Juče je u Osnovnom sudu u Kruševcu odloženo ročiste na kome je trebalo da se donese presuda u slučaju Milutina Jeličića Jutke, koga je Marija Lukić tužila za seksualno uznemiravanje. Milutin Jeličić je po ko zna koji put iskoristio taktiku kojom se služi od početka sudskog procesa – jednostavno se nije pojavio na sudu. Međutim, iako je poslednje ročište pomereno za petak, 19. jun, dva dana pred izbore, sud je ovoga puta naložio njegovo privođenje u slučaju da se opet ne pojavi. To znači da će sledećeg petka konačno biti izrečena presuda.
Ishod ovog suđenja važan je ne samo za Mariju Lukić i njene koleginice čije su tužbe odbačene zbog nedostatka dokaza, ne samo za aktivistkinje koje se više od godinu dana, od ročišta do ročišta, pojavljuju sa transparentima podrške za Mariju Lukić i žene koje se bore protiv seksualnog nasilja, već za sve žene u Srbiji. Zašto?
Najpre, zato što je, zahvaljujući medijskoj propraćenosti, ovaj proces ogolio dinamiku karakterističnu za seksualno nasilje, posebno za seksualno nasilje na radnom mestu. Naime, seksualno nasilje nadređenih prema radnicama po pravilu nije izolovano ili svodivo na jedan slučaj. Reč je o obrascu koji se ponavlja, o čemu govori činjenica da su žene čije su prijave odbačene svedokinje u ovom procesu.
Pored odugovlačenja procesa, nasilnici i njihovi advokati često se, kao i u slučaju Milutina Jeličića Jutke, služe zastrašivanjem i omalovažavanjem i tužilja i svedokinja. Podsećanja radi, kada je suđenje tek počelo, na prvom saslušanju u Brusu, sa Jeličićem se pojavljivala i lokalna pratnja, uglavnom agresivnih starijih muškaraca u majicama s natpisom „Pravda za Jutku“. Na ročištu krajem januara Jeličićevi advokati pokušali su da dovedu u pitanje uračunljivost svedokinje, a time i istinitost njenog iskaza, pozivajući se na to da ona pije antidepresive.
No, od ovakvih podlosti mnogo su važnije reči koje je Snežana Bojić, čija je tužba odbačena, tom prilikom izgovorila u sudnici. Na pitanje sudije da li se boji Milutina Jeličića, ona je odgovorila odrično, rekavši pritom da je ona tu da se bori za pravdu za sebe, za Mariju i za sve žrtve seksualnog uznemiravanja.
Dakle, jedina alternativa strahu i ćutanju je – borba. Ono čemu nas je dvogodišnja borba (budući da je Marija Lukić, uz pomoć Autonomnog ženskog centra, prijavu podnela 8. marta 2018. godine) Marije Lukić, čiji smo deo u proteklih godinu dana, naučila jeste da borba protiv nasilnika, ugnjetača i institucija koje su im sistemski naklonjene zahteva strpljenje, istrajnost i solidarnost. Strpljenje, istrajnost i solidarnost, međutim, jesu snage koje crpimo u organizovanju izvan institucija i ograničenog dometa njihove pravde.
Strpljenje zahteva kolektivnu podršku, bez koje svaka žena može lako da potone u izolaciju i sram, koje joj okruženje pod kontrolom lokalnog moćnika nameće. Istrajnost je pak nemoguća bez vizije, odnosno svesti da ovaj slučaj prevazilazi pojedinačne okolnosti i da je potrebno organizovano suprotstavljanje sistemu ugnjetavanja žena. Ženska solidarnost opstaje upravo na inatu i borbenosti žena poput Marije Lukić, koje u malim sredinama, pod potpunom političkom i ekonomskom kontrolom lokalnih kapitalista kao što je Milutin Jeličić Jutka, ne posustaju.
U tom smislu, insistiranje na krivičnoj odgovornosti nasilnika važno je jer ohrabruje druge žene da govore i da se bore protiv ugnjetavanja. Dakle, sudska pravda je važna, ali je još važnije graditi ženski pokret koji će funkcionisati dvosmerno: tako što će biti podrška ženama koje su na udaru, ali i tako što će inspirisati žene da se spontano organizuju u svojim zajednicama i na svojim radnim mestima.
Uspeh i masovnost ženskog pokreta ujedno nisu mogući bez jakog uporišta među sindikalno organizovanim radnicama. Trenutno je teško zamisliva situacija u kojoj se sindikati oglašavaju ili protestuju povodom seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, bez obzira na to što se s njime suočava ogroman broj radnica u Srbiji. Ukoliko ovdašnji sindikati žele da iskoriste talas globalnog rasta klasnog samopouzdanja i ponovo postanu institucije masovne radničke borbe, moraju uvrstiti ovo pitanje u svoj svakodnevni rad. Da bi do toga došlo, same radnice moraju vršiti pritisak na njih – od radnog mesta do nacionalne centrale.
Bez obzira na ishod suđenja, solidarno podižemo glas za Mariju Lukić. Snaga naše solidarnosti zavisiće upravo od spremnosti da gradimo radikalan ženski pokret, učeći iz dosadašnjih iskustava. Institucionalnu pravdu treba posmatrati kao sredstvo na tom putu, a ne kao konačni cilj.