Objavljujući hapšenje Ratka Mladića juče u Lazarevu, predsednik Tadić se nije ni potrudio da sakrije pravi razlog tempiranja hapšenja: „Verujem da su za Srbiju vrata za učlanjenje u EU otvorena“.
Izručenje Mladića Haškom tribunalu zato nema nikakve veze sa „pravdom“ i sa „mirom i pomirenjem“ na Balkanu, već je to Tadićev formalni izgovor. Sa hapšenjem Mladića, može se reći da je predizborna kampanja zaista počela, pošto je jasno da će Evropa biti šargarepa na štapu kojom će se mamiti narod koji grca pod teretom dužinčkog ropstva međunarodnim bankama.
Takođe, ni „međunarodna zajednica“ ne brine mnogo oko „međunarodnog prava“. Iste te snage su započele komadanje Bosne nizom mirovnih planova koji su priznali posledice etničkog čišćenja i koje su kulminirale Dejtonskim sporazumom koji je podeljenu Bosnu ostavio da se bori među sobom, dok velike sile nad njom vladaju u kolonijalnom stilu, preko Visokih predstavnika. Zaista najgori masakr rata u Bosni, masovno ubistvo osam hiljada nenaoružanih civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici od strane našeg heroja, generala Mladića, desio se pred nosem holandskih „mirovnih snaga“ koje su bile zadužene da čuvaju grad.
„Međunarodno pravo“ je ništa više od blažeg izraza za imperijalizam. Takozvani „neuspeh Zapada da interveniše u Bosni“ – u stvari njegova propala i krvava intervencija! – jedno je od opravdanja za doktrinu „humanitarne intervencije“ koja polaže pravo na narušavanje nacionalnog suvereniteta u ime „univerzalnih ljudskih prava“. SAD su iskoristile podelu među evropskim silama da prošire svoju vlast na vakuum koji je ostao posle opadanja ruske moći. Prvo, NATO bombardovanje Srbije, koje vraća NATO na svetsku scenu kao globalni ofanzivni američki vojni savez i potom invazije na Avganistan i Irak označile su pokušaj SAD-a da postanu nepokolebljiva svetska sila, garant mira u Evropi i vrhovni kontrolor naftnih polja na Bliskom Istoku. Milioni su umrli pod sankcijama, od osiromašenog uranijuma, „kolateralne štete“ i borbi protiv pobunjenika, sve to u ime „univerzalnih ljudskih prava“.
SAD takođe nisu potpisnica Međunarodnog krivičnog suda koji je nastao iz Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Njeni političari i generali ne mogu da budu optuženi za mnogobrojne zločine protiv čovečnosti koje su počinili. Tako je Međunarodni krivični sud stvoren da podeli pravdu pobednika državama koje ne delaju u interesu imperijalističkih sila. Stoga je danas Gadafi, nekada poznat kao „besni pas“, potom kao prijatelj Zapada, a sada ponovo kao „besni pas“, tražen u Međunarodnom krivičnom sudu, dok snage Ouatara na Obali Slonovače, koje su sa aktivnom vojnom podrškom Francuza i UN masovno ubijali pripadnike plemena Gere, to nisu. „Humanitarna intervencija“ u Libiji podstaknuta je strahom da bi revolucija mogla da preotme naftna polja arapskog sveta iz ruku Zapada.
Tako je izručivanje Mladića, kao i izručivanje Karadžića, pravdi pobednika jedan korak dalje u utemljenju kolonijalne vlasti na Balkanu. Ideja „univerzalnih ljudskih prava“ zasniva se na ideji formalne jednakosti svih građana svih zemalja. Mladi Marks je takvu formalnu jednakost video kao prikrivanje stvarnih nejednakosti između privatnih pojedinaca (buržoazije) i nacija. On je političkom oslobođenju (formalnoj jednakosti) suprostavio „ljudsku emancipaciju“ pod kojom je podrazumevao ukidanje klasnih podela koje su temelj stvarne nejednakosti unutar i među zemljama. Iza formalne jednakosti država u međunarodnom pravosuđu krije se imperijalistički sistem kojim vladaju velike sile kako bi upravljale svetom. Stoga je jedini način za ostvarenje slobode i jednakosti za sve ljude borba protiv imperijalizma i kapitalističkog sistema čiji je on proizvod.
Zato mi kao socijalisti ne razdvajamo borbu protiv imperijalizma od borbe protiv kapitalizma. Zato mi ne samo da odbacujemo izručivanje Mladića, već zahtevamo da mu prvo sudi srpski narod u čije je ime činio zločine. Mladić je ključna figura u velikosrpskom nacionalističkom projektu za vlast nad Balkanom, koji je sa drugim nacionalizmima iz bivše Jugoslavije okrenuo narode regiona jedne protiv drugih i dozvolio imperijalističkim silama da njime zavladaju. Nema govora ni o najformalnijem samoopredeljenju ukoliko srpski narod ne može da sudi Mladiću.
Već navukavši bes svih ostalih naroda bivše Jugoslavije na vrat Srba kao vladara i agresora u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu i dozvolivši da imperijalisti okupiraju region, srpska buržoazija nastavlja da sledi svoje iluzije o nacionalističkoj Velikoj Srbiji koristeći borbu izmeću SAD/EU i Rusije na Balkanu. Ona misli da može iskoristiti približavanje Evropi da bi podelila Kosovo, pokupiti zapadne kredite da bi napunila džepove tajkunima i postati nesvrstani partner NATO. Pokušaj da se zajaše ruski medved nije samo doveo do toga da Srbija prepusti svoje energetske resurse Kremlju, već je i albanski nacionalizam na Kosovu gurnula još više u zagrljaj SAD. Posledice otvaranja stranom kapitalu – masovna nezaposlenost, propale privatizacije, dužničko ropstvo – nerazdvojive su od saradnje srpske vlade sa imperijalizmom u regionu. Stoga se samo kroz borbu protiv pokušaja da se ponovo izgradi moć srpske države – na primer, u slučaju NATO konferencije u junu – možemo odupreti imperijalizmu u regionu.
Značajno je, ali ne iznenađuje, ćutanje nacionalističke desnice po pitanju i NATO koferencije i hapšenja Mladića. Toma Nikolić je mudro izbegao pitanje na temu Mladićevog hapšenja i predstojećeg izručenja upravo zato što nema alternativu igri Srbije između EU i velikog ruskog medveda. Srpskom nacionalizmu, da bi odigrao ulogu hvalisavog siledžije, potreban je „pomoćnik“. Nikolić je svestan i da mu je potreban novac sa Zapada kako bi srpska država opstala, dok se iz radnika ne iscedi i poslednji dinar kako bi se otplatili dugovi. Nikolićeva prevara, mučenički štrajk glađu između redovnih obroka, govori nam da je sve što se može obećati „narodu nebeskom“ produžetak patnje u „kraljevstvu zemaljskom“.
„Evropa“ je ništa do drugo ime za dužničko ropstvo mnogih i bogatstvo manjine, za nacionalističko nadmetanje na Balkanu pod vlašću velikih sila. Nama su, kao socijalistima, saveznici radnici i seljaci regiona, i samo kroz borbu protiv smrtonosnih saveza naših nacionalističkih vladara i velikih sila možemo da stvaramo univerzalno ljudsko društvo u kom su svi oslobođeni samovoljnog autoriteta kapitala, države i imperija.