilo je da je pitanje kopirajta, kao i gušenja slobode na internetu u ime istog, nemoguće odvojiti od same suštine kapitalizma i tržišnog sistema. Naivno je očekivati da će pozivi na reformu sistema intelektualnog vlasništva kojim bi se isto ukinulo, ili makar učinilo fleksibilnijim, uroditi plodom u sistemu baziranom na principima tržišta, koje je neodvojivo od koncepta intelektualne svojine i ekskluzivnog prava distribucije. Jedina garancija za društvo u kome će sve informacije biti slobodne i dostupne je ekonomski sistem koji je vođen ljudskim potrebama, a ne tržišnim takmičenjem i predatorskom jurnjavom za profitom.
Zato se pridruži borbi. A do tada, iskoristi priliku dok još možeš i snabdej se pozamašnom zalihom torenata. Ako želiš i u mogućnosti si, isplaniraj za sebe i osobu koju simpatišeš i neki „Netflix and chill” – ali bez Netflix-a, dok je to još uvek moguće.