Edvard Ebi, američki anarhista i pisac, najpoznatiji je po jednom izuzetno poentnom citatu: „Beskrajni rast – to je ideologija ćelije raka.“ No, kako to obično biva kada se ćelijama raka dopusti da se množe i rastu, došlo je do metastaze… i to na pluća planete Zemlje – amazonsku prašumu.
U demonstraciji obesnosti i manijakalne pohlepe koja bi svako razumno ljudsko biće ostavila bez reči, vlada Žaira Bolsonara, u saradnji sa velikim brazilskim agrobiznisima, počela je da podmeće požare u najvećoj džungli sveta, odgovornoj za proizvodnju preko 20% ukupnog kiseonika koji udišemo. Požari su se toliko raširili da se mogu videti iz svemira, a Sao Paulo su obavili oblaci dima toliko gusti da su potpuno zaklonili sunce i izazvali takozvani „dnevni mrak“.
U mislima moćnika koji su naredili ovaj globalni ekvivalent puštanja vatrometa na benzinskoj stanici, njihov potez predstavlja najlogičniju i najprirodniju stvar na svetu – oni gledaju svu tu neiskrčenu šumu i svaki sekund dok ona nije raskrčena i zasejana industrijskim kulturama osećaju bol dolara koji im izmiču. Uostalom, zbog čega se ti drčni amazonski starosedeoci uopšte bune? Kapitalizam im donosi prosperitet, poslove, napredak. Možda će nešto od tog bogatstva čak i da se prelije do njih (doduše, kad novac bogataša preliva, struje ga uglavnom nose do Kajmanskih ostrva i sličnih poreskih rajeva, no ko se bavi takvim detaljima)…
Bolsonaro i njemu slični političari, kao i njihovi saveznici iz sveta biznisa, neće prestati. Razorni efekti kapitalističkog sistema neće naterati globalnu vladajuću klasu da uspori u svom međusobnom takmičenju ni onda kada budu postali daleko globalniji i daleko ozbiljniji. Ljudski životi su cigle kojima je svaki milijarder sveta izgradio svoje bogatstvo i svima njima je sasvim svejedno jesu li te živote odnele izlečive bolesti, imperijalistički ratovi i siromaštvo ili poplave, uragani i požari.
Spas čovečanstva kao civilizacije može biti jedino socijalistička revolucija praćena globalizacijom planske ekonomije koja bi uposlila svu postojeću tehnologiju u ublažavanju efekata globalnog zagrevanja i upregla kolektivnu energiju čitavog čovečanstva kako bi se pronašla nova rešenja za probleme koji će se u međuvremenu javiti.
Zbog toga je ključno graditi revolucionarne partije u svakoj državi sveta i ukazivati na lokalne manifestacije globalne zaraze. Da li je logika manijakalne seče drveća ili građenja mini-hidroelektrana, koju kapitalističke vlasti sprovode u Srbiji, išta drugačija od motiva brazilskih vlasti da spale Amazon? Naravno da ne – razlika u stepenu i intenzitetu samo je izraz razlike u relativnoj moći Srbije i Brazila kao država, odnosno njihovih vladajućih klasa i političkih garnitura.
Može delovati uzaludno iz jedne Srbije pokušavati da se utiče na procese s druge strane planete. Međutim, ukoliko narodi Balkana uspeju da se ujedine i ostvare pobede u zaštiti svoje životne sredine, to može poslati talase inspiracije širom sveta i doprineti izgradnji i jačanju globalnog pokreta za radikalnu promenu celog sveta. Upravo zato su borbe protiv seče šuma, uništavanja parkova, spalionica đubreta, ugrožavanja reka i izgradnje mini-hidroelektrana važne. Međutim, sama njihova važnost zahteva da one sve budu integrisane u jedan ekološki front u okviru šire socijalističke borbe. Marks21 prepoznaje važnost izgradnje masovne revolucionarne radničke partije koja bi sve borbe potlačenih i eksploatisanih mogla da povezuje i koordiniše u okviru borbe za socijalizam. Pridružite nam se kako bismo zajedno počeli da lečimo naše društvo i našu planetu od raka kapitalizma.
Budući da sam ovaj tekst otpočeo citatom, mislim da postoji još jedan koji ga može adekvatno zaokružiti. Svima onima koji sami i izolovani posmatraju vesti o svakodnevnim ekološkim katastrofama i osećaju očaj, strah, paniku i gnev u dnu stomaka, ponovio bih besmrtne reči američkog muzičara i socijaliste Džoa Hila: „Ne očajavajte, organizujte se!“