Festival angažovanog filma Slobodna zona nedvosmisleno se afirmisao kao važno mesto susreta u našoj sredini, koji nastoji da „otvori prostor za debate, promociju, preispitivanje i razumevanje ljudskih prava i srodnih pitanja, društvenih pojava i problema u svetu i regionu“. Upravo zbog kulture dijaloga i angažovanosti po pitanju najvažnijih tema od društvenog i političkog značaja smatramo duboko problematičnom činjenicu da se bez ikakvog kritičkog osvrta prikazuje film koji tematizuje jedan od najvećih savremenih skandala medicine – transovanje, odnosno medicinsko eksperimentisanje nad maloletnom decom.
Dokumentarac „Mala devojčica“ reditelja Sebastijana Lifšica, na ovogodišnjem repertoaru festivala, bavi se osmogodišnjim dečakom kog njegova majka podvrgava procesu društvene tranzicije zahtevajući od okoline i škole da ga „prihvate“ kao „devojčicu“. Odluku donosi pod uticajem struja koje ohrabruju opasnu, pogrešnu i nedokazanu ideju da je moguće biti „rođen u pogrešnom telu“ i koje svaki oblik rodne neprilagođenosti tretiraju kao nešto što treba korigovati i naposletku medicinski lečiti. Nemoguće je odvojiti telo od osobe i biti rođen u pogrešnom telu. Takozvanim „afirmativnim“ pristupom deci kojima se dijagnostikuje rodna disforija ignorišu se decenije istraživanja i znanja iz oblasti dečje psihologije, u kojoj se zna da je eksperimentisanje sa rodnim ulogama prirodan deo odrastanja. Studije koje se bave rodnom disforijom u dečjem uzrastu pokazuju da je većina dece prevaziđe uz psihoterapiju do adolescencije, te afirmativni pristup ocenjuju kao vrlo štetan po fizičko i psihičko zdravlje. Pored toga što ovaj dokumentarac jednostrano i neiskreno prikazuje navedenu problematiku, posebno je opasno to što iznosi netačne informacije o medicinskim procedurama koje već štete velikom broju dece u svetu: blokatori puberteta, odnosno hormonska terapija kojom se zaustavlja prirodan tok psihofizičkog razvoja dece pubertetskog uzrasta, u ovom dokumentarcu se prikazuju kao čudesni „lek“ i kao potpuno naivna i reverzibilna terapija. Suprotno tome, mnoge zdravstvene institucije mišljenja su da nije reč niti o bezopasnoj niti o reverzibilnoj terapiji, već o proceduri koja trajno remeti psihofizički razvoj individue, zbog čega je britanski NHS i pokrenuo istragu klinika i programa koje na ovaj način „leče“ decu. Nažalost, festival Slobodna zona nije se odlučio da projekciju filma proprati diskusijom čiji bi učesnici i učesnice mogli da za ovu u javnom diskursu nedovoljno prisutnu temu ponude različite, ali relevantne i empirijski potkrepljene perspektive. Umesto toga, diskusija o medikalizaciji dece biće svedena isključivo na afirmativno stanovište koje će javnosti predočiti Lina Gonan, a koja će se u izlaganju fokusirati na „represiju trans osoba“ i „proces zakonskog priznanja roda u zemljama Balkana“.
Osmogodišnje dete ne može niti treba da donosi odluku o tome hoće li biti stavljeno na put društvene tranzicije, a zatim i podvrgnuto proceduri koja će „zaustaviti“ pubertet i zdrav, prirodan razvoj njegovog tela. U filmu je očigledno da ove odluke donosi majka koja otvoreno priznaje da je „oduvek želela devojčicu“. Kao što smo mogli videti u izveštaju BBC Newsnight i kao što iznova i iznova dokazuju feminističke i LGB, pa i lekarske grupe, ovakve odluke roditelja neretko su motivisane homofobijom (bolje je i prihvatljivije imati trans ćerku koja bi bila „strejt“ nego gej sina) ili mizoginijom (devojčice se pod pritiskom društvene mizoginije ubeđuju da će im transovanje u muškarca olakšati život). Izveštaj koji je konsultovao brojne lekare koji su poslednjih godina napustili britanski GIDS (Gender Identity Development Service) program iz etičkih razloga, zaključuje da je „transovanje“ dece u suštini medicinski eksperiment nad decom koja imaju različite probleme koje medicina ne ume adekvatno da reši: od depresije, traume, poremećaja u ishrani i autizma, sve do homoseksualnosti koja ne sme biti tretirana kao problem, niti medikalizovana na bilo koji način.
Medicinsko, hormonsko, a zatim i hirurško, „ispravljanje“ dečijih tela, a pod uticajem mizoginog i homofobičnog društva, nije ništa drugo do zlostavljanje dece i eksperimentisanje nad decom. Kamera reditelja Sebastijana Lifšica zapravo jako dobro slika portret majke koja zlostavlja svoje dete: daje odgovore umesto njega, emotivno ga ucenjuje i izvlači rečenice koje želi da čuje. Nadamo se da će publika u što većem broju pogledati ovaj film i upoznati se sa ovom problematikom. Međutim, uviđajući da je tema u njemu obrađena izrazito jednostrano i uz netačne informacije, zahtevamo da festival Slobodna zona ovaj film prikazuje uz ogradu da:
1) Niko ne može biti rođen u pogrešnom telu;
2) Blokatori puberteta nisu bezbedna niti reverzibilna terapija.
Zahtevamo, takođe, da festival Slobodna zona organizuje prateću diskusiju o ovom filmu koja će se fokusirati na temu zlostavljanja i transovanja dece, a koja će biti vođena uz učešće sagovornica/ka iz različitih perspektiva.
8. novembar 2020.
U potpisu:
Ženska solidarnost
Lezbejska i gej solidarna mreža
Femrevolt
Marks21
Marksistička organizacija Crveni
Feministički kolektiv Las Usurpadoras