Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Franc Mering, Marksov biograf, nije preterivao kad je nazvao Rozu Luksemburg najboljim umom nakon Marksa. Ali ona nije samo svojim umom doprinela radničkom pokretu; dala je sve što je imala – srce, strast, snagu volje, čak i svoj život.
Iznad svega, Roza Luksemburg bila je revolucionarna socijalistkinja i među velikim revolucionarnim socijalističkim vođama i učiteljima ima posebno istorijsko mesto.
Kada je reformizam unizio socijalističke pokrete ograničivši svoja stremljenja samo na „državu socijalnog staranja“, vršeći sitne opravke kapitalizma, revolucionarna kritika tog sluge kapitalizma postala je stvar od najvećeg značaja. Istina je da su drugi marksistički učitelji i učiteljice osim Roze Luksemburg – Lenjin, Trocki, Buharin i drugi – vodili revolucionarnu bitku protiv reformizma. Međutim, oni su imali ograničen front. U njihovoj zemlji, Rusiji, koreni ovog korova bili su tako slabi i mršavi da je bio dovoljan jedan pokret da se oni iščupaju. Ko je mogao da se u načelu protivi korišćenju sile od strane radničkog pokreta u zemlji u kojoj su Sibir ili vešala pretila svakom ko je zastupao demokratiju ili socijalizam? Ko je u Carskoj Rusiji mogao da sanja o parlamentarnom putu do socijalizma? Ko je mogao da se zalaže za politiku koalicione vlade, jer sa kime bi se pravila koalicija? Tamo gde su sindikati jedva postojali, ko je mogao da ih smatra panaceom za radnički pokret? Lenjin, Trocki i druge ruske boljševičke vođe nisu morali da argumentima reformizma suprotstave mukotrpne i precizne analize. Sve što je njima trebalo bila je metla kojom će se ga očistiti i baciti na smetlište istorije.
U centralnoj i zapadnoj Evropi konzervativni reformizam imao je mnogo dublje korene, mnogo jači uticaj na misli i raspoloženje radništva. Argumenti reformista morali su se pobiti jačim kontraargumentima, i u tome se Roza Luksemburg istakla. U ovim zemljama njen skalpel mnogo je korisnije oružje od Lenjinove macole.
U Carskoj Rusiji radnička masa nije bila organizovana u partije ili sindikate. Tamo nije bilo takve pretnje da birokratija koja se izdiže iz radničke klase izgradi moćne imperije kao u dobro organizovanom radničkom pokretu u Nemačkoj; bilo je sasvim prirodno što je Roza Luksemburg imala mnogo raniji i jasniji uvid u ulogu radničke birokratije od Lenjina ili Trockog. Razumela je davno pre njih da je jedina sila koja može razbiti birokratske lance inicijativa radništva. Njeni zapisi o ovoj temi mogu da služe kao inspiracija radništvu u razvijenim industrijskim zemljama i mnogo su vredniji doprinos borbi za oslobođenje radništva od podle ideologije buržoaskog reformizma nego spisi bilo kog drugog marksiste ili marksistkinje.
U Rusiji, gde su Boljševici uvek bili velik i važan deo organizovanih socijalista, čak iako nisu bili uvek u većini na koju se njihovo ime odnosi, pitanje stava male marksističke manjine prema masovnoj organizaciji sa konzervativnim vođstvom nikada se nije postavilo kao problem. Ostalo je uglavnom na Rozi Luksemburg da razvije pravilan pristup ovom ključnom pitanju. Njen vodeći princip je bio: ostani uz mase tokom njihovih poteškoća i pokušaj da im pomogneš. Ona se stoga protivila odvajanju od glavnog toka radničkog pokreta, bez obzira na njegov nivo razvijenosti. Njena borba protiv sektaštva izuzetno je važna za radnički pokret na Zapadu, naročito danas kada je podrška „državi socijalnog staranja“ tako sveprožimajući sentiment. Britanski radnički pokret, koji je naročito patio od sektaštva Hajndmana i SDF-a, kasnije BSP-a i SLP-a, a potom Komunističke partije (naročito u njenom „trećem periodu“) i koji se sada dalje deli, može crpiti inspiraciju od Roze Luksemburg za principijelnu borbu protiv reformizma koja neće degenerisati u bežanje od njega. Ona je podučavala da revolucionari ne smeju plivati nizvodno rekom reformizma, niti sedeti van nje i gledati uzvodno, već u tom smeru moraju aktivno plivati.
Koncepcija koju je Roza Luksemburg imala o strukturi revolucionarnih organizacija – da bi trebalo da budu izgrađene od dna nagore, na trajno demokratskoj bazi – odgovara potrebama radničkog pokreta u razvijenim zemljama mnogo više nego Lenjinova koncepcija iz 1902-04. koju su staljinisti širom sveta kopirali i dodali joj birokratski karakter.
Razumela je jasnije od ikoga da će struktura revolucionarne partije i međusobni odnos između partije i klase imati veliki uticaj, ne samo na borbu protiv kapitalizma i za radničku vlast, već i na sudbinu te vlasti. Ona je proročki izrekla da će bez najšire radničke demokratije „službenici za radnim stolovima“ zameniti radničku kontrolu nad političkom vlašću. „Socijalizam“, rekla je „ne može se obznaniti ili uvesti ukazom.“
Mešavina revolucionarnog duha i jasnog razumevanja radničkog pokreta u zapadnoj i centralnoj Evropi kojom je Roza Luksemburg bila obdarena na neki način povezana je sa njenim specifičnim poreklom – rođena je u Carskoj Rusiji, dugo je živela u Nemačkoj i u potpunosti je bila aktivna u poljskom i nemačkom radničkom pokretu. Bilo koja osoba slabijeg kova utopila bi se u jedno od ova dva okruženja, ali ne i Roza Luksemburg. Nemačkoj je donela „ruski duh“, duh revolucionarne akcije. Poljskoj i Rusiji donela je „zapadni“ duh radničke samodovoljnosti, demokratije i samooslobođenja.
Njena Akumulacija kapitala je neprocenjiv doprinos marksizmu. Baveći se međusobnim odnosima između industrijski razvijenih zemalja i nerazvijenih agrarnih zemalja izvukla je najbitniju ideju da imperijalizam, premda na duge periode stabilizuje kapitalizam, istovremeno preti da sahrani čovečanstvo pod svojim ruševinama.
Iako je bila živahna, visprena i nepomirljiva u svom pristupu istoriji, koju je posmatrala kao plod ljudske aktivnosti i istovremeno ukazivala na duboke protivrečnosti kapitalizma, Roza Luksemburg nije smatrala da je pobeda socijalizma neizbežna. Kapitalizam, smatrala je, mogao je biti ili predvorje socijalizma ili ivica varvarizma. Mi koji živimo u senci hidrogrenske bombe moramo razumeti ovo upozorenje i koristiti ga kao podstrek za akciju.
Tokom kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka nemački radnički pokret, nakon decenija mira, potonuo je u iluziju da je ova situacija večna. Nama koji smo usred diskusije o kontrolisanom razoružanju, Ujedinjenim nacijama, samitima, najbolje bi bilo da naučimo od jasne analize Roze Luksemburg o nesalomivoj vezi rata i kapitalizma i od njenog insistiranja da je borba za mir neodvojiva od borbe za socijalizam.
Strast za istinom odvratila je Rozu Luksemburg od bilo kakvog dogmatskog razmišljanja. U periodu kada je staljinizam pretvorio marksizam u dogmu, pustošeći njegovo polje ideja, spisi Roze Luksemburg nude novi život i okrepljenje. Njoj ništa nije bilo mrskije od klanjanja „nepogrešivim autoritetima“. Kao prava učenica Marksa bila je sposobna da razmišlja i dela nezavisno od svog učitelja. Iako je shvatila duh njegovog učenja, nije izgubila kritičke sposobnosti tako što bi jednostavno ponavljala njegove reči, bez obzira na to da li odgovaraju novonastaloj situaciji, bez obzira na to da li su tačne ili ne. Nezavisnost misli Roze Luksemburg najveća je inspiracija za socijalstime i socijalistkinje uvek i svuda. Posledično, ona bi prva u potpunosti odbacila bilo kakav napor da je se kanonizuje, da se pretvori u „nepogrešivi autoritet“, vođu škole misli ili delanja. Volela je sukob ideja kao način da se priđe bliže istini.
Tokom perioda u kojem toliko onih koji sebe smatraju marksistima oduzimaju marksizmu njegovu duboku humanističku sadržinu, niko ne može učiniti više da nas oslobodi od lanaca beživotnog mehanicističkog materijalizma od Roze Luksemburg. Za Marksa je komunizam (ili socijalizam) bio „istinski humanizam“, „društvo u kojem je potpuni i slobodni razvoj svakog pojedinca vladajuće načelo“. Roza Luksemburg bila je otelotvorenje ovih humanističkih strasti. Saosećanje sa slabima i potlačenima bilo je centralni motiv njenog života. Njena duboka emotivnost i osećaj za patnju ljudi i svih živih bića izrazili su se u svemu što je radia ili pisala, bilo u pismima iz zatvora, bilo u najdubljim zapisima njenog teorijskog istraživanja.
Roza Luksemburg ipak je znala da tamo gde postoji ljudska tragedija ogromnih razmera suze neće pomoći. Njen moto, kao i Spinozin, mogao je biti „Ne plači, ne smej se, već razumi“, iako njenom životu nije manjkalo ni suza ni smeha. Njen metod ležao je u otkrivanju težnji razvoja društvenog života da bi se pomoglo radničkoj klasi da iskoristi svoje potencijale na najbolji mogući način u skladu sa razvojem objektivnih okolnosti. Pozivala se na ljudski razum, a ne na emocije.
Duboko ljudsko saosećanje i iskrena želja za istinom, neobuzdana hrabrost i veličanstven um spojili su se u Rozi Luksemburg i učinili je velikom revolucionarnom socijalistkinjom. Kao njena najprisnija prijateljica, Klara Cetkin napisala je u njenoj umrlici:
U Rozi Luksemburg socijalistička ideja bila je glavna i moćna strast i srca i mozga, istinski kreativna strast koja je beskrajno gorela. Veliki zadatak i zadivljujuća ambicija ove neverovatne žene bila je da pripremi put za društvenu revoluciju, da očisti put istorije za socijalizam. Iskusiti revoluciju, boriti se u njenim bitkama – to je za nju bila najveća sreća. Sa voljom, rešenošću, velikodušnošću i posvećenošću koje se ne mogu opisati rečima, posvetila je ceo svoj život i celo svoje biće socijalizmu. Dala se u potpunosti socijalističkom pokretu, ne samo svojom tragičnom smrću, već kroz ceo život, svakog dana i svakog sata, kroz višegodišnje borbe […] Ona je bila oštri mač, živi plamen revolucije.