Kakva je pitanja otvorila pobeda Sirize u drugim zemljama? Kakvi su razni putevi stvaranja nove levice u Evropi? Ovde objavljujemo intervju Kevina Ovendena sa Piterom Pinknijem, predsednikom RMT, sindikata železnica i transporta u Britaniji, o odluci da se kandiduje na izborima na listi Zelene partije. Da li je moguće da vidimo nešto slično u Srbiji?
Piter Pinkni, predsednik RMT, sindikata železnica i transporta u Britaniji, razgovarao je sa Kevinom Ovendenom o svojoj odluci da se kandiduje na listi Zelene partije na opštim majskim izborima u izbornoj jedinici Redkar na Tisajdu, nekada uporištu laburista.
Izborni uspesi Sirize u Grčkoj i Podemos-a u Španiji izazivaju istovetnu reakciju među velikim delom radikalne levice u Engleskoj.
Prirodno, prisutan je veliki entuzijazam, ogroman interes i solidarnost skopčana sa nadom. Tu je često i samopotcenjujući stav da bismo želeli Sirizu ovde (u Engleskoj), ali pogledaj u kakvom smo stanju.
Skromnost je fina stvar, a radikalna levica u Engleskoj ima dosta razloga za skromnost. Međutim, ostajanje pri ovom stavu može se lako izvrgnuti u odustajanje od bilo kakve inicijative. Ono najbolje postaje neprijatelj onome što je dobro – tek nastajuća “engleska Siriza” uzdignuta je kao ideal, što za rezultat ima zanemarivanje realnih događaja koji se odvijaju na polju radikalne politike, događaja bez kojih je malo verovatno da će se desiti nešto tako veliko poput radikalne leve partije sa potencijalom da uživa dovoljno podrške kako bi došla na vlast.
Odluka Pitera Pinknija, predsednika RMT sindikata, da se kandiduje na listi Zelene partije u izbornoj jedinici Redkar koja je deo tradicionalno jako laburističkog severoistoka Engleske, jedna je od takvih događaja.
Ovaj intervju sa Piterom, koji se pretvorio u usmereni ali sve digresivniji razgovor, otkriva ne samo posle koliko razmišljanja je doneo odluku, već i to koliko je sama odluka oblikovana dubljim strateškim gledištem.
Piter je nepokolebljivi socijalista i borac iz redova radničke klase onog tipa koji se najbolje ispoljio u Bobu Krou, bivšem generalnom sekretaru RMT-a čija je prevremena smrt prošle godine ožaljena širom levog i progresivnog pokreta.
Komunistička partija i njen uticaj na oblikovanje britanske kulture sindikata bili su Piterova tačka ulaska u socijalistički pokret. “Još uvek sam marksista,” kaže, “i čitam Kapital ponovo – sada je pravi trenutak!”
Kod velikog broja ljudi na levici sama ideja da bi samoproklamovani marksista mogao da se kandiduje na listi Zelenih izaziva istu reakciju kao što bi plesanje prezbiterijanskog pastora izazvalo kod ljudi na nedeljnoj misi.
Priznavajući sopstvene predrasude, Piter inovativno objašnjava zašto su Zeleni očigledno deo levice.
“Bio sam pozvan da prisustvujem nekoj konferenciji Zelenih pre dve godine kao predstavnik sindikata,” kaže. “Sarađivali smo sa poslanicom Zelenih, Karolinom Lukas, oko pitanja kao što su renacionalizacija železnica i održivi sistem finansiranja javnog prevoza.
“Dve stvari su ostavile utisak na mene i ostale predstavnike RMT-a koji su bili tamo. Prva je bila debata o prevozu i renacionalizaciji.
“Bio je tu jedan strastven i odličan govor u prilog tome da ne bi trebalo izvršiti renacionalizaciju tako da se vratimo na [nacionalizovani] British Rail. Umesto toga, govornik je pozivao na demokratsko upravljanje industrijom od strane radnika i korisnika.
“Pomislio sam, ‘Ovo je stara marksistička politika nacionalizacije pod kontrolom radnika.’
“Kao drugo, dok smo se šetali oko štandova i posluženja jedan iz delegacije RMT-a je istakao – “Zar ovo ne liči na nekadašnje konferencije laburista?’ Bilo je štandova sindikata i štandova za kampanje. Bilo je radikalne literature. A što se tiče “klasne kompozicije”, nije bilo ništa više srednjeklasno ili ekscentrično nego okupljanja socijalističke levice.
“Ne kažem da je to marksistička partija ili bilo šta takvo. Ali je očigledno deo levice.”
Razgovarajući o tome šta znači biti levičar i socijalista Piter brzo odbacuje sebično sindikalno sektaštvo koje desničarski mediji vole da pripišu RMT-u i ostalim postojećim sindikatima.
“Naravno, deo socijalizma koji sam naučio je bio o snazi na radnom mestu i organizaciji sindikata, ali bilo je tu još mnogo čega. Ta sama snaga se najbolje iskazivali kada je korištena da se pomogne onima koji su bili slabiji.
“Ako je lokalna snaga bitna, internacionalizam je ključan. Čak i pre, kada je nivo komunikacije bio znatno niži nego danas, princip internacionalizma je za mene bio ključan. Jednostavno, to što dolazim iz ove, a ne one zemlje, meni ništa ne znači. Osnovno prepoznavanje zajedničkog interesa radničke klase širom sveta jeste osnovica za bilo šta što bi moglo da se nazove socijalističkim.
“To ne znači samo zagovaranje jedinstva. Znači i borba protiv podela – kao što je otrov koji dolazi od Ukip-a.
“Međutim, socijalizam je takođe i vizija ljudskog oslobođenja. Globalna transformacija društva ukidanjem nepravdi koje su svojstvene kapitalizmu. Postoji tu još nešto. Kada čitate Marksa i Engelsa i Kapital videćete da oni govore ne samo o tome kako su ljudska bića otuđena jedna od drugih. Oni govore i o ljudskom društvu koje je otuđeno od prirode.
“Ono što je Engels prepoznao kao uništenje okoline u Mančesteru u svojoj knjizi Stanje radničke klase u Engleskoj nije bilo ništa u poređenju sa opsegom uništenja okoline danas. To je socijalističko pitanje. Uvek je i bilo, iako su socijalisti većinu vremena proveli odlažući ga.
“Mislim da je važan korak napred u proteklih par godina činjenica da je sve više analiza koje povezuju marksizam i ekologiju. Derek Vol piše odlično, na primer. Ja sam se Zelenoj partiji pridružio kroz Mrežu zelene levice.
Ovaj široki i internacionalni socijalizam brzo nas dovodi do razgovora o neverovatnom uspehu Sirize i pobedi na izborima prošlog meseca u Grčkoj.
“Podržavam ih,” kaže Piter, “nadam se da će moći da raskinu krug mera štednji. Oni nude nadu što je veoma bitno, takođe, pružaju inspiraciju kako bi ujedinjenje levice moglo da bude funkcionalno.
“Vidi – ne bi trebalo nikog da čudi što torijevci i partije desnice napadaju radničku klasu, sindikate, siromašne i potlačene. Oni su partije bogatih, za bogate. To je ono što oni rade.
“Pravo pitanje je zašto se laburisti ne bore za narod koji predstavljaju na način na koji to torijevci čine za svoje. Ili je makar nekad to bilo pitanje. Sada ljudi čak i ne očekuju od laburista da to urade.
“Da budem iskren, čak i među zvaničnicima sindikata koji finansiraju Laburističku partiju postoji vrlo malo očekivanja da će, ukoliko laburisti dobiju izbore, se stvari značajno promeniti. Već su nam rekli da će se mere štednje nastaviti.”
RMT je, zapravo, izbačen iz Laburističke partije 2004. zato što je filijala u Škotskoj glasala za davanje novca Škotskoj socijalističkoj partiji za njihovu izbornu kampanju.
To je bila tačka razdora. Sindikat čiji je RMT naslednik predložio je rezoluciju na kongresu TUC-a (Konfederacije sindikata prim.prev.) pre jednog veka što je dovelo do formiranja Laburističke partije.
“Ne mislim da će se RMT više ikada pridružiti nekoj političkoj partiji. U svakom slučaju, taj istorijski model je bio poprilično svojevrstan za Britaniju i nema razloga očekivati da postane neko pravilo.
“Ono što je sindikat radio od 2004. jeste podrška kandidatima i kampanjama koje su u skladu sa našom politikom i našim vrednostima i koji mogu da dobiju podršku u demokratskim strukturama sindikata.
“Moja filijala će tražiti od nacionalnog izvršnog tela sindikata da podrži moju kandidaturu u Redkaru.”
RMT je, na neki način, bio prisiljen da usvoji ovakav pragmatični pristup i on je nastao posledično. Međutim, u okolnostima u kojima ne postoji jedan izborni izraz – pa čak ni embrion toga – socijalističke i klasne politike taj se pristup čini ispravnim.
RMT je bitan faktor Sindikalne i socijalističke koalicije (TUSC). Izborna podrška koju koalicija uživa, ipak, nije ni blizu onoj koju imaju Zeleni, čak i pre nego što su zabeležili rast u članstvu i podršci.
Piter spremno ističe da je od prijatelja koji su angažovani u TUSC-u dobio samo ohrabrenje za svoju kandidaturu na listi Zelenih u Redkaru.
Ovde se javlja nešto veoma značajno što ovu borbu u Redkaru smešta na stratešku putanju daleko pre nego u krug onih jednokratnih, kreni-stani borbi koje su bile karakteristične za veliki broj pokušaja na levici u proteklim godinama.
Dugogodišnji član Komunističke partije, sve do osamdesetih, i dobro poznati vođa socijalističkog sindikata Piter Pinkni – kandidat Zelenih u Redkaru – ima veliki potencijal za raznovrsnu podršku što ga čini više nego dobrim kandidatom u ovoj izbornoj jedinici koju je nekad predstavljao Mo Moulem, a koju su laburisti izgubili pre pet godina od liberalnih demokrata čiji je kandidat bila Vera Baird.
Ova izborna kampanja ukazuje na proces prestrojavanja delova levice – starih i novih – i formiranje efektivnije snage.
“I to se ne može svesti samo na pitanje partije,” kaže Piter. Iako se kandiduje na listi Zelenih on ne keže da je ta partije jedino sredstvo za unapređivanje levice i interesa radničke klase.
“Umesto toga, radi se o sklapanju raznovrsnih elemenata. Pričamo o koalicijama, savezima iz kojih se može roditi dublje jedinstvo. To nije meka opcija. Moraćemo da radimo veoma naporno kako bismo izgradili i proširili te saveze. Međutim, sada mi je jasnije nego ikada da je ovo pravi način na koji se levica može ponovo izgraditi.
“Takođe, jednako je bitna i demokratija. Mlađi ljudi naročito nisu spremni da im vođe drže predavanja. Oni žele da se uključe i to će i uraditi ukoliko dobiju šansu.”
Jedna realpolitička verzija koalicija i saveza je prosto stupanje različitih grupa u zajednički izborni pakt. Ima nešto istine u takvom gledištu. Međutim, u proteklih par godina se pokazalo da to nije osnova dugotrajne političke intervencije na levici, a da to može da ima stvarni efekat u oblikovanju društva i vlade.
Piter i jedna grupa ljudi unutar RMT-a gledaju na stvari iz daleko šire perspektive. “Moramo da vidimo gde se zaista ljudi organizuju i angažuju politički, a ne gde bismo mi želeli ili gde smo navikli da oni budu.
“Govorimo podjednako o političkoj kulturi levice kao i o političkoj partiji.
“Tvoje izveštavanje iz Grčke je jedan primer. Zaista sam impresioniran i samim događajima i pristupom Filozofskog fudbala. On spaja različite komponente koje su nam potrebne ukoliko želimo da ponovo imamo jednu snažnu levu opciju. Utoliko bolje stojimo zbog jedne takve interakcije.
“Još jedan primer jeste kada je londonska filijala RMT-a 2012, godina Olimpijade u Londonu, organizovala dolazak ikone pokreta za oslobođenje crnaca u SAD-u, Džona Karlosa, na tribinu. On je bio jedan od dvojice crnih atletičara koji su uzdignuli pesnice u znak Black Power pozdrava sa pobedničkog podijuma na Olimpijadi u Meksiku 1968.
“Postoje neki ljudi koji misle da to nema nikakve veze sa socijalizmom i borbenim sindikalnim aktivizmom.
“Mislim da itekako ima jer moramo da pronađemo svakojake načine da upoznamo nove generacije sa idejom da su levica i socijalizam nešto to je njima namenjeno.
“Mi smo za okončavanje gladi u svetu, globalne nepravde i spašavanje planete – jedine koju imamo.”
Pravi je dašak svežeg vazduha čuti nekoga sa socijalističke levice kako artikuliše stratešku viziju, naročito u vezi sa probojem u izbornoj areni gde naši napori često nisu ujedinjeni već konstantno počinjemo iz početka.
Ovo smešta naredna dva meseca kampanje u Redkaru u sasvim novu perspektivu. Piter je sjajan kandidat, Zeleni su napravili skroman proboj u svesti javnosti što je rezultat katastrofičnog konsenzusa između partija establišmenta, a aktivisti Zelenih u Redkaru dolaze uglavnom iz starih, socijalističkih laburističkih i sindikalnih krugova.
Treba pomenuti i sujetu laburista koja se graniči sa prezirom prema sopstvenom glasačkom telu čega se jasno sećam iz Bredforda pre tri godine kada je tamo Džordž Gelovej spektakularno pobedio na prevremenim izborima tamo.
Niko ne može da zna kako će Piter proći u Redkaru na opštim izborima, ne prevremenim u jednoj izbornoj jedinici, što je obično bolja šansa za autsajderskog levog kandidata.
Ali dve stvari jesu jasne. Prvo, ovo je ozbiljna kampanja koja zaslužuje podršku. Pokušaji lokalnih lojalnih laburista da je oklevetaju jesu svojevrsno priznanje te činjenice.
Kao drugo, ona je deo – i mogla bi da odigra ključnu ulogu – u stvaranju onih vrsta mreža, saveza i već postojećih kultura solidarnog otpora koje, ne samo danas, već i pre jednog veka u predistoriji Laburističke partije, pružaju temelj za dugotrajne političke poduhvate.
Kevinove reportaže tokom 2015. iz Grčke nastavljaju, a dolaze i reportaže o britanskim, španskim i portugalskim izborima. Finansirani su od strane Filozofi fudbala, da pomognu novinarstvo za radikalne medije. Molimo vas da podržite ovaj poduhvat praktičnom solidarnošću, kupovinom naše specijalne majce, Syriza znači nada na grčkom.