Levica neće moći da se izbori protiv Džonsonove zloupotrebe vlasti, ukoliko se bude obraćala samo onima koji su glasali za ostanak u Evropskoj uniji, objašnjava Vladimir Unkovski-Korica u tekstu napisanom za Counterfire.
Odluka britanskog premijera Borisa Džonsona da u periodu od 12. septembra do 14. oktobra raspusti parlament izazvala je bes širom političkog spektra. Razne ličnosti s levice brže-bolje su izrazile svoje protivljenje Džonsonovom potezu. Lider laburista Džeremi Korbin odmah je osudio odluku kao „nesmotrenu“. Ali bes nije ostao rezervisan samo za levicu. Čak je i Fajnenšal tajms, omiljeni list biznis klase, u svom editorijalu pozvao na rušenje Džonsonove vlade. Isto je uradio još jedan časopis koji cene krugovi britanskog establišmenta − Ekonomist. Širom Britanije, opozicija se razlila po ulicama. Džonsonov potez kao da je podstakao mase običnih ljudi koje su se dale u neposrednu akciju, nakon meseci i meseci prividne tišine, tokom kojih je delovalo da čitava zemlja nemo posmatra ćorsokak u koji je parlament zapao.
Politika se izmešta na ulice
U poslednja 24 sata, međutim, brana je napokon pukla – građani i ulice ponovo su smešteni u središte političkih zbivanja.
Kako to uglavnom biva u ovakvim situacijama, širok dijapazon snaga razmileo se po ulicama. Levica je preuzela vodeću ulogu u pozivima na proteste protiv torijevskog državnog udara. Protest u organizaciji tzv. Narodne skupštine protiv mera „štednje“ (People’s Assembly Against Austerity), koji poziva na promptno organizovanje opštih izbora, održaće se trećeg septembra na Parlamentarnom trgu i to će, po svoj prilici, biti od velikog značaja. No, i drugi pozivaju na demonstracije. Proevropski nastrojeni Gardijan požurio je da objavi pozive na protestne marševe u organizaciji grupa kao što su „Drugačija Evropa je moguća“, „Lids za Evropu“ i „Evropski pokret u Škotskoj“.
Protesti ovih grupa ujedinjuju one delove establišmenta koji priželjkuju da se ustavna kriza završi uspostavljanjem vlade koja će učiniti sve što je u njenoj moći da u potpunosti obustavi izlazak Britanije iz EU. Takođe su râdi da urade sve što mogu da Korbin ne dođe na vlast.
Establišment se boji Korbina
Tako se većina komentara zadržava na rešavanju krize na nivou parlamenta, ne pozivajući na demokratske izbore kao sredstvo da se izađe iz ćorsokaka. Jasno je da postoji strah da bi Korbin time završio u Dauning stritu. Primera radi, Poli Tojnbi u Gardijanu besni zbog državnog udara, ali istovremeno implicira da su izbori baš ono što bi Boris Džonson želeo − „Džonson se nadao izglasavanju nepoverenja u njegovu vladu kako bi mogao da sazove hitne izbore. To bi mu omogućilo da sebe predstavi kao mučenika koji sad, zbog poslanika koji neće da ispoštuju volju naroda, mora da organizuje nove izbore.“
Opasnost svođenja demokratije na pitanje drugog referenduma
Džonsonov rezon prilično je jednostavan: da, raspustio je parlament, ali to je učinio kako bi napokon prevazišao nedemokratski zastoj u parlamentu, usled koga narodna volja, izražena na referendumu o Bregzitu, nikako da bude sprovedena. Lako je potceniti implikacije tako jednostavne poruke. Naime, poslanici britanskog parlamenta nisu delovali kao da nemaju dodir sa javnošću samo kada je u pitanju Bregzit. Parlament je izglasao i paket mera „štednje“ koji traje već deceniju, a malo je poslanika koji su privedeni pravdi nakon što je 2009. godine izbio skandal u kome je otkriveno da su poslanici naširoko zloupotrebljavali odobrene prihode i troškove. Tome su prethodili rat u Iraku, korupcijske afere konzervativaca u devedesetim, rat države protiv rudara u osamdesetim… da nabrojimo samo nekoliko primera kada se parlament pokazao kao miljama udaljen od uzvišenih ideala kojima bi jedan demokratski sistem trebalo da stremi.
Upravo iz ovog razloga bi levica – a naročito Laburistička partija pod Korbinovim vođstvom – napravila početničku grešku ako bi na Džonsonov potez odgovorila pukim stajanjem u odbranu parlamenta – ili, još gore, ako bi se stekao utisak da to radi kako bi preokrenula rezultat referenduma iz 2016. godine. U poslednje vreme je ionako bilo i više nego dovoljno isklizavanja u tom pravcu. Nedavni pokušaji vodećih laburista da se dodvore liberalnim demokratama i pobunjenim torijevcima pokazali su, u svakom pogledu, da takva strategija zapravo umanjuje radikalnost poruke koju Laburistička partija šalje. Tako su pozivi na opšte izbore ubrzo prerasli u pozive na opšte izbore praćene obećanjima da će biti drugog referenduma o Bregzitu, a u danima koji su neposredno prethodili Džonsonovom državnom udaru, izbori su čak postali „poslednje pribežište“ u javnom diskursu laburista. Džon Mekdonel je napravio i selfi sa predstavnicima drugih opozicionih partija kako bi proslavio postignuti dogovor da politički prioritet (laburista i drugih) postane puko zaustavljanje Džonsonovog Bregzita bez dogovora sa EU (no-deal Brexit).
Dosta je bilo konsenzusa
Vreme je da Laburistička partija odustane od takvog konsenzusa, budući da se suočava sa opasnošću da bude shvaćena kao partija koja dosledno zagovara ostanak u EU, nasuprot Džonsonovoj svežoj poruci da će ispuniti narodnu volju iz 2016. godine. Zagovaranje ostanka u EU može da osvoji glasove u onim oblastima koje su 2016. glasale za ostanak, ali sa sobom nosi rizik otuđivanja značajnih delova zemlje, posebno severa, koji su tada glasali za Bregzit.
Imajući u vidu da je većina izbornih jedinica 2016. godine glasala za izlazak iz EU, laburisti ne bi mogli da se nadaju lakoj izbornoj pobedi ukoliko se opredele da ignorišu bes koji mnogi ljudi osećaju prema establišmentu, kao i njihov osećaj da im institucije koje vuku korene iz predmodernog doba oduzimaju pravo glasa. Umesto što pokušava da sebe predstavi kao partiju koja je, pre svega, razumna, blago kritična prema merama „štednje“, a izrazito kritična prema Bregzitu bez dogovora sa EU, Laburistička partija bi, u susret raspuštanju parlamenta, trebalo da poziva na masovne demonstracije i na izglasavanje nepoverenja vladi Borisa Džonsona – prokazujući ga kao demagoga i pozivajući na sistemsku promenu i preobražaj svih državnih institucija.
Jedino ovim putem laburisti mogu da obnove nadu koju je njihov radikalni program rasplamsao 2017. godine, kao i da otvore put ka istinskom preobražaju društva. Predstojeći dani pokazaće se kao kritični. Levica unutar i izvan Laburističke partije ne može sebi da dopusti da propusti ovaj trenutak. Alternativne opcije – da Boris Džonson odnese pobedu ili da se laburisti deradikalizuju dolaskom na vlast – mogle bi da znače ogroman poraz za radnički pokret u celini.